Ko je čo­vek ko­ji oli­že pr­ste na­kon što sma­že por­ci­ju ži­le­ta, ek­se­ra, si­ja­li­ca, gra­mo­fon­skih plo­ča, i to s vi­lju­škom, no­žem i ta­nji­rom na ko­me su mu po­slu­že­ni? Ko je čo­vek ko­ji pod­no­si stru­ju od 100.000 vol­ti, kon­tro­li­še je i njo­me le­či raz­ne bo­le­sti? Ko je de­voj­ka ko­ja, ume­sto de­snom ru­kom, sle­va na­de­sno i od­o­zgo do­le, pi­še le­vom ru­kom, zde­sna na­le­vo i od­o­zdo go­re? I ko­ja lak­še či­ta knji­gu ka­da je okre­nu­ta za 180 ste­pe­ni? Ko je mla­dić ko­ji ne­ma su­za, pa tu­gu i bol iz­ra­ža­va tre­su­ći bra­du, ko­ji ume da go­vo­ri, pe­va i pi­še re­či una­zad? Ko je de­voj­či­ca či­je se te­lo po­na­ša kao mag­net? Sle­de pri­če naj­ve­ćih me­di­cin­skih fe­no­me­na u Sr­bi­ji.

I OBLA­KA JE­DAN DEO – Za sa­mo osam go­di­na ka­ri­je­re, po­jeo sam 5.000 ta­nji­ra, 10.500 si­ja­li­ca, 20.000 ka­ši­ka i vi­lju­ški, oko 1.000.000 ži­le­ta, 27 ki­lo­gra­ma ek­se­ra, ne znam ko­li­ko hi­lja­da klju­če­va i ki­lo­gra­ma šljun­ka, a sve to sam za­lio sa oko 60.000 fla­ša pi­va – po­či­nje svo­ju pri­ču 75-go­di­šnji Bran­ko Cr­no­go­rac, ali­as Ka­re­li, je­di­ni čo­vek na sve­tu u či­jim se sto­ma­ku sve to­pi za­hva­lju­ju­ći ja­koj že­lu­ča­noj ki­se­li­ni.

Pr­vi put je pri­me­tio da se od dru­gih lju­di raz­li­ku­je kao 18-go­di­šnji mla­dić. Iz­ne­na­da je po­stao ve­o­ma ha­la­pljiv: po­jeo je 300 će­va­pa, šest vek­ni hle­ba i 20 por­ci­ja pa­su­lja – sve to za sa­mo je­dan obrok. Zbog to­ga su ga i ote­ra­li iz ar­mi­je.

– Oti­šao sam kod le­ka­ra. Bi­li su bi­li za­pa­nje­ni. Šta god da sta­vim u usta, to se is­to­pi.

"Zdrav si ko dren" – re­kli su – "imaš ne­ku spe­ci­fič­nu ki­se­li­nu, ko­ja sve što pro­gu­taš od­mah sva­ri." Ni­ko u po­ro­di­ci ni­je imao ta­ku ja­ku ki­se­li­nu. Zna­te, ako se de­si da po­vra­tim, ona pro­go­ri pod. Na sva­ka dva sa­ta sam bio gla­dan, pa sam po­čeo je­sti šlju­nak, pe­sak i si­ja­li­ce, ko­je su se to­pi­le u mo­jim usti­ma. Ek­se­re, ka­ši­ke i vi­lju­ške sam gu­tao. Va­zda sam imao tem­pe­ra­tu­ru iz­me­đu 39 i 40 ste­pe­ni i ni­kad ni­sam prao zu­be!

Pro­gla­si­li su ga fe­no­me­nom jer je je­di­ni me­di­cin­ski slu­čaj svo­je vr­ste. Iz­vr­šno ve­će Voj­vo­di­ne sla­lo mu je bo­no­ve ko­ji­ma je pla­ćao hra­nu u re­sto­ra­ni­ma, a jeo je ko­li­ko je že­leo.

– Ta­ko odem u ka­fa­nu i na­ru­čim 30 por­ci­ja pa­su­lja, a oni pi­ta­ju kad će sti­ći osta­li go­sti. Poč­nu da se kr­ste, ali mi do­ne­su pa­sulj. Jed­nom sam na­ru­čio ra­žnji­će i po­jeo ih sa sve pri­bo­rom, a ko­no­bar po­če da ku­ka pa me od­ve­du kod su­di­je za pre­kr­ša­je. Su­di­ja pi­ta ko je tu lud – ko­no­bar ili ja. Po­je­dem pred su­di­jom pu­nu ša­ku rajs­ne­gli s nje­go­vog sto­la. Ka­že on: „Mo­že­te ići, ne­mam ni­ka­kav za­kon da bih vas ka­znio za­to što ste po­je­li ta­nji­re i vi­lju­ške“. Jed­nom sam po­vre­dio ko­le­no, pa me sme­sti­li u bol­ni­cu. Ni­su zna­li ko sam sve dok ni­sam za obrok po­jeo i ta­njir. Po­ša­lju me na rend­gen: ni­su pro­na­šli ni­šta. Kad sam po­jeo svu hra­nu ko­ju su spre­mi­li za 20 pa­ci­je­na­ta, do­bio sam šut-kar­tu.

Gde god da bi se po­ja­vio, iza­zi­vao je ve­li­ku pa­žnju pa je od­lu­čio da unov­či svo­ju spo­sob­nost – "U va­šem gra­du, sa­mo da­nas: Ka­re­li, čo­vek ko­ji ume­sto že­lu­ca ima to­pi­o­ni­cu če­li­ka – gla­si­la je re­kla­ma ko­ja je od­je­ki­va­la Ju­go­sla­vi­jom. S cir­ku­som Adria ob­i­šao je ne­ka­da­šnju dr­ža­vu uz­duž i po­pre­ko, ali je go­sto­vao i u 18 dru­gih ze­ma­lja, od Ka­na­de do Špa­ni­je. Kad je shva­tio da na nje­mu cir­kus naj­vi­še za­ra­đu­je, okre­nuo je list – po­čeo je da na­stu­pa sam, da or­ga­ni­zu­je pu­to­va­nja, pa čak i da sam pro­da­je kar­te. Nje­go­va po­sled­nja tač­ka na na­stu­pi­ma mno­ge je osta­vlja­la bez da­ha.

