Brige bivšeg kralja

U posetu Kralju Milanu obično dolaze: doktor Vladan, grof Ziči, pukovnik Konstantinović, sekcijon-šef Fon Miler. I pred njima Kralj Milan grdi i Jego Veličestvo Kralja Aleksandra i generale i ministre i ceo narod u Srbiji. Više puta ne bira reči, kada se o njima govor povede. Večerom Kralj Milan provodi mahom vreme u restoranu hotela „Bristola“. Tamo mu prave društvo pukovnik Konstantinović i još poneki od imenovane gospode. U restoranu bivši Kralj ostaje do posle ponoći. I tada se na njemu primećuje: da je jako zabrinut, da je uzbuđen“, glasi izveštaj iz Beča.
- Šta vele. Papa je ljut - nastavi Kralj, ostavi hartiju na to. Sve me grdi. Neće da me ostavi na miru. Ja imam i izveštaje s druge strane, kako on jednako preti, da će doći u Srbiju, da se sa mnom iskusura.
- Molim Vas. Veličanstvo. Ja ne verujem. Mnogo se hoće i da uveličava. Vaš otac izgubio je sve u Srbiji, pa ima pravo i da se ljuti. I, po mome skromnom mišljenju, sve će na grdnji i ljutnji i ostati.
- Šta kažete.
- Molim, Veličanstvo. U Srbiji se ne oseća nikakav pokret u korist staroga Kralja. Na koga se Kralj, Vaš otac, može osloniti. Na koje ljude može računati, kada su danas prišli Vašem Veličanstvu i njegovi najodaniji mu prijatelji.
- Jest, jest - oteže Kralj očito zadovoljan. Ali, znate. Ne treba mu opet verovati. Jest. Ne znate vi g. Taso moga papu.
- Znam ga dobro, Veličanstvo. Služio sam godinama pod Njegovom vladavinom u najaktivnijoj službi, kakvu može pokazati samo - beogradska policija.

Šifra-dolazak

- Znam, znam, ali treba njega dobro poznavati. Znate li, g. Taso da je papa, na mesec dana posle svoje abdikacije pokušavao, da od Namesnika opet uzme kraljevsku vlast u svoje ruke.
- Slušao sam to od Ristićevih ljudi.
- Jest, jest. Ne može on da sedi na miru. Naučio je, da se meša u državne poslove. Ne znate vi njega. Kolike sam muke imao sa njime. Pa posle. Znate, g. Taso kakvih može biti intriga. Mogu ga njegovi prijatelji u Beču nagovoriti da se vrati u Srbiju. A vi možete oceniti, kako bi to nesreću izazvalo. I šta se ne bi moglo otuda izroditi. Papa bi sve pokvario. A stanje je sada u zemlji jedva jednom sređeno. Sve se stišalo i umirilo. Sve je pošlo nabolje. A ovih dana imao sam razgovore i sa stranim misijama, pa imam puno razloga, da budem potpuno zadovoljan i sa ocenom našega položaja na strani.
- Molim, Veličanstvo, dozvolite mi. Ja verujem, da se Kralj Milan neće hteti odvažiti na povratak, koji bi samo po njega štetan a i opasan bio.
- He, nemojte sve ne verovati. Jest, jest. Može papa lako pokušati da se vrati. U Beču mogu poverovati, da sam sasvim prešao Rusiji, pa sada vrlo lako papu natentati, da, i protivu volje naroda, kvari ovo sadanje stanje zemlji. Jest, jest g. Taso. Nikako ne treba stvar olako uzimati.
-
Molim. Veličanstvo. Jest, jest. Jedan baš njegov čovek kaže mi, da je papa poslednjih dana često izjavljivao želju da se vrati u Srbiju. Znate li da je onomad bio i u audenciji kod Cara. I da se je tamo poduže zadržao.
- Ja sam, Veličanstvo, i opet slobodan verovati, da kralj otac, neće hteti ništa ozbiljnije protivu Vas preduzimati. Ali, ako i pokuša - mi ćemo biti na vreme izvešteni.
- Kako?
- Vaše Veličanstvo zna, da se prati kretanje Kralja oca. I onog časa, kada se krene na stanicu za Beograd, dobićemo glas o tome. Poslaće se iz Beča telegram.
- Kome? A? Kome?
- Na adresu: Bauman... Javiće se kao bajagi, da je mati na samrti. (Mutter gefahrlich krank.) To će biti znak, da se kralj Milan za Srbiju sprema. Načelnik telegrafskog odeljenja, Popović, izdao je već naredbu štaciji: da se depeša sa takvom adresom odmah meni, ma u koje doba došla, donese.
- A ko će je poslati?
- Grabovljev poverenik.

