Маварска инвазија Иберијског полуострва (711—718) почела је када су Маври напали државу Визигота на Иберијском полуострву. Предводио их је берберски војсковођа Тарик ибн Зијад који је био поданик калифа из Дамаска. Искрцали су се крај Гибралтара 30. априла 711. и кренули на север.

Следеће године Тариковим снагама придружују се снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Пиринејског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омеидског царства.



Доласком Родерика на визиготски престо, у хиспанском Визиготском краљевству долази до унутрашњих сукоба. Родерик је дошао на власт 709. свргавањем претходног краља Витиза. Родерикови противници су побегли и окупили се на обалама Магреба, крај Сеуте, с друге стране Гибралтара. Тамо су се већ налазили Јевреји и аријанци који су побегли после покушаја католичких бискупа, правих владара Визиготског краљевства, да их насилно покрсте.



Сеуту је контролисао Јулијан Сеутски који је био Родериков вазал, али је био у добрим односима са Родериковим противницима, присталицама Витиза. Формирала су се два табора што је било сасвим довољно за грађански рат. У близини Сеуте налазила се муслиманска војска из Северне Африке под вођством емира Мусе ибн Мусаира. Јулијан Сеутски је затражио помоћ од емира Мусе против визиготског краља Родерика.

Муса је у почетку био скептичан, сматрајући да се ради о визиготској замци, али увиђао је велику корист од таквог савеза. Емир Муса одобрава јула 710. мали поход на обале Шпаније. Тај пробни поход водио је Тарик ибн Малук и показало се да се може извести већа акција.



Већа инвазија почиње у пролеће 711. У то време краљ Родерик ратовао је против Баска и Франака на северу близу града Памплоне. Берберски војсковођа Тарик ибн Зијад прелази Гибралтарски мореуз 30. априла са око 1.700 људи. Онај ко их је и видео мислио је да се ради о трговачким бродовима. Касније долазе остали па Тарик стиже чак до Картахене.

Родерик се вратио са својом војском са севера. Имао је 25.000 војника, који су се сукобили са 7.000 Мавара у бици код Гадалете 19. јула 711. Родерик је поражен у тој бици највише због дезертерства међу његовим војницима. Верује се да је убијен у тој бици, као и главнина његових дворана. Родерикова војска се разбежала, а Визиготи су остали без вођства. Тарик заузима велики део Иберијског полуострва.



Следеће године Тариковим снагама се придружују снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Иберијског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омејидског калифата. Преживело визиготско племство је побегло код Меровинга у Франачку.

Освајачи су кренули преко Пиринеја али победио их је мајордом Франачког краљевства Карло Мартел у бици код Поатјеа 732. Маври су задржали мале делове Француске до 759. Хришћанска Реконкиста започела је победом Визигота Пелаја од Астурије у бици код Ковадонге 722.



VI век - Визиготски племићи постају феудални господари.
612. - краљевски декрет по коме се Јевреји морају крстити или ће им се одузети имовина.
710. - Тарик ибн Малук се искрцао са 400 људи и 100 коња да испита изгледе за већу инвазију.
711. - Емир Муса ибн Нусаир, гувернер Северне Африке, шаље Тарика ибн Зијада у инвазију Иберијског полуострва охрабрен династичким свађама међу Визиготима.
19. јул 711. - Битка код Гвадалете у којој се сукобљава генерал Тарик са 7.000 војника против краља Родерика са 25.000 војника. Војска краља Родерика је поражена.
јун 712. - Маври су напали низ градова и упоришта на Иберијском полуострву.
фебруар 715. - Емир Муса је ушао у Дамаск са заробљеним визиготским племством.
717. - 718. - Привучени великим богатством цркви у Француској, а знајући за унутрашње трзавице међу Меровинзима, Маври нападају Франачку државу.
719. - Ал Самн ибн Малик, четврти емир, пресељава седиште маварске власти из Севиље у Кордобу
пролеће 732. - Емир Абдул Рахман ибн Абдулах Ал Гафики прелази западне Пиринеје и долази до Жиронде.
октобар 732. - Битка код Поатјеа (битка код Тура) у којој мајордом франачког краљевства побеђује Мавре.




Извор: Википедија

место где је тарик прешао у шпанију је названо стена тарикова - гибр ал тарик тј. гибралтар

u ewropskim zemljama koje su arapi drzali islam je iscezo izuzew mozda arhitekturi:D a zemlje koje su turci osvojili islam je jos ziw a po Kuranu nasilna islamizacija je strogo zabranjena!zanimljiwa su owa arapska osvajanja spanije,u to wrijeme islamske zemlje su bile daleko nadmocnije u svim oblastima od krscanskih,mislim da je ewropa dosta toga naucila i preuzela od njih;)

Da su nas kad smo vec morali da budemo pokoreni bar pokorili Arapi a ne Turci svima bi na bolje bilo u to sma ubjedjen cak ni ovoliki animozitet prema Islamu ne bi bilo sto ce reci sukobi nasa dva naroda bili bi plod samo hipoteticke situacije

bil bilo bolje il ne, pojma nemam nego mogli su i svi srbi prec na islam,ionako sam cito da ste nasilu i pokrsteni i sad bi svi bili muslimani,a kad si musliman to ti prelazi i etnicke i drzawne okwire,svi muslimani su braca ma gdje ziwili!!!

moralles србине, србија је уз тебе. ради у теби српска крв.
направили смо вам муслиманску нацију, хрватима, македонцима и црногорцима такође, сатирали нас и ови и они и нас још има. то нешто говори.
ислам јесте у експанзији, дилеме нема.
него, кад се будеш враћао у веру прадедовску и кад се будеш крштавао, радо ћу ти бити кум.

