Masovni turizam - dobro ili loše?

Broj turista u svetu drastično raste. Srbiju još nije zahvatio taj trend, pa van Evrope putuju samo ekstremni bogataši ili mladi ambiciozni pustolovi. Pojam backpacker polako ulazi i u naš jezik. U zapadnoj Evropi, Americi, Japanu svaki mladi čovek je backpacker. Studira i radi cele godine, zatim stavi ruksak na leđa i u mesec dana obiđe svet. Stariji i imućniji ljudi uplaćuju turističke aranžmane. Većina se zadovoljava konsumiranjem razlike. Neutaživom duhu zapadnjaka ni to nije dovoljno, pa odlaze na "zahtevnije" i skuplje ture. Ako vam novac nije granica, možete otići kud god poželite. Možete piti čaj s Tuarezima u srcu Sahare, s Indijancima loviti anakonde na Amazonu, unajmiti nosače da vas nose na Mont Everest ili se u sigurnosti džipa približiti proždrljivim afričkim lavovima i indijskim tigrovima. Kako je došlo do toga i koje su posledice ovog "konsumiranja" sveta od strane nikad zadovoljnih turista?

Poznati američki sociolog i kritičar novog svetskog poretka, Hakim Bej (Hakim Bey), to objašnjava rečima: "Turista je u potrazi za kulturom, jer je u našem svetu kultura nestala u stomaku spektakla. Kultura je uništena i zamenjena šoping centrom ili tok šou programom - jer je naše obrazovanje postalo tek priprema za čitav život proveden u proizvodnji i potrošnji - pošto smo sami prestali da stvaramo. Turisti prolaze kroz prirodu ili kulturu poput duhova koji posećuju ruševine. Oni tamo nisu za stvarno, već se kreću kroz predele uma, apstrakcije, skupljajući slike umesto iskustva. Prečesto se njihovi godišnji odmori odvijaju usred tuđe bede ili čak doprinose toj bedi."

Evo jednog klasičnog primera koji potvrđuje reči ovog sociologa. Francuska Gvajana je francuska kolonija u južnoj Americi, podeljena na dve zone. Zona u priobalju verna je kopija Francuske, a ona unutrašnja je prašuma koju naseljavaju Indijanci kamenog doba. Granica između te dve zone uvek je bila nepropusna svima, osim antropolozima. Odskora je francuska vlada otvorila tu granicu za turiste. Uglavnom belci naoružani fotoaparatima i video-kamerama, jedan do drugog obučeni po poslednjoj turističkoj modi, ukrcavaju se na motorne čamce i kreću u prašumsku pustolovinu. S obale reke gledaju ih kao vanzemaljce goli, mršavi, crni praljudi. Jedinstven doživljaj! Antropolozi su se žalili vladi da se Indijanci prikazuju kao životinje, a turisti ponašaju kao da su u zoološkom vrtu, pa su radi očuvanja retke kulture ovog naroda zatražili zabranu turizma u toj zoni. Francuska je odbila zahteve za očuvanje ljudskih prava u dalekoj Amazoniji oduševljena novootkrivenim prilivom lakog profita.

Egipatske piramide, Kip slobode, Tadž mahal, Ajfelov toranj, Aja Sofija, Kineski zid i druga nezaobilazna turistička obeležja sveta fotografije su koje svaki ozbiljan turista ima u svom albumu. Kad se obiđu sve konvencionalne destinacije, kreće se u potragu za nedodirljivim. Sve zemlje bogate kulturom pokušavaju da zaštite određena područja proglašavajući ih "zabranjenim zonama". Tamo smeju samo određeni naučnici i užasno bogati turisti. Hiljadama dolara plaća se mogućnost da se dođe na mesto na kojem se može osetiti duh otkrivanja, netaknutosti. Hakim Bej je između tri drevna razloga za putovanje - rat, trgovina i hodočašće - tražio onaj koji je porodio današnji turizam. Najčešće percipiran odgovor kod ispitanika bio je - hodočašće. Međutim, Bej je to opovrgnuo jer hodočasnik na putovanju doživljava promenu svesti koja je stvarna. Hodočasnik traži baraku (arapska reč za blagoslov), a turista upravo ono suprotno: razliku u kulturi. Proizvodnja barake je beskonačna: svaki hram, onaj u Meki, Jerusalimu ili Lurdu, prima sve hodočasnike koji su krenuli put njega. Koliko god hodočasnika ponese blagoslov sa sobom, njega uvek ima još. Međutim, proizvodnja kulturne razlike nije beskonačna - što se više troši, manje je ostaje.