Oštra kontrola

- Dva njegova agenta, ima već nedelju dana, kako su određeni na stanici štatsbana. A dvojica su opet na peštanskoj stanici.
- Dobro, dobro - dodate Kralj sasvim zadovoljan.
- Njima je pridodat i agenat D... koji prati ekspres vozove.
- Tako. Hvala. Tako, tako.
- Samo sam. Veličanstvo, molio Grabova, da se ovo krije od Vismana.
- Što?
- Izgleda mi po svemu da je to čovek, kome se ne sme verovati. Visman je sumnjiv. Mnogo tumara. I ja se bojim, da svojim smutnjama ne nanese još više štete i onako dosta zategnutim odnosima između Vas i Vašega oca. A može lako izazvati i druge zaplete.
Kralj se uozbilji.
- I ja bih pokorno molio Vaše Veličanstvo, da lako toga čoveka na prima.
- Zašto? - oteže Kralj pitanjem.
- Veličanstvo bilo je dobro onomad primiti ga. A on sada ispreda čitave planove, o kojima je, veli govorio sa Vašim Veličanstvom. Gde stigne - hvali se kako je Vaš poverenik i kako u svako doba ima slobodan pristup Vama. Odlikovali ste ga i titulom dvorskog liferanta. A on odma štampao i rasturio posetnice sa tim odlikovanjem.
Pa onda izvadih iz džepa i pokazah Kralju jednu takvu posetnicu: Alehandre Njeissman Forunisseur de la Cour de Sa Majeste le Roi de Serbie.
- Pa, znate, molio me je - prekide me Kralj otežući, da mu dozvolim tu titulu. Kaže, da mu je dao i bugarski knez. Neka ga, šta može s tim.
- Može, Veličanstvo, da zloupotrebljuje Vaše ime, da raznosi svakojake reči na Vaš račun.
- Pa on izgleda, da je dobar čovek.
- Ja bih, Veličanstvo, pre rekao, da je nesiguran. Jevrejin je, a oni se lako prodaju. Kada ga vi ne primate - ne može tako lako ništa na Vaš račun izmišljati. Molim pokorno, Veličanstvo, prema njemu treba biti obazriv. Moje mišljenje o tom čoveku nisam krio ni od Grabova.


Izvor: Novosti

Zavera ili spletka

Prvi glas o oficirskoj zaveri protivu Kralja Aleksandra pao je o Božiću 1901. godine.
Onih dana, jedan od mlađih oficira, koji je bio na službi u unutrašnjosti, beše došao na odsustvo svojima u Beograd, da tu provede božićne praznike. Onako u razgovoru, taj oficir ispriča svome drugu kako se među oficirima sprema zavera protivu Kralja Aleksandra i Kraljice Drage. Ne zna, veli, za druge, ali zna nasigurno, da su u toj zaveri: poručnici A, P. i L. Prvi je bliski rođak Genčiću, a drugi je sin jednoga penzionera i velikog prijatelja Genčićevog. Treći je opet jako odan Genčiću.
Posle ovoga onaj oficir javi se na raport ministru vojnom, pukovniku V. Antoniću, te mu saopšti - šta je sve čuo. Kazao je da su i njega oni oficiri nudili da uđe u zaveru. Dodao je da zaverenici još misle, šta da učine sa Kraljem: da li i njega da ubiju ili samo da ga proteraju. Pa su se sklonili, da to pitanje reše na posletku, kada društvo zavereničko ojača.
Naravno o ovome raportu izveste i Kralja, ali ni Kralj ni ministar vojni nisu poklanjali vere ovom otkriću. Pa onda ni vojne vlasti nisu ništa preduzimale.
Sutradan, na običnom raportu, u Dvoru, Kralj je naredio Upravniku Beograda samo ovo:
- Dostavljeno mi je - rekao je Kralj - da su neki oficiri na višem kursu, a naročito A, P. i L. sklopili nekakvu zaveru protivu mene. Po onome kako je to otkriveno Antoniću, meni ta zavera pre izgleda na kakvu detinjariju. Neko, koga su imenovani oficiri nudili u svoje društvo, prokazao je, da postoji zavera protivu mene, ali zbog čega i u kojoj celji, ni sami zaverenici ne znaju. Kada su ovoga ponudili da u njihovo društvo uđe i kad ih je ovaj zapitao: šta nameravaju sa mnom učiniti - oni su odgovorili da to još nisu odlučili, već da će to rešiti, kada se što više zaverenika u zaveru angažuju. Tako se zavere ne sklapaju. Možda je to kakva spletka. Nego, vi opet možete obratiti pažnju na ove pojave.