– Jeo sam zmi­je, po­sko­ke. Met­nem ih u džep, pa ih na kra­ju pri­red­be po­je­dem s te­stom i vo­dom. U Be­ču su mi za­ve­za­li oči i pu­sti­li ko­bru na me­ne. Cik­ne ona me­ne, pa uda­re u gong. Ako se za dva mi­nu­ta ni­šta ne de­si, ne­ma zi­me za me­ne. Za tu tač­ku sam do­bio 3.000.000 di­na­ra.

Na na­stu­pi­ma je jeo ek­se­re, ta­nji­re, ka­ši­ke, vi­lju­ške, na­liv­pe­ra i ruč­ne sa­to­ve do­bi­je­ne od pu­bli­ke. Nje­gov že­lu­dac ni­je mo­gao da sva­ri je­di­no zla­to.

– Pu­bli­ka je mi­sli­la da sam ma­đi­o­ni­čar, pa mi je da­va­la da je­dem na­kit i klju­če­ve. Mi­sli­li su da ću im ih vra­ti­ti po­sle na­stu­pa. Jed­na de­voj­ka mi da­de zla­tan sat da pro­gu­tam. Ka­sni­je u to­a­le­tu iz­ba­cim sa­mo zla­to, a osta­le de­lo­ve sva­rim. Se­ćam se ne­ke no­vi­nar­ke ko­ja me je pi­ta­la: “Kad to po­je­de­te, ka­ko vi to pro­ba­vi­te?” A ja joj od­go­vo­rim: “Sve je to ret­ko, pi­lo­va­no”.

Ka­že da je imao pa­ra ko bla­ta, ali da je sve po­tro­šio na de­voj­ke i pro­vod i kao do­na­tor do­ma za rat­nu si­ro­čad.

– Ni­kad se ni­sam za­ra­zio, koc­kao ili pro­pu­šio. Ta­da smo sa­mo Ti­to i ja ima­li be­li mer­ce­des iako ni dan-da­nas ne umem da vo­zim. Imao sam šo­fe­ra, ko­me sam ka­sni­je po­klo­nio taj auto­mo­bil. Na go­sto­va­nja bih kre­tao s tri tak­si­ja: u jed­nom je bio sa­mo še­šir, u dru­gom ja, a u tre­ćem moj ki­šo­bran. Da­nas mi ka­žu: “Ka­ko, Bran­ko, to ni­si ču­vao, pa da­nas da pro­ži­viš?” Ma, ka­ko je do­šlo, ta­ko je i oti­šlo.

U to vre­me ku­ća u Apa­ti­nu, gde ži­vi, ko­šta­la je oko 50.000, a on je po pri­red­bi za­ra­đi­vao 54.000 di­na­ra. Na mno­ge nje­go­ve na­stu­pe do­la­zi­li su Ti­to i Jo­van­ka.

– Ti­to mi je jed­nom re­kao: “Eh, kad bi ti mo­gao da po­je­deš ove mo­je di­rek­to­re što kra­du...” Jo­van­ka ni­je ve­ro­va­la šta sve mo­gu da po­je­dem. Jeo sam i gra­mo­fon­ske plo­če. Na­ma­žem ih pu­te­rom, a one krc­ka­ju pod zu­bi­ma. Jed­nom mi je ne­ka bu­da­la na pri­red­bu do­ne­la da po­je­dem ve­li­ki na­ko­vanj. Do­ne­la su ga njih tro­ji­ca. Ka­žem mu: „Pa ne mo­gu ga ta­ko je­sti, mo­ra da bu­de ise­čen na ko­ma­de“.

Bio je spre­man da po­je­de ce­log fi­ću, ali mu ni­su da­li, a op­kla­de ra­di, na­me­ra­čio se na most na Ni­ša­vi, ko­ji je na­me­ra­vao da sma­že za go­di­nu da­na. Ipak, nje­gov naj­ve­ći za­lo­gaj bi­la je pe­da­la s Par­ti­za­no­vog bi­ci­kla, ko­ja ga za­ma­lo ni­je ko­šta­la ži­vo­ta.

– Bi­cikl sam ise­kao na ko­ma­de i po­jeo sam ga za dva da­na. Ali, pe­da­la mi se za­gla­vi­la u že­lu­cu, kao da mi je ne­sta­lo ki­se­li­ne, pa su mo­ra­li da me ope­ri­šu. Osim nje, iz sto­ma­ka su mi iz­va­di­li i ka­ši­ke i ek­se­re, oko ki­lo i po gvo­žđa ukup­no. To su uze­li i met­nu­li u mu­zej u Som­bo­ru. Po­sle to­ga sam na­pu­stio ka­ri­je­ru.

Ba­ba mi je go­vo­ri­la da ču­vam pa­re za sta­re da­ne i upo­zo­ra­va­la me: “Do­ći će vre­me ka­da ćeš či­sti­ti sme­će”. Ta­ko je i bi­lo. Za­po­slim se u apa­tin­skom ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću. Ali, iako sam ra­dio na ka­mi­o­nu za sme­će, po­sle rad­nog vre­me­na sta­vljao bih lep­tir-ma­šnu, obla­čio be­lo ode­lo, obu­vao be­le ci­pe­le, pa u ka­fa­nu. Da­nas me po­štu­ju baš za­to što sam va­zda bio ta­kav.

