Danas se standardi postavljaju sve više. Od žene se, da bi bila smatrana uspešnom, očekuje mnogo toga, a najviše od sebe očekuje žena sama, i onda se često dešava da ne dopušta sebi nikakve greške. A trebalo bi da ih dopusti sebi - svako nekad pogreši, i to ne bude kraj sveta.

Deluje kao opšte mesto da je dopušteno grešiti, da je ljudski grešiti, ali je i dalje mnogo onih koji sebi jednostavno ne dopuštaju nikakve greške, a ako ih naprave, ili odbijaju da sebi priznaju da je to greška, ili, ako ne mogu da izbegnu odgovornost, osećaju se jako, jako ugroženo. Zašto toliko ugroženo? Recimo, jer sebe definišu kao uspešnu ženu, kao ženu koja je sposobna da obavi zadato i da postigne. I ako omanu, to nije samo greška koja se i drugima mogla desiti, to je udarac na lični identitet - kako možete istovremeno da budete sposobna žena koja postiže i da napravite grešku? Nikako. To onda znači da ste neuspešni, samo ste uobrazili da ste sposobni.

Ovakav način razmišljanja je pogrešan. Savršeno je moguće biti sposoban i uspešan i povremeno praviti greške. Uopšte nije stvar u tome da nikad ne napravite grešku - to bi bilo nemoguće - nego da se, nakon što napravite grešku (što se desi svakom), ne blokirate, ne pokušavate da izvrdate i da zataškate stvar, kao loše domaćice po stripovima i komedijama koje prljavštinu guraju pod tepih da se ne bi videla, već date sve od sebe da grešku ispravite (ako je moguće), štetu nadoknadite (onoliko koliko je moguće) i zatim krenete dalje.

Greške jesu neprijatne. Niko ne voli da greši, a još manje da grešku prizna ili da ga u njoj uhvate. Ali, greške prave svi, tako da je dragoceno ako umete da posle greške nastavite dalje. Ukoliko ne umete, same sebe saplićete - ne usuđujete se ništa da isprobate, da ostvarite svoje snove, i zapravo više brinete o tome šta će drugi misliti o vama i da se ne izblamirate nego što stvarno živite.

Potrudite se, koliko možete, da stvari obavite kako treba, a onda kad pogrešite, popravite to koliko ste u stanju - i produžite dalje. Ako ne postupate tako, nikuda ne stižete, već stojite u mestu, ukočene od straha da se ne izblamirate, što baš i nije neki život.

Izvor: Krstarica