Nešto šuška

Početkom 1902. godine, mnogi oficiri iz beogradskog garnizona počeli su dobijati štampana, anonimna pisma kratke sadržine.
U njima se obično pominjalo: Otadžbina je u opasnosti. Budite spremni da prihvatite događaj, koji će se uskoro desiti na veliku sreću Srbije. Pisma su nosila žig poštanske stanice u Inđiji.
Uskoro zatim, 20. februara, desio se onaj Alavantićev upad u Šapcu, koji je, kao što je poznato, izazvao razna nagađanja i tumačenja.
Izgleda da je tada i ondašnja vlada počela da sumnja. Osetila je da se nešto šuška, da se nešto priprema, pa je nastala da i ona nešto uradi za - Kralja. Načula je da se nešto među oficirima udešava. Javilo se za neke antidinastične proklamacije, bombe, revolvere i noževe.
I prvi korak najviše vlasti na koga da se krene?
Nikud dalje i ni na kog drugog nego na osoblje - predsednika
ministarstva Miše Vujića!
Izgleda, bez njegova znanja, njegove kolege narede, da se spremi napad, da se neprijatelji dinastije uhvate. Nabave se čekići, burgije, kalauzi. Samo se čekao zgodni čas.
I doista jedne letnje noći 1902. godine u 11 sahati, ondašnji ministar policije u društvu sa Upravnikom Beograda i jednim članom glavne policije, popnu se nečujno, lagano, na gornji sprat ministarstva spoljnih poslova. Vrata su bila kao obično zatvorena. Oni pootvaraju i kancelarijske fioke, ali u njima ne nađu ni proklamacija, ni revolvera.
To je bila prva istraga, koja je, kao što se vidi, prošla bez ikakvog rezultata.
Glas da oficiri spremaju na sigurno zaveru protivu Kralja i Kraljice, širio je se sve više i više. O tome se je već počelo u veliko pronositi u publici, na žurovima i sastancima.

Prazni strah

Upravnik Beograda, odilazeći na raport Kralju, skretao mu je više puta pažnju na te glasove. Osem toga, pojedini Kraljevi prijatelji išli su mu i lično, da ga na opasnost opomenu. Ali se je Kralj, na nesreću svoju, držao samo mnjenja dvojice svojih generala. Cincar-Markovića i Laze Petrovića.
- To je, Veličanstvo, samo prazan strah plašljivih prijatelja - govorio je Kralju predsednik ministarstva Cincar-Marković. Molim Vas, da ne sumnjate u odanost vaših oficira. Ima nekoliko mladih usijanih glava, kao i u svakoj drugoj vojsci, ali će se s vremenom i oni rashladiti i umiriti.
- Molim Vas, gospodine Upravniče - rekao je general Maršićaninu. Gledajte vi vaše kaputaše, građane, a ostavite na miru oficirske mundire.
- Jest. Jest. Gledaj ti tamo po varoši šta imaš, a nemoj puniti Kralju glavu o nekakvim zaverama - rekao je prvi ađutant general Laza Petrović.
Ovakvi govori bili su ne jedan put, nego više puta u Dvoru. I kad se god povela reč o oficirima, Kralj je uvek prilazio Cincar-
-Markoviću i Lazi Petroviću - verujući nasigurno, da su mu oficiri odani i da je sve to prosta kleveta, što se sumnja na njih podiže.
Međutim zavera među oficirima rasla je sve više i više. Svakim danom prilazio joj je sve veći broj, naročito mladih ljudi, poručnika i potporučnika.
Neki od zaverenika bili su čak toliko kuražni, da svoju mržnju i svoje planove nisu krili ni od svojih prijatelja, civilaša. Neki su i javno pretili. Zna se slučaj, da su pred dvorskim ulaskom sa Batal-džamije, dva oficira, čak u prisustvu Živka, služitelja dvorskog, vodili razgovore:
- Ama ja mislim da bi bolje bilo proterati ih - rekao je prvi oficir.
- Kakvo proterivanje! jesi li lud. A ako se vrate gde bismo mi onda. Nema tu druge nego pobiti ih - odgovorio je onaj drugi oficir.
Razgovor ovih oficira Živko je odmah saopštio generalu Lazi, ali ovaj po ovome nije našao za nužno, da što dalje preduzima.