Po­sle nje­go­vih na­stu­pa če­sto su or­ga­ni­zo­va­ne igran­ke. Mno­ge de­voj­ke su pa­le na nje­gov šarm, a bi­lo je i onih ko­je su ga se bo­ja­le.

– Ni­su hte­le da ple­šu sa mnom. Od­bi­ja­le su me: “Ne­ću, po­je­šćeš me” ili: “Is­to­pi­ću se”.

Ipak, u to vre­me je slo­vio za šva­le­ra, te se, pre­ma na­šim in­for­ma­ci­ja­ma, že­nio čak de­vet pu­ta.

– Ne de­vet, već dva­na­est pu­ta – is­pra­vlja nas Ka­re­li. – Dva­put sam se ože­nio Sr­bi­jan­ka­ma iz Le­skov­ca, pa Ni­šlij­kom, te Sko­pljan­kom. To su bi­li bra­ko­vi od po go­di­nu, go­di­nu i po. Ovo mi je 12. že­na po re­du, sad će vam ona ka­fu sku­va­ti. Aj­de, Li­čan­ko! – do­zi­va su­pru­gu ko­ja ne že­li da se fo­to­gra­fi­še i go­vo­ri za no­vi­ne.

– Ne­će da se sli­ka, pa da je zo­vu Ka­re­li­ca. Vi­diš, do­bro se ona dr­ži, a dve go­di­ne je sta­ri­ja od me­ne. To mi je 12. že­na po re­du, mo­ram je ču­va­ti – še­ret­ski će Bran­ko.

Le­ka­ri mu ni­kad ni­su pre­pi­sa­li po­seb­nu te­ra­pi­ju, ali mu je na­kon tri ope­ra­ci­je že­lu­ca, ki­se­li­na po­sta­ja­la sve sla­bi­ja.

– Do­bro je­dem. Sad ose­ćam ukus hra­ne, a me­seč­no i da­lje po­pi­jem oko 160 fla­ša apa­tin­skog pi­va. Da­nas sam opet na bi­ci­klu, ali vi­še ga ne gu­tam. Ipak, pre dve go­di­ne, na tak­mi­če­nju na Pa­li­ću, po­jeo sam 260 će­va­pa. Sve sam sma­zao – po­no­san je Bran­ko Cr­no­go­rac.

Ka­re­li je po­znat i po fil­mu Že­li­mi­ra Žil­ni­ka Vru­će pla­te, a ot­kri­va da će se mo­žda i po­ja­vi­ti u ostva­re­nju Emi­ra Ku­stu­ri­ce. Ovaj ne­ka­da­šnji ve­li­ki bo­em i pro­ždr­lji­vac pen­zi­o­ner­ske da­ne pro­vo­di u gra­du na Du­na­vu.

UMRE­ĆU KAO TAJ­NA Ni­je isti­na da je po­gi­nuo na elek­trič­noj sto­li­ci. – Živ je, zdrav, prav i stru­je pun – ka­že nam 53-go­di­šnji S. M. dok iz­la­zi iz or­di­na­ci­je Po­ža­re­vlja­ni­na Sla­vi­še Paj­ki­ća, po­zna­ti­jeg kao Bi­ba Stru­ja. Ne ža­le se ni osta­li pa­ci­jen­ti ovog “dok­to­ra” ko­ji je još 1983. go­di­ne ušao u Gi­ni­so­vu knji­gu re­kor­da kao me­di­cin­ski fe­no­men. Ta­da je iz­dr­žao struj­ni udar od 20.000 vol­ti iako sna­ga od 68 vol­ti po čo­ve­ka mo­že bi­ti smr­to­no­sna. No­vi re­kord po­sta­vio je pre če­ti­ri go­di­ne u Stok­hol­mu: za mi­nut i 37 se­kun­di, stru­jom iz svo­jih ru­ku za­gre­jao je vo­du do klju­ča­nja.

– Ako me smrt ne pre­tek­ne, imam že­lju da po­sta­vim tre­ći Gi­ni­sov re­kord. Moj san je da na­pra­vim tra­fo od 1.000.000 vol­ti s ko­jim bih de­lo­vao na da­lji­nu, kao ži­vi la­ser. Ne že­lim mno­go da pri­čam o toj ide­ji. Mo­ram da pro­na­đem spon­zo­re ko­ji bi to pla­ti­li – ka­že Bi­ba.

Sla­vi­ša Paj­kić ot­krio je svo­je neo­bič­ne spo­sob­no­sti po za­vr­šet­ku osnov­ne ško­le kad je od­lu­čio da na­u­či bra­var­ski za­nat.

– Po ki­ši sam s ko­le­ga­ma pra­vio me­tal­nu ogra­du i uklju­čio švajs-apa­rat. Moj drug je pao od uda­ra stru­je. Pri­šao sam i do­dir­nuo vla­žno me­sto. Me­ni sme­šno, jer dr­žim obe­ma ru­ka­ma, a ni­šta ne ose­ćam. Shva­tio sam da mi stru­ja ni­šta ne mo­že.

Taj do­ga­đaj ga je pod­sta­kao da sa­zna ko­li­ku ja­či­nu stru­je mo­že da iz­dr­ži, pa se usko­ro opro­bao na tro­fa­znoj. Tih 380 vol­ti spr­ži­lo je osi­gu­ra­če, a Bi­ba je ostao ne­po­vre­đen.

Kroz ša­lu ka­že da se mo­gao obo­ga­ti­ti da je pri­hva­tio da pr­ži ro­štilj na sku­pim po­ža­re­vač­kim svad­ba­ma. I da­lje uspe­šno kon­tro­li­še ja­či­nu stru­je ko­ja iz­la­zi iz nje­go­vog te­la, pa si­ja­li­ca u nje­go­vim ru­ka­ma sve­tli. Svoj dar ne pri­pi­su­je vi­šoj si­li i tvr­di da na­u­ka ni­je ob­ja­sni­la nje­go­vu spo­sob­nost. Me­di­cin­ska is­pi­ti­va­nja, od ko­jih za­zi­re, ni­su vre­de­la, jer se igrao apa­ra­ti­ma.