Izvor: Krstarica

Arheolozi koji su pronašli drevni grad Inka, Maču Pikču, u Peruu, poneli su iskonsko iskustvo otkrića sa sobom. Svaki sledeći putnik dobijao je sve manje iskonskog doživljaja. Danas još uvek treba pešačiti dva dana kroz šumovite padine Anda da se dođe do Maču Pikčua. Međutim, peruanska vlada gradi žičaru, koja će omogućiti dolazak većeg broja turista i veći priliv profita. Iskonski doživljaj otkrića nestaće potpuno s dolaskom prvih turista žičarom. "Pravi koreni turizma ne leže u hodočašću, pa ni u poštenoj trgovini, nego u ratu", zaključuje poznati sociolog Hakim Bej (Hakim Bey). "Silovanje i pljačka iskonski su oblici turizma. Turisti su stigli odmah posle rata, poput ljudskih grabljivica koje kljucaju po ostacima krvoprolića na ratištu, u potrazi za imaginarnim plenom - za slikama!"

Turističke agencije love mušterije prodajući im miris otkrića. Tražene destinacije se sve više prebacuju iz Prvog u Treći svet. Mnoge zemlje Afrike, Azije i Južne Amerike žive od turizma. Egipat, koji je sa 50 milona stanovnika najmnogoljudnija zemlja Afrike, godišnje prima gotovo dvostruko veći broj turista. Milioni ljudi uz Nil žive od stranih posetilaca. Roditelji ne šalju svoju decu u školu nego među grupe turista. Tamo uče desetine jezika i vraćaju se kući punih džepova. Isto kao što turisti pogrešno doživljavaju lokalno stanovništvo, tako i ovi njih vide jedino kao lak izvor novca.

Masovni turizam najbrže uništava lokalnu kulturu. Zemlja koja je to shvatila i nudi posebnu vrstu turizma je Butan. Ako želite da uđete u poslednje budističko kraljevstvo u Himalajima, morate prihvatiti obavezu da ćete potrošiti najmanje 200 dolara dnevno. Za taj novac nećete dobiti luksuzan smeštaj i odličnu hranu, ali ćete još uvek imati lažan privid "otkrivanja". Prolazićete šumovitim obroncima Himalaja, gde ljudi još uvek oblače tradicionalne nošnje; nećete videti automobile, jer postoji samo jedan put, od indijske granice do glavnog i jedinog grada - Thimpua; nećete videti televizore, jer ih je kraljevska vlada zabranila itd.

Tamo je zaživeo poseban oblik superluksuznog turizma - amanizam. Bogati turisti za potpunu idilu, mir i komfor plaćaju noćenje u apartmanu Aman između 700 i 2.000 dolara. Ako se uzme u obzir da je prosečna godišnja zarada jednog Butanca 600 dolara, onda samo možete nasluti koliki je jaz između gostiju i domaćina. Ipak, lokalno stanovništvo se ne žali i, što je još važnije, ne gnjavi strance i ne prosi od njih, a vlada ubire prvoklasne plodove "low volume - high value" turizma. Mali broj posetilaca plaća ekstremno visoke cene da dođe u tu zemlju, a opet, ne uništavaju kulturu, prirodu i autentičnost Butana, jer ih je toliko malo da su gotovo nevidljivi.

Egipat i Butan od turizma zarađuju podjednake sume po glavi stanovnika. Razlika je u tome što Egipat posećuje dvostruko veći broj turista od broja stanovnika te države, a Butan 20 puta manje. Nema potrebe ponovno pominjati koji je od ova dva primera zdraviji za državu, očuvanje prirode i same ljude koji u toj zemlji žive.

Izvor: Krstarica