Izvor: Novosti

Neće vojska na kralja

Jednoga večera (u januaru 1903) bilo je nekakvo prijateljsko veselje u zasebnoj sobi Kolarčeve pivnice. U tom društvu bio je i Kraljev ađutant, potpukovnik Mika Naumović. Kada je vince uišlo u lice, poveo se je, između ostaloga, govor i o Kralju i Kraljici.
- Znaš, bolan, da ih mrzim, crni su mi pred očima, ne mogu da ih gledam. Je... bi ih sa... - rekao je glasno Naumović.
Jedan viši činovnik, veliki prijatelj Kraljev, koji je takođe bio na toj večeri, ode sutradan te Naumovićeve reči saopšti Kralju. I obrati mu opet pažnju na oficire.
Kralj se na to ne samo nije naljutio nego se i nasmejao:
- Ne znaš Miku... On je bio pijan - rekao je Kralj.
- Pijan jeste bio - odgovorio je onaj činovnik. Ali kao pijan mogao je to i otkriti. Ne treba smetati s uma da obično čovek što trezan misli, to pijan govori.
- Nije to ništa... nije - završio je Kralj. I Mika i sva njegova porodica duguju mnogo i meni i Kraljici. Ja sam uveren da su mi oni svi do jednoga pravi i nesumnjivi prijatelji!
Glas o propasti dinastije Obrenovićeve uhvatio je bio već uverenje i na strani.
U februaru 1903. jedan od naših poslanika šifrom je javio u Beograd: da se obrati ozbiljna pažnja za sigurnost Kraljevu.
Kada je Kralj zahtevao da se taj poslanik jasnije izjasni šta mu je dalo povoda, te je onakvu opomenu poslao, on je pismom saopštio da se je Vladalac, kod koga je on akreditovan i kome se ne može osporavati dobro poznavanje prilika u Srbiji i raspoloženje Kraljevih protivnika - da se je taj Vladalac izjasnio pred jednom ličnošću: da Kralja Aleksandra za šest meseci neće biti među živima.
Sada je već i sam Kralj bio uveren da se doista nešto ozbiljno sprema. I da se uveri kakvo mnjenje u narodu o njemu postoji izaslao je tajno trojicu svojih prijatelja da obiđu Srbiju i da ga o raspoloženju naroda izveste.
Kralj je, dakle, još jednako ostao pri tome mišljenju da ako postoji kakva opasnost za nj, da će se ona javiti iz naroda, iz publike, ali nikako iz reda - oficira.