Salbo ti to meni nesto citas sve religiej abrahamske su dolazile ili macem ili milom zavisi kako kod koga ali da je otpora bilo to je tacno a pravo pitanje a zasto ga i ne bi bilo ?
Nije se Hriscanstvo primilo preko noci bili su potrebni vjekovi

Није био Тарик први који је извршио напад на Иберијско полуострво, него извесни Тариф ибн Малук, који је са 500 људи упао, опљачкао приобаље и вратио се да извести о ономе шта је видео. И тај Јулијан Сеутски је највероватније легендарна личност, с обзиром да (према легенди) није из чиста мира позвао Арапе, него је имао и те како добар разлог -- наводно му је Родерих (Родерик или Родриго, зависи од верзије) силовао кћерку. Но, сам Јулијан је врло опскурна личност и није сигурно да је он уопште и постојао. Пре ће бити да су ти Арапи сами дошли на ту идеју, јер то није било први пут да упадају преко Гибралтара (Први упади почињу још почетком 7. века)

Друго, нису унутрашње борбе у Визиготском краљевству почеле кад је Родерих збацио Витицу (Да, каже се Витица, не Витиза, како пише на Википедији ). Борбе око престола су биле нешто сасвим нормално међу Визиготима од самог почетка, још од 419. године кад су се након дугог лутања коначно населили у Галији и створили прву визиготску државу са седиштем у Тулузу. Визиготска монархија је била изборна, а краљеви, како је који долазио на власт, покушавали су да је претворе у наследну, па су своје синове проглашавали наследницима, који би, након очеве смрти, обично врло брзо били или убијени или збачени и затворени у манастир. Од 36 визиготских владара, на прсте једне руке се могу набројати синови који су били довољно јаки да се задрже на престолу. Несто више о Визиготима у Хиспанији овде.

ПС: Е, да. Преживело визиготско племство није збрисало код Меровинга, него је збрисало у Астурију, одакле ће неколико година касније и кренути Реконкиста. Меровинзи ће након Поатјеа да заузму цео пиринејски појас ои створиће Хиспанску марку - низ малечких грофовија у којима ће постављати Франке, а не Готе да владају.

Izvor: Istorijska biblioteka

Тачније, Chab-al Táriq....


Прво, не ради се о народу, већ о времену кад је ко био поробљен. Да су исти ти Арапи дошли у Шпанију кад код нас Турци, и Шпанци би били уназађени, исто као и ми. У осмом веку је арапска муслиманска цивилизација била нешто сасвим друго од Турака у 14. веку, а и Визиготска држава је у 8 веку била у стању распада, за разлику од Србије у 14. веку. Турци су једноставно били јаки као земља и нико их није могао зауставити.

А анимозитета према исламу је било и тада и код Шпанаца. Шта су Католички краљеви прво урадили кад су заузели последњи маварски бастион на Иберијском полуострву, Гранаду 1492? Па избацили прво Јевреје (1492), а потом и Мавре (1509). Од тада па на даље у Шпанији се развија једна врло специфична класна структура -- људи се не деле по класама и богатству, већ по пореклу -- постоје нови и стари хришћани. И онда настаје огроман парадокс. Како се у претходних седам, осам векова заједничког живота хришћанско племство мешало са арапским у политичким браковима, испадало је да је један обичан кастиљански паор био часнији него на пример, неки угледни свештеник или племић, само зато што је генерацијама уназад имао све хришћане у фамилији. Нови хришћани, то јест они који су имали неке претке који нису били хришћани, нису имали приступа многим службама, те су многи крили своје новохришћанско порекло као змија ноге, а у исто време су били најревноснији у прогоњењу јереси, тј. откривању оних који су се наводно покрстили, а у тајности и даље практиковали своју стару веру. Познато је да је нпр. Томас Торкемада, оснивач Инквизиције у Шпанији, први велики инквизитор у Шпанији и уједно и лични исповедник Изабеле Католичке био нови хришћанин.

Да би добио црно на бело да си стари хришћанин, било је потребно да имаш доказ да седам генерација уназад нико у твојој фамилији није био ништа друго до хришћанин, што је многима полазило врло тешко за руком, с обзиром да се током 8 векова дуге Реконкисте хришћанско племство није либило брачних веза са Маврима из политичких разлога, чак су се често у међусобним борбама како хришћанских тако и маварских краљевина (које су се иначе звале таифе)  или претендената на један престо кондидати правили савезништва не гледајући на вероисповест, с друге стране, наизменично би или хришћани били вазали маварских краљева или би случај био обрнут, у зависности од периода о ком говоримо...