– Na VMA su mi uze­li ise­čak tki­va pre i po­sle hva­ta­nja stru­je. Utvr­di­li su da imam dva slo­ja ko­že ma­nje od vas, obič­nih lju­di, i da se ne zno­jim, što sam i sam znao. Za­to me le­ti ubi­ja vru­ći­na i kri­jem se od sun­ca jer ne mo­gu da ga iz­dr­žim.

Po­što ne­ma znoj­ne žle­zde, elek­trič­ni čo­vek, ka­ko ga mno­gi na­zi­va­ju, le­to pro­vo­di u hla­do­vi­ni, ne pi­je vo­du, već obla­či mo­kru ma­ji­cu. Ve­ge­ta­ri­ja­nac je, ne pu­ši, ne pi­je al­ko­hol i ka­fu i ne je­de lju­tu hra­nu.

– Jef­tin sam i ne ko­štam mno­go – ka­že u ša­li.

Na na­go­vor bli­žnjih ko­ji su se bo­lje ose­ća­li kad ih je do­di­ri­vao i, ka­ko ka­že, pu­štao ma­lo stru­je kroz nji­ho­vo te­lo, od pre de­se­tak go­di­na svoj dar ko­ri­sti za le­če­nje.

– U po­čet­ku me je bio strah da ne­kog ne ubi­jem ovom svo­jom stru­jom, ali da­nas uspe­šno le­čim mi­gre­nu, te­go­be sa si­nu­si­ma, oko­šta­va­nje kič­me, re­u­mu i još mno­ge bo­le­sti. Moj tret­man se sa­sto­ji od ma­si­ra­nja obo­le­log me­sta go­lom de­snom ru­kom. Stru­ju kon­tro­li­šem svo­jom vo­ljom i njo­me na­pa­dam bol­no me­sto. Ja sam apa­rat ko­ji ho­da. Ni­jed­nu knji­gu u ži­vo­tu ni­sam pro­či­tao, ali učim na lju­di­ma – ka­že Bi­ba i ape­lu­je na lju­de da ne za­po­sta­vlja­ju svo­je zdra­vlje: – Mi ne­ma­mo re­zer­vne de­lo­ve, pa tre­ba da ču­va­mo ono što ima­mo. Sve osta­lo je "kr­plje­nje", da po­tra­je­mo još ne­ki dan.

De­ci do pu­no­let­stva ne na­pla­ću­je tret­ma­ne, kao ni sit­ne uslu­ge, a za osta­lo, ka­že, "nje­go­va mu­ka ko­šta 1.600 di­na­ra”. Po­sle tret­ma­na se ose­ća is­pra­žnje­no.

– Nor­mal­no je da po­tro­šim ener­gi­ju, ali je br­zo po­vra­tim. Ra­dim ne­ko­li­ko me­se­ci, pa mo­ram da pra­vim pa­u­ze jer ne mo­gu da iz­dr­žim.

Zbog svo­jih spo­sob­no­sti ču­ven je u sve­tu. Da je ro­đen u sta­rom ve­ku, ve­ro­vat­no bi bio pro­gla­šen bo­gom, u sred­njem bi mo­žda bio spa­ljen na lo­ma­či, u na­še do­ba, pak, sma­tra se ču­da­kom. Sve­stan je da ga mno­gi gle­da­ju s po­do­zre­njem. Za­to bi vo­leo da sni­mi film o se­bi i se­bi slič­ni­ma, a tvr­di da ta­kvih kao on u Sr­bi­ji ima mno­go, sa­mo što ni­su sve­sni svo­jih mo­ći.

– Oku­pio bih sve te lju­de na ko­je li­čim da bih sni­mio film o na­ma kao o van­ze­ma­lji­ci­ma – ka­že Bi­ba.

Vi­še bi vo­leo da umre kao taj­na, ne­go da bu­de is­ko­ri­šćen kao za­mor­če. Za­to ne že­li da ot­kri­je šta ose­ća kad stru­ja pro­la­zi kroz nje­go­vo te­lo.

– To je neo­pi­si­vo ose­ća­nje, ko­je će osta­ti sa­mo mo­ja taj­na. Da mi sme­ta, si­gur­no to ne bih to ra­dio.

Po­čet­kom na­red­ne go­di­ne, po dru­gi put će svo­je spo­sob­no­sti de­mon­stri­ra­ti na jed­noj pa­ri­skoj te­le­vi­zi­ji, i to na fi­nal­noj No­ći ču­da­ka, ko­ja oku­plja lju­de s neo­bič­nim da­ro­vi­ma.

ŽI­VOT U OGLE­DA­LU Pro­ho­da­la je s go­di­nu i po, i to ta­ko što je naj­pre po­če­la da pu­zi, a za­tim i da ho­da – una­zad. Na nje­nim cr­te­ži­ma iz vr­ti­ća ku­ća je na kro­vu, a dr­ve­će na kro­šnja­ma. U osnov­noj ško­li pro­zva­li su je Na­o­pa­ka jer, ume­sto de­snom ru­kom, sle­va na­de­sno i od­o­zgo do­le, pi­še le­vom ru­kom, zde­sna na­le­vo, od­o­zdo na­go­re. Kao stu­dent­ki­nja me­nadž­men­ta u ban­kar­stvu za­dat­ke iz ma­te­ma­ti­ke po­či­nja­la bi od kra­ja ta­ble, a za­vr­ša­va­la na po­čet­ku. Od pre pet go­di­na na­uč­ni­ci s Uni­ver­zi­te­ta u Har­var­du tru­de se da pro­nik­nu u taj­ne nje­ne per­cep­ci­je pro­sto­ra. Ona je 22-go­di­šnja Uži­čan­ka Bo­ja­na Ilić.

– Do sa­da su utvr­di­li da su mo­ji oč­ni cen­tri po­ve­za­ni na­o­pa­ko, po če­mu sam, ka­ko ka­žu na­uč­ni­ci, je­din­stve­na u sve­tu. Po­što is­pi­ti­va­nja i da­lje tra­ju, ne mo­gu sve da ot­kri­vam – ka­že Bo­ja­na.

Po­sle pr­vih ob­ja­vlje­nih in­for­ma­ci­ja o Bo­ja­ni, di­rek­tor­ka Ka­te­dre za na­uč­ne fe­no­me­ne Uni­ver­zi­te­ta u Har­var­du dok­tor­ka Da­ni­ca Mi­jo­vić po­nu­di­la je Ili­ći­ma da po­sta­ne men­tor­ka nji­ho­voj kćer­ki. Is­tra­ži­va­nja su za­po­če­ta u Be­o­gra­du, na­sta­vlje­na na Har­var­du, a po­čet­kom na­red­ne go­di­ne oče­ku­ju se no­vi te­sto­vi u Ma­đar­skoj.

– Na­uč­ni­ci su mi­sli­li da se fo­li­ram te da sa­mo ho­ću da pri­vu­čem pa­žnju na se­be. Me­đu­tim, te­sto­vi su to opo­vr­gli. U Ame­ri­ku su zbog me­ne do­la­zi­li na­uč­ni­ci iz ce­log sve­ta. Po­nu­di­li su mi da on­de osta­nem, ali ni­sam pri­hva­ti­la.

Nje­na maj­ka Mir­ja­na ka­že da se Bo­ja­na od­u­vek raz­li­ku­je od osta­le de­ce, pa i od svo­je mla­đe se­stre. Da bi se po­sve­ti­la svo­joj me­zi­mi­ci, na­pu­sti­la je po­sao uči­te­lji­ce.

– Sa go­di­nu da­na ume­la je da iz­go­va­ra slo­že­ne re­či, a do tre­ćeg raz­re­da osnov­ne ško­le ni­je mo­gla ni­šta da na­pi­še. Bi­la sam raz­o­ča­ra­na, vo­di­la sam je kod psi­ho­lo­ga, sva­šta mi je pro­la­zi­lo kroz gla­vu. Či­tav sat bi pi­sa­la sa­mo jed­nu re­če­ni­cu. Jed­nog da­na se na­lju­tim i ka­žem joj: „Evo ti ovaj tekst, ima da ga pre­pi­šeš!“, i osta­vim je sa­mu u so­bi. Po­sle po­la sa­ta uđem u so­bu, a ona sve na­pi­sa­la. Pi­tam je ko joj je to na­pi­sao. Ka­že: „Pa ja sam. Do­sad ni­sam zna­la ka­ko se pi­še. Ni­ste zna­li da mi ob­ja­sni­te.“ Gle­dam je, a ona okre­nu sve­sku na­o­pa­ko i po­če br­zo da pre­pi­su­je. Ni­sam zna­la ka­ko da re­a­gu­jem, kao da me je ne­ko lu­pio po gla­vi – pri­ča Bo­ja­ni­na maj­ka Mir­ja­na.

Bo­ja­na je se­be i ro­di­te­lje če­sto pi­ta­la za­što sve ra­di na­o­pa­ko. Kroz osmeh ot­kri­va: kad bi je maj­ka po­sla­la u pro­dav­ni­cu po po­la ki­lo­gra­ma kek­sa i 200 gra­ma čo­ko­la­de, ona bi ku­pi­la po­la ki­lo­gra­ma čo­ko­la­de i 200 gra­ma kek­sa.

– De­te, mi ne zna­mo šta će­mo s to­bom – go­vo­ri­li su mi. Ni­su zna­li ni u ko­ju ško­lu da me upi­šu. Kre­nem u tek­stil­nu ško­lu, a suk­nje ši­jem na­o­pa­ko. Ob­ja­sni mi pro­fe­sor­ka ka­ko da ra­dim, ali ne vre­di, sve mi to na kra­ju is­pad­ne na­o­pa­ko. To je ne­što ja­če od me­ne. Ner­vi­ra­la sam se zbog to­ga.

Na­stav­ni­ci­ma je de­voj­či­ca zbog to­ga bi­la za­ni­mlji­va, ali su joj se osta­la de­ca pod­sme­va­la.

– Za­vi­tla­va­li su me: Na­o­pa­ka. I dan-da­nas me zo­vu Na­o­pa­ka Bo­ja­na. Na­vi­kla sam se na to. Ta­kva sam ka­kva sam. Bi­lo je onih ko­ji su me pro­vo­ci­ra­li to­li­ko da ni­sam mo­gla da iz­dr­žim. Imam dru­ga ko­ji uvek pre­da mnom sto­ji na ru­ka­ma da bih mo­gla da ga vi­dim. Ne vo­lim što to ra­di. Ne vi­dim ja lju­de na­o­pa­ko.

Zbog to­ga se u pu­ber­te­tu pot­pu­no izo­lo­va­la od dru­štva če­sto za­pit­ku­ju­ći maj­ku: „Je­sam li ja lu­da?“ Sad ima svoj krug dru­go­va i dru­ga­ri­ca, a za lju­bav, ka­že, ne­ma vre­me­na.

– Naj­pre da po­lo­žim po­sled­nji is­pit i da se po­sve­tim is­pi­ti­va­nji­ma. Ho­ću da ura­dim ne­što u ži­vo­tu kad već imam pri­li­ku za to. Lju­bav mi je na po­sled­njem me­stu – po­ru­ču­je Bo­ja­na, na šta nje­na maj­ka pri­me­ću­je da „i to na­o­pa­ko ra­di“.