Opasna zavera

U to vreme ja sam bio član Glavne kontrole. Jednoga dana jedan od velikih prijatelja Obrenovićevih saopštio mi kako je prošlog dana bio kod Kralja i kako mu se ovaj žalio da ja već više od dve godine ne idem u Dvor; pa kako sam počeo izostajati i od zvaničnih prijema u Dvoru, itd.
- Ja sam sada član Kontrole po želji Kraljevoj - odgovorio sam i mome prijatelju. Kao što znaš, ja sam tražio penziju, a on me poslao u Kontrolu. Dok sam bio načelnik policije išao sam mu po pozivu jer i priroda moje službe takva bila. Onda sam imao da se staram o redu i sigurnosti. Šta ću mu sada kao član kontrole. Ja se sada bavim računima, a to za nj ne može imati interesa. Ti znaš, ja sam skroman čovek. Ne volim da tumaram po Dvoru. Niti je to moj običaj i pređe bio.
- Ama, molim te, Kralj bi želeo da govori s tobom. Ti si iskusan policajac. Čuo si, valjda, o ovim smutnjama, što
se raznose. Vidiš, svaki čas izbijaju neki glasovi: da preti opasnost Kralju i Kraljici.
- Pa ja nisam sada u policiji. Onaj koji ima vlast u rukama i sredstva i ljude za to, taj treba i mora da zna šta se Kralju sprema.
- Ali, molim te, pravo da mi kažeš, šta ti misliš o svemu tome?
- Šta će ti to?
- Da mi kažeš, molim te.
- Kada baš hoćeš da znaš, onda Kralj stoji hrđavo među - oficirima. To sam ja pominjao još tada, kada sam načelnik policije bio. U vojsci ništa ne valja. I moje je mnjenje da zasad Kralju preti opasnost samo od oficira.
Na dan 27. aprila 1903. pre podne javlja se upravniku Beograda, Maršićaninu činovnik N. U licu zbunjen i usplahiren. On mi je kazao ovo:
- Molim vas, ovo što ću da vam kažem prava je istina. Javite odmah Kralju: da je protivu njega spremljena opasna zavera među oficirima. Stvar je rešena. To će se izvršiti za koji dan. Oficiri će da ubiju Kralja i Kraljicu. U zaveri su: Mašin, Mišić, Luka Lazarević, Radaković itd. I taj činovnik imenuje sve zaverenike.

Ima istine

Upravnik Beograda onoga časa ode i saopšti Kralju sve. Imenuje i oficira koji će sve zaverenike po redu pokazati. Najzad skrene pažnju na ozbiljnu opasnost koja sada predstoji Kralju.
- Ama biće tu i istine - prihvati Kralj. Sinoć mi je i Nikodije (Lunjevica) nešto nalik na to kazivao.
Pa onda otvori vrata i viknu:
- Iviću (kamerdiner). Idi te mi zovi čiča Matu. (Tako je Kralj zvao generala Lazu Petrovića.)
Laza je onda imao svoju kancelariju i svoj stan u samom Dvoru, u onoj jednospratnoj kući, prema starome konaku.
- Nemojte, molim vas pokorno, Veličanstvo kazivati Lazi ime oficira koji prokazuje zaveru, jer će se čovek kompromitovati, a on je hteo da vam učini uslugu i vas spase - rekao je upravnik Kralju.
- Neću. Neću - odgovorio je Kralj.
Došao je general Laza. Pozovu i predsednika Ministarstva, generala Cincar-Markovića i ministra vojnog, generala Milovana Pavlovića.
Narede istragu. Pohapse neke oficire za koje je rečeno da su u zaveri. Uzmu ih na ispit. Oni, naravno, ne priznaju ništa. Kralj onda, protivno svome obećanju, poveri i ime oficira koji je zaveru prokazao. Ministar vojni, da dovrši glupost, naredi da se zaverenici suoče i sa tim oficirom. Ovaj, naravno, nalazeći se izložen prema drugovima, tako kompromitovan, odreče i sam da što o zaveri zna. I svi pohapšeni zaverenici budu odmah pušteni.
I sada ponovo oba ministra stanu uveravati Kralja da se oficira ništa ne boji, da ako njemu predstoji kakva opasnost, da ona može doći samo iz publike, ali nikako iz vojske.
- Čuješ ti upravniče - završio je general Laza, u poslednje vreme i suviše slobodan pred Kraljem. Nemoj više da što dostavljaš protivu oficira. Obrati ti pažnju tamo na publiku, da iz nje nešto ne poleti. Ne brigaj ni ti ni tvoji policajci za oficire, neće oni na svoga Kralja.
 
Kraj


Izvor: Novosti