Механизми одбране



Шта су механизми одбране?
Механизми одбране су један од начина на који се наш его носи са анксиозношћу. Уколико су добро интегрисани, могу и спречити појаву анксиозности. Сви механизми одбране деле две заједничке карактеристике: 1. они делују несвесно и 2. они искривљују, фалсификују стварност на неки начин, како би се та стварност лакше и безболније прихватила.

Како настају механизми одбране?
Фројд је творац идеје о механизмима одбране. У почетку је сматрао да је потискивање синоним за све одбрамбене механизме. Систематизацију идеја о овим механизмима пружила је његова ћерка, Ана Фројд, у књизи "Его и механизми одбране".
У раним фазама развоја, одбране се јављају  као резултат борбе ега у посредовању између ида и стриктности спољашњег света (у случају терминолошке конфузије, погледати oву тему, део под "Структура личности"). Они, дакле, настају из потребе заштите наше свести од оних мисли и осећања које не можемо да толеришемо. Они дозвољавају несвесној мисли или импулсу испољавање, али директно, у прерушеном облику. Њихова основна функција јесте одбрана од анксизоности, то јест редукција анксиозности.

Ко користи механизме одбране?
Сви користимо механизме одбране, са том разликом да ригидност и интензитет, као и учесталост коришћења ових механизама прави дистинкцију између патологије и нормалне употребе.

Који су механизми одбране?
Има их укупно 12, а у наставку следи њихов опис, функција и пример сваког од ових механизама.

1. потискивање или репресија:
Сматра се претходником свих механизама одбране и у односу према егу заузима централну позицију. Психоанализа је овај механизам најпре доводила у везу са хистеричним симптомима, али је касније он уочен и у другим психопатолошким стањима, као и у нормалном психолошком функционисању.
Функција: Потискивање служи спречавању непријатних импулса и мисли да продру у свест, или да непријатна сећања допру до свести. Дакле, овај механизам блокира неприхватљиве импулсе ида, али и непријатна сећања и информације које су болне и узменирујуће. Садржај који се потискује зависи од културалних очекивања, као и личног развоја особе. Оно што се потисне неретко се појављује у сновима, омашкама у говору или кроз неуротске симптоме.
Пример: Несећање или пак само делимично сећање неког непријатног догађаја, осећај као да је избледео у сећању или се догодио јако, јако давно, иако то није случај.

2. порицање или негирање:
Веома чест механизам који користимо у свакодневном животу, али и у стањима шока, као и у психопатологији. Приписује се афекту који је у вези са неким одређеним догађајем или идејом. Особа пориче да се застрашујући догађај икад одиграо, или да постоји одређено стање. Од значаја је то да догађај за особу мора имати емоционални значај да би могли постати објекат порицања. Сматра се једним од најпримитивнијих механизама одбране.
Функција: скривање од свести садржаја који је узнемиравајућ и неприхватљив. Ипак, његово претерано коришћење може имати негативне последице, у смислу трошења енергије која боље може бити употребљена, тако да овај механизам може радити против особе која га употребљава. Најчешћи је на раним узрастима, али је присутан и касније током живота.
Пример: Алкохоличар који одбија да призна да има проблем, као и пушачи који "не виде" упозорења о штетности цигарета.

3. пројекција:
Најкарактеристичнији механизам за параноидну клиничку слику, али у употреби и од стране здравих особа у нормалном функционисању. Овде је реч о приписивању атрибута властитих осећања или жеља некој другој особи, из разлога што его није у стању да преузме одговорност за таква осећања или жеље.
Функција: помаже да импулси ида ипак изађу на видело, мада прoјектовани, то јест прерушени, па се тако део енергије која се користи за потискивање ослобађа. Када пројектујемо, опажамо да претећи квалитет постоји, али не опажамо да је он у нама. Претња нежељеног импуласа је умањена, јер је ни его ни суперего не препознају. Екстремни вид (дакле, психопатолошки) јесте параноја.
Пример: муж, који је веома моралан, постаје сумњичав према верности сопствене суприге. Ту се заправо ради о његовом искушењу да превари супругу, али пројекцијом он своје импулсе види у њој.

4. рационализација:
Одбрана која помаже човеку да рационалним објашњењима, која могу али и не морају бити тачна, од себе и других сакрије стварне мотиве свог понашања. Састоји се у налажењу логичних, али не и стварних разлога (односно, изговора) за неке недозвољене радње или неуспехе.
Функција: Примарна функција овог механизма јесте очување самопоштовања.
Пример: Отац који туче своје дете себе може уверавати како то чини за дететово добро, или особа која поткрада фирму правда се пред собом тиме да "то сви раде" или "то никога неће оштетити".

5. интелектуализација:
Овај механизам у уској је вези са претходним, то јест рационализацијом. Огледа се у честој употреби интелектуалноих потреба у сврхе избегавања афективних доживљаја и изражавања. Стварање односа на интелектуалној основи, и према себи и према другима, представља напор ка задржавању везе са реалношћу.
Функција: Особа се фокусира на чињенице, анализира узроке итд. и на тај начин се дистанцира од емоционалног садржаја догађаја. Овај садржај потискује, у сврхе овладавања над неком ситуацијом.
Пример: Особе склоне претераном "филозофирању" или теоретисању, без емоционалног упоришта, најчешће користе овај механизам одбране.