Ro­di­te­lji su po­mi­šlja­li da ima pro­ble­ma s in­te­li­gen­ci­jom, ali test je po­ka­zao da je za­pra­vo nat­pro­seč­no in­te­li­gent­na. Njen IQ je 160. Za­to pro­fe­so­ri­ma na fa­kul­te­tu ni­je bit­no da li za­da­tak po­či­nje s dna ili vr­ha ta­ble, već da je re­zul­tat ta­čan.

– Na pre­da­va­nji­ma iz ma­te­ma­ti­ke na ta­bli sam na­o­pa­ko ra­di­la za­dat­ke. Svi u am­fi­te­te­a­tru se sme­ju dok ra­dim za­da­tak.

Na is­tra­ži­va­nji­ma joj je bi­lo joj je lak­še da s po­ve­zom pre­ko oči­ju ho­da una­zad ne­go na­pred. Ima lo­šu ori­jen­ta­ci­ju u ve­ćem pro­sto­ru, ne ume da pro­ce­ni gde je le­vo, de­sno, go­re ili do­le.

– Re­kli su mi da vo­zač­ki is­pit mo­gu da po­la­žem sa­mo ako vo­zim u ri­kverc – ka­že kroz smeh.

Na jed­nom od te­sto­va, gle­da­ju­ći sa­mo od­raz u ogle­da­lu, us­pe­la je bez pro­ble­ma i su­vi­šnih po­te­za da po­de­blja cr­te na zve­zdi­ci na­cr­ta­noj na pa­pi­ru. Ko mi­sli da je to la­ko, ne­ka pro­ba. Je­dan test je od nje zah­te­vao da u la­vi­rin­tu pro­na­đe put pa­pa­ga­ju do ka­ve­za. Hi­lja­de lju­di je ura­di­lo taj test, svi su na­šli je­dan put, a Bo­ja­na je je­di­na pro­na­šla dru­ga­či­je re­še­nje, što je za­pre­pa­sti­lo na­uč­ni­ke, jer ni sa­mi ni­su zna­li za nje­ga.

Ne­dav­no ju je po­zvao psi­ho­log s ju­ga Sr­bi­je. Na­go­va­rao je da po­no­vi sva is­tra­ži­va­nja da bi s njim za­ra­di­la mi­li­o­ne.

– Ali, me­ne ne in­te­re­su­ju pa­re, već da sa­znam šta mi je. Psi­ho­log me je pi­tao mo­gu li da či­tam ako mi je knji­ga iza le­đa?!

Ne­ke in­for­ma­ci­je njen mo­zak mo­ra dvo­stru­ko da ob­ra­đu­je, pa zbog to­ga ima ja­ke gla­vo­bo­lje. Po­što mno­go vre­me­na pro­vo­di na in­ter­ne­tu, ra­du­je se po­seb­nom kom­pju­ter­skom pro­gra­mu pri­la­go­đe­nom nje­noj per­cep­ci­ji oko­li­ne, ko­ji bi usko­ro tre­ba­lo da do­bi­je od struč­nja­ka s Har­var­da.

– Sad mi svi go­vo­re: „Bla­go te­bi, ti si je­di­na ta­kva na sve­tu“. Stal­no se pi­tam za­što sam baš ja ta­kva? Što to ni­je ne­ko dru­gi?

GO­RO­STA­SI NE PLA­ČU Ra­bod nad, or­bod il­šod. Aj mas Aš­jo­ben Ći­vo­nam­zuk – ova­ko nam je 34-go­di­šnji Uži­ča­nin Ne­boj­ša Ku­zma­no­vić po­že­leo do­bar dan i do­bro­do­šli­cu. Da bi sa­vla­dao taj je­zik, ni­je uzi­mo pri­vat­ne ča­so­ve, ni­je ve­žbao, ni ko­ri­stio reč­nik.

– Kad sam imao 11 go­di­na od­jed­nom sam shva­tio da bez pro­ble­ma mo­gu da pri­čam, pi­šem i pe­vam una­zad. Svi su bi­li iz­ne­na­đe­ni. Ni­sam ve­žbao reč po reč, već sam iz­ne­na­da po­čeo da iz­go­va­ram ce­le re­če­ni­ce una­zad – ka­že Ne­boj­ša.

Ni­kad se ni­je hva­li­sao svo­jim ta­len­tom, ni­ti ga je za­ni­ma­lo da ga unov­či jav­nim po­ka­zi­va­njem. Za nje­gov dar zna­ju sa­mo nje­go­vi pri­ja­te­lji i po­ro­di­ca.

– Pri­ča una­zad i ni­ko ga ne raz­u­me – pri­me­ću­je nje­go­va ko­le­gi­ni­ca iz pi­sar­ni­ce Fon­da za pen­zij­sko i in­va­lid­sko osi­gu­ra­nje, gde Ne­boj­ša ra­di 12 go­di­na.

Ka­že da ne­ma re­či ko­ju je te­ško iz­go­vo­ri­ti una­zad. – Aji­go­log­ni­ra­lo­ni­ro­to – uspe­šno se iz­bo­rio s na­šim „te­škim“ za­dat­kom: ka­ko se una­zad ka­že "oto­ri­no­la­rin­go­lo­gi­ja"?

Kad je bio de­čak, de­voj­či­ce je šar­mi­rao svo­jim neo­bič­nim da­rom, a da­nas ga sti­dlji­vo po­ka­zu­je. Ni­kad se ni­je pod­vr­gao te­stu in­te­li­gen­ci­je, ma­da ima pri­lič­no do­bro pam­će­nje – sat vre­me­na na­kon što smo mu re­kli broj te­le­fo­na na­še re­dak­ci­je, bez za­muc­ki­va­nja ga ja po­no­vio.

– Za ono za šta je ne­ko­me po­treb­no sat vre­me­na da ura­di na kom­pju­te­ru, Ne­boj­ša to za­vr­ši za 25 mi­nu­ta – ka­že nje­gov ko­le­ga Mir­ko Stan­ko­vić.

