Masimo Savić ugostio Glas uoči svog koncerta i dva televizijska gostovanja

Veruju mi jer grešim

- Nikada u studiju nisam ispravljao svoje greške, uvek sam ih ostavljao takvima kakve jesu i upravo ta greška čini ljudskost i uverljivost

- Mislim da svako ko je sačuvao dečaka u sebi mora ostati mladolik

Masimo Savić, pevač specifičnog senzibiliteta, baršunastog, blago promuklog glasa i slamač ženskih srca osamdesetih godina. S poslednja dva albuma,"Massimo" i najnovijim "Vještina", definitivno se vratio muzici i nekim svojim korenima, posle dens-izleta sa albumom "Benzina", početkom devedesetih. Poslednjih godina, promocijama u