6. изолација:
Овај механизам непријатни догађај који се одиграо чини изолованим у несвесном, тако што конструише период афективног замрачења непосредно након искуства. Таква особа једноставно не чини ништа и не осећа ништа према непријатном искуству.
Функција: Изолација служи као одбрана од анксиозности, тако што потискује емоционалну повезаност са догађајем. Није, дакле, реч о социјалној изолацији.
Пример: Немогућност, али и недостатак жеље да се присетимо неког трауматичног или недопустивог догађаја или жеље.

7. реактивна формација:
Ово је основна одбрана која неприхватљиве пориве претвара у њихову супротност. Осећања и реакције које произилазе из реактивне формације често су прекомерне, упорне, несразмерне ситуацији и околностима. Фројд је указао на тешкоћу распознавања овог механизма. О њему се закључује на основу тога колико је одговор одговарајући. Уколико особа претера и реагује непропорционално контексту, или ако поступак садржи примесе оригиналног импулса, може се закључити да је реч о реактивној формацији.
Функција: Ови механизмом се спречава анксиозност, тако што се неприхватљив импулс најпре блокира, а затим трансформише у своју супротност, у циљу заштите особе.
Пример: Када је нека особа превише љубазна, насмејана, фина према нама, постоји могућност да се ради о реактивној формацији. Или бучан, снажан, "мачо" мушкарац, који својим понашањем заправо од себе и других прикрива недоумице око сопствене мушкости, или пак хомосексуалне тежње.

8. регресија:
У основи регресије јесте напуштање зрелих стратегија решавања проблема, то јест повратак на раније, превазиђене обрасце понашања. Его покушава да се врати на раније ступњеве развоја, како би се избегла напетост и несигурност. Код деце, она може бити буквално враћање на раније инфантилно понашање, док код одраслих обично није дословна, већ је понашање прожето интересовањима из ранијих фаза.
Функција: Као што је поменуто, избегавање анксиозности, уз повратак на "сигурне" и опробане обрацсе понашања.
Пример: Када дете, услед рецимо доласка брата или сестре на свет, почиње са понашањем својственим за бебу, које је одавно правазишло; пример је честом заузимању феталног положаја код схизофрених пацијената, којима је регресија врло својствена.

9. померање:
Подразумева премештање емоција или нагона са једне идеје на другу, при чему су оне обично, по неком аспекту, сличне. Обично се користи када би испољавање према правој мети на неки начин било угрожавајуће и неприхватљиво; с тога се налази друга, првој слична мета, на коју се емовције или импулси усмеравају. Ова одбрана је нешто адаптивнија, јер омогућава да се импулс ипак испољи. Ана Фројд описује и могућност да се импулси усмере према себи, што је окидач за самодеструктивно понашање.
Функција: Елиминисање претње и опасности од усмеравања импулса ка неком објекту.
Пример: најочигледнији пример је у предрасудама. Сопствена инфериорност и осећање ниже вредности помера се према мањинским групама у друштву, на пример Јеврејима, Ромима, итд.

10. сублимација:
Овај механизам сматра се најадаптивнијим, и он је далеко ван оквира осталих механизама одбране. Енергија инвестирана у недозвољене и неприхватљиве циљеве, овим механизмом се преображава у прихватљиве и пожељне мотиве и понашања. Он представља неку врсту компромиса, договора између ега и ида, и зато је напожељнији одбрамбени механизам.
Функција: Трансформација недозвољених импулса ида у прихватљиве, који се могу испољити, што је од великог адаптивног значаја.
Пример: Своје агресивне и деструктивне импулсе за убијањем и разарањем, човек трансформише и постаје хирург (хирург јер ова професија подразумева одређене склоности ка "сецкању" људи).

11. идентификација:
Подразумева поистовећивање са неким, у сврху редуковања анксиозности. Од великог је значаја "идентификација са агресором". Према Ани Фројд, дете може да се идентификује са строгим родитељем, и тако излази на крај са сопственом хостилноћшу према њему.
Алтруистичко залагање такође може бити форма овог механизма. Као пример се наводи случај девојке којој се допао младић, али он на састанак позива њену сестру. Девојка са великим жаром учествује у пропремама своје сестре за састанак.

12. поништавање:
Најчешћи је у оквиру опсесивно-компулзивној неурози, али то није правило. Састоји се од покушаја да се укине или поништи претходно извршен чин, у стварности, као и у фантазији. У његовој основи је осећање кривице и покушај искупљења.
Функција: Покушај искупљивања или оправдавања неприхватљивог дела или мисли.
Пример: Све оне церемоније и ритуали (прање руку, рецимо) код неуротичара, али и здравих, покушај су "скидања" кривице са себе, односно пример поништавања.

---

najbolji mehanizam odbrane je motka.