Osim što ume ve­što da ba­ra­ta re­či­ma, ovaj go­ro­stas vi­sok dva me­tra i se­dam cen­ti­me­ta­ra ni­kad ni­je za­pla­kao. Ume­sto su­za­ma, tu­gu i bol is­ka­zu­je tre­su­ći bra­du.

– Ta­kav sam ro­đen. Ni­kad su­zu pu­stio ni­sam. Ni kao be­ba, ni kao od­ra­stao čo­vek. Pla­čem, ali ne idu su­ze. Kad mi je otac umro, pla­kao sam, ali bez su­za.

Tvr­di da ga ni­kad ni­je in­te­re­so­va­lo me­di­cin­sko ob­ja­šnje­nje nje­go­vog ne­do­stat­ka su­za. Po­ru­ču­je da ni­kad ni­je imao ni­ka­kvih pro­ble­ma s vi­dom, pa ni­je ni tra­žio po­moć of­tal­mo­lo­ga.

– Na­o­ča­re mi ni­su po­treb­ne, ama baš ni­ka­kvih pro­ble­ma ne­mam.

On je­di­ni u po­ro­di­ci tu­gu­je bez su­za. Ne po­zna­je ni­kog ko je kao on.

KAO MAG­NET Naj­po­zna­ti­ji sta­nov­nik Bo­si­le­gra­da je tri­na­e­sto­go­di­šnja Alek­san­dra Pe­nev, ko­joj su vr­šnja­ci na­de­nu­li na­dim­ke Na­e­lek­tri­sa­na i Mag­net. Ona po­se­du­je neo­bič­nu moć da te­lom pri­vu­če me­tal­ne nov­či­če, ka­ši­ke, upa­lja­če, mo­bil­ne te­le­fo­ne, ali i spo­sob­nost da je­dan tekst isto­vre­me­no pi­še obe­ma ru­ka­ma, u dva su­prot­na sme­ra, kao od­raz u ogle­da­lu.

Neo­bič­ne Alek­san­dri­ne spo­sob­no­sti nje­ni ro­di­te­lji su pri­me­ti­li ka­da je de­voj­či­ca ima­la če­ti­ri go­di­ne.

– Že­na kod ko­je smo sta­no­va­li dok smo le­to­va­li na bu­gar­skom pri­mor­ju jed­nom pri­li­kom nam je po­ka­za­la da is­pru­že­nim dla­no­vi­ma, okre­nu­tim pre­ma sto­lu, po­put mag­ne­ta uspe­va da dr­ži me­tal­ne nov­či­če i sit­ne me­tal­ne pred­me­te. Alek­san­dra se odu­še­vi­la njo­me i br­že-bo­lje po­ku­ša­la da to po­no­vi. Na za­pre­pa­šće­nje svih, s la­ko­ćom je sa sto­la po­di­gla me­tal­ne nov­či­će i klju­če­ve – pri­se­ća­ju se nje­ni ro­di­te­lji Alek­san­dar i Ve­sna.

Ubr­zo su za taj do­ga­đaj sa­zna­li ro­đa­ci, pri­ja­te­lji, kom­ši­je i Alek­san­dri­ni vr­šnja­ci i če­sto tra­ži­li da im po­ka­že svo­je spo­sob­no­sti. U po­čet­ku je to shva­ta­la kao igru pa je dla­no­vi­ma, če­lom i sto­ma­kom, po­put mag­ne­ta, dr­ža­la raz­ne sit­ne pred­me­te od me­ta­la. Ca­ka, ka­ko je iz mi­lo­šte zo­vu nje­ni naj­bli­ži, ot­kri­va da je jed­nom pri­li­kom sto­je­ći us­pe­la da na sto­mak “za­le­pi” de­vet ka­ši­ka.

Da po­se­du­je nat­pri­rod­nu moć, uve­rio se i re­por­ter Evro­pe pri­li­kom bo­rav­ka u ku­ći po­ro­di­ce Pe­nev. Na­kon na­šeg in­si­sti­ra­nja, Alek­san­dra je de­mon­stri­ta­la svo­je mo­ći. Ka­ši­ka, me­tal­ni nov­či­ći, očev ruč­ni sat i ma­li tran­zi­stor su se kao lep­kom za­le­pi­li na njen dlan! Po­sle du­žeg vre­me­na, kad ga je ski­nu­la s ru­ke, upa­ljač je pu­kao. Me­đu­tim, Alek­san­dra je od­mah po­sle to­ga ose­ti­la muč­ni­nu u sto­ma­ku i gla­vo­bo­lju.

– Iako me dru­ga­ri­ce i dru­go­vi stal­no te­ra­ju da na dla­no­vi­ma okre­nu­tim pre­ma po­du dr­žim nji­ho­ve mo­bil­ne te­le­fo­ne i dru­ge pred­me­te, u po­sled­nje vre­me iz­be­ga­vam da ra­dim ta­kve stva­ri – ja­da se Alek­san­dra. – Ipak, po­ne­kad do­bi­jem in­spi­ra­ci­ju i “za­le­pim” po­ko­ji mo­bil­ni te­le­fon.

Osim po svom spe­ci­fič­nom ta­len­tu, zbog ko­jeg joj se me­šta­ni di­ve, Alek­san­dra se ne raz­li­ku­je od svo­jih vr­šnja­ka. U ško­li ima sve pe­ti­ce, učla­nje­na je u fol­klor­ni an­sambl Cen­tra za kul­tu­ru, vo­li da slu­ša mu­zi­ku i či­ta knji­ge.

– Čak me i ne­ki na­stav­ni­ci če­sto mo­le da im po­ka­žem svo­ju čud­nu moć da­ju­ći mi sve­žnje­ve svo­jih klju­če­va, upa­lja­če i dru­ge sit­ni­ce da ih pri­le­pim na dlan – ve­li ona.

