Светосавље и ксенофобија

Поводом Савиндана и 7 година часописа „Двери српске“



     Алеф, Алфа, А и Аз
     Позорје красно дају разне силе
     Њима свим један састав
     Унилиј ход би дао роду људском
     Сама борба лепа смес!

     Почетком 19. века један српски калуђер дао је смернице свом роду, али и целој Европи каквој заједници треба да теже. Почетна слова јеврејског, грчког, ћириличног и старословенског писма, њихово прожимање у узајамном поштовању духовног и националног идентитета, путоказ су европској заједници различитих народа, где сваки народ богатством националне културе представља један део европске баштине.
     Овакве ставове није заступао само тај српски калуђер. И велики немачки песник Гете сматра исто:

     Хиљаде облика живога света
     Снажно се у ланац везују;
     Струји сласт животна из свих ствари,
     Са најмање као и са највеће звезде.
     И све то тискање, сва та борба,
     Вечни је мир у Господу Богу.

     По Гетеу, дакле, небески свод чине велике и мале звезде. Небо би било пусто када би на њему биле само велике или, пак, само мале звезде.
     Оно што је битно истаћи, јесте да се звезде не могу спајати. Пример СФРЈ, у којој је зарад југословенства било потребно уништити националне идентитете (нарочито српски), а такав накарадни експеримент завршен је крвавим сукобима у последњој деценији 20. века, довољан је показатељ целој Европи да таквим путем не сме ићи. Ћорсокак у који је запала Европска Унија данас, инсистирајући на једном унитаристичком принципу духовних и друштвених мерила вредности из којег је избачен Христос и Његово учење, мора бити опомена и отрежњење свим Европљанима.
     На почетку овог текста је споменут један српски калуђер. Он је почетком 19. века био један од најумнијих Срба које смо имали. Његош га, не случајно, назива „Гениј рода“; он је то заиста и био: знао је црквенословенски, немачки, латински, мађарски, грчки, француски, италијански, енглески, јеврејски, арапски језик... Он је скупљао српске народне песме пре Вука, а познат је по класицистичкој, дидактичко-родољубивој поезији:

     Да рода ради терпимо глад и жеђ
     И зној и зиму, бурју и тамницу!

     У којим низинама културолошке свести се налази српски народ данас, показује то што је мали број нас упознат са посленичким радом овог српског калуђера, а његово име је Лукијан Мушицки.
     Јован Рајић с краја 18. века и Лукијан Мушицки и Петар Други Петровић Његош почетком 19. века представљају најумније и најобразованије људе свога времена, чије савете, нажалост, нисмо послушали.


     Темељи српског идентитета



     За разлику од Доситеја, за кога Његош каже да не познаје српску душу и да је његово, Доситејево, учење „јавно подруганије с благочестијем“ (јавно ругање с Православљем), дакле, за разлику од Доситеја који као идентитет једног народа истиче само и једино језик, Лукијан Мушицки на првом месту истиче веру, а затим и језик и традицију, тј. историју. У једној песми Лукијан каже:

     Један су сојуз роду: вера, језик.
     Они појас нама свим;
     Они су нама разсејаним свуда
     Спасенија шлем и штит.

     Дакле, прво вера, а затим језик и историја представљају темеље српског идентитета. Ако једног од ова три фактора нема, национални идентитет се губи.
     Погрешна културолошка политика, олако одрицање од православне вере као темеља идентитета, оличено у бекству из манастира раскалуђера Доситеја, олако одрицање од славеносербског језика који је колико-толико чувао језички континуитет српског народа од Солунске браће и Светога Саве до почетка језичке револуције Вука Караџића, олако одрицање шест векова старе српске књижевности од стране „културолошког папе“ у српској књижевности Јована Скерлића, олако лепљење на Српску православну цркву и православну српску културу и њене представнике етикете ксенофобичности и назадности, све то је одвело Србију, Србију посрнулог националног идентитета после скоро полумиленијумског ропства под Турцима, у комунизам и рат са целим светом. На крају њиховог културолошког ланца показало се да су, у ствари, они ксенофобични. Показали су се не као назадни већ, поред „свеопће“ образованости, као необразовани интелектуалци који нису познавали српску душу. А за познавање српске душе потребан је својеврстан православни подвиг. Отац Јустин је то најбоље објаснио следећим речима: „Ако савест наше историје има своје име, онда је то: Светосавље. Из највећих тешкоћа, из најјезивијих трагедија, Светосавље је било једини излаз. И кад год је српски дух покушавао да се еманципује Светосавља, или да га замени нечим другим, спопадале су га тешке, а често и неизлечиве болести. Потисне ли се Светосавље из ма ког огранка нашег народног живота, њега неминовно задеси парализа... Све своје наш народ је проверавао Светосављем. И стварао своју, самосвојну културу, културу еванђелске љубави и свечовечанског братства“.


     Прихватамо позитивне утицаје других



     И ево истине! Српски православни народ није ксенофобичан. Царска Лавра, манастир Студеница, на најлепши начин показује да њени ктитори, Стефан Немања и Свети Сава и сви Немањићи, нису никада били ксенофобични, да су имајући културолошки филтер који се зове Светосавље, били отворени за разне утицаје, како са Истока, тако и са Запада. Ова Царска Лавра нам је давала и даје нам смернице како, чувајући своје, да прихватамо и поштујемо позитивне утицаје других народа!
     А из ове и око ове Царске Лавре сабрани су и свети Симеон Мироточиви, и Свети Сава, и свети краљ Симон, и сви свети Немањићи, сабран је и свети кнез Лазар, и свети деспот Стефан, и Јован Рајић, и Лукијан Мушицки, и Његош, и Јован Стерија Поповић, и Милан Ракић, и Драгиша Васић, и Владимир Вујић, и Милош Црњански, и Иван В. Лалић; око ове Царске Лавре сабрани су и многи српски научници: и Никола Тесла и Михаило Пупин; сабрани су и крстоносни вожд Карађорђе и ђенерал Дража Михаиловић; сабрани су и Свети Николај Охридски и Жички и свети Јустин Ћелијски; сабрани су, дакле, многи светитељи, духовници, уметници, научници, војсковође и српски домаћини, а сви заједно, заједно са Царском Лавром манастиром Студеницом, загледани у Лик Спаситеља нашег, загледани у Христа!
     А студеничка фреска Христовог распећа у Богородичиној цркви, поред приказаног најзначајнијег догађаја у историји људској, показује нам још нешто: она је и символ Европе за којом теже православни Срби. Подсетићемо се да је само једна од специфичности ове фреске звездано небо изнад Христа Распетога. То је оно небо из Гетеових стихова с почетка овог текста. Студенички сликар нам је још пре осам векова одговорио на наше данашње питање за каквом Европом Срби теже, а одговор је: тежимо за Европом различитих нација у чијем је центру и у којој је мера свих ствари: Христос!

     Бранимир М. Нешић

Ja te bijem,zajebavam,maltretiram,ucenjujem.........................................................................................................................
Kad te dovedem do iznemoglosti i odredjenog ludila, onda pricam da si nacionalista,ksenofob,nepismena budala,psihijatrijski slucaj.
Najveca istina je da su ostali mnogo veci ksenofobi od nas Srba.