Alek­san­dri­ni ro­di­te­lji ot­kri­va­ju da su se pro­fe­so­ri iz Ni­ša ras­pi­ti­va­li za Alek­san­dri­ne spo­sob­no­sti, ali do­sad ni­su vr­ši­li me­di­cin­ska is­pi­ti­va­nja. Otac Alek­san­dar ka­že da pro­tiv gla­vo­bo­lje i upa­le si­nu­sa ko­ri­ste je­di­no Alek­san­dri­ne dla­no­ve.

– Na­kon što mi na če­lu sta­vi dla­no­ve, bo­lo­vi ubr­zo ne­sta­nu, kao ru­kom od­ne­se­ni.


izvor Klik

Kakav lik 

da  citao sam u jednom casopisu da je neki covek uspeo da pojede ceo avion za godinu ili dve....  ako neko zna vise molio bih da postavi to ovde ...

To je bilo na TV pre jedno 20 godina. U to vreme je bio jedan nas Kareli koji je isto tako jeo svasta.

Covek se prosto upita, da li mi ista znamo?

Koliko sam ja skapirao na ovu temo mogu da se stavljaju svi medicinski fenomeni iz nase zemlje pa evo nekoliko njih!!

Osman Cengic iz Priboja spada u uzak krug medicinskih fenomena

Srce na desnoj strani , ali kuca kao sat


• Cetvorica strucnjaka VMA nisu mogli da veruju ocima • Zlurade komšinice Osmanovu suprugu ipak ostavile na miru



Zbunjivao lekare: Osman Cengic


Šezdesetogodišnji Osman Osmo Cengic iz Priboja na Limu je medicinski fenomen kakvih je vrlo malo u Jugoslaviji i u svetu. Osmovo srce je na desnoj strani grudnog koša, a jetra i slepo crevo su mu na suprotnoj - levoj strani trbušne duplje.

Uprkos "nenormalnom" rasporedu vitalnih unutrašnjih organa, Osman Cengic je zdrav "k'o dren", a nedavno, je, posle 36 godina rada u FAP, bez dana bolovanja otišao u penziju.


Psovke u ordinaciji


- Kada sam 1957. godine izašao pred lekarsku komisiju, zbog odlaska na predvojnicku obuku, doktor Stankovic, koji me je tada pregledao, bio je zbunjen, jer njegov stetoskop nije ništa osecao na mojoj levoj strani. Odmah je pozvao jednog svog kolegu, kapetana po cinu, koji mi je "pronašao srce" na desnoj strani mog grudnog koša. Prilikom regrutacije poslat sam u Beograd na VMA gde su cetvorica lekara dugo buljila u onu traku od EKG, a potom mi je jedan od njih, smejuci se, rekao da ne brinem, jer srce, iako je na desnoj strani, radi kao sat, a i drugi organi funkcionišu bez problema - kaže Osman i seca se problema koje je imao prilikom snimanja na rendgen aparatu.

- Lekaru koji me je snimao ništa nije bilo jasno, pa je u jednom trenutku poceo da me psuje i vice na mene. Mislio je da sam okrenut ledima. Nije mi verovao, pa mi je srce na desnoj strani poceo je da se krsti - istice Osman.

Specijalna komisija VMA dala mu je dijagnozu "srce na desnoj strani" (situs-viscerum,inverzus completus) predloživši mu da ga oslobodi služenja vojnog roka.

EKG nije pokvaren


- Nisam na to pristao, jer bi me u mom kraju svi smatrali falicnim i nesposobnim, pa ne bih mogao ni da se oženim. Pošteno sam odslužio dvogodišnji vojni rok u Sarajevu i Travniku, i to kao pešadinac, bez ikakvih problema. Vratio sam se u Priboj, zaposlio u FAP, gde sam radio kao metalostrugar, a potom se oženio DŽemilom iz Sarajeva sa kojom imam troje odrasle dece: Mirteta, Mirzetu i Amru. Suprugu su u pocetku zadirkivali zbog mog srca na desnoj strani, a potom su je i zlurade komšinice koje su je ubedivale da sam nesposoban, ostavile na miru.


Jedan od retkih


Po saznanju Osmana Cengica, u onoj staroj Jugoslaviji - od Triglava do Ðevdelije - bilo je samo dvadesetak ljudi sa srcem na desnoj strani. Sada ih je, u skracenoj Jugoslaviji, znatno manje i mogu se izbrojati na prste jedne ruke. Osman se, inace, najviše bojao da mu se nešto iznenada ne dogodi, da ne ode na operacioni sto, a da ne stigne da lekarima objasni da mu je srce na desnoj strani. Srecom, to mu se nije dogodilo.


Fala Bogu, ni dana nisam bio na bolovanju, a samo sam jednom, zbog lakše saobracajne nesrece, zatražio pomoc lekara i tada sam zbunio i lekare i njihov EKG uredaj - naglašava Osman Cengic.

Lekari hitne službe u Užicu nisu znali da je Osmovo srce na desnoj strani, pa su promenili EKG uredaj. Medutim, pošto je i drugi aparat "otkazao poslušnost", Osmo im je prekratio muke saopštivši im da uredaj nije u kvaru, vec da je njegovo srce "na pogrešnoj strani".

Dok provodi mirne penzionerske dane u Priboju i raduje se svakom telefonskom pozivu dece koja su "trbuhom za kruhom" otišla u inostranstvo, Osman Osmo Cengic se nada da ce ga zdravlje i dalje dobro služiti i da ce njegovo srce kao i do sada raditi - kao sat.

Priroda je fleksibilna.

a nekada sam na tv-u gleado onog sto ne moze struja da ga ubija, kako bese, Biba struja:
Izvor: Glas javnosti,  Utorak, 21. maj 2002.
   

aaaa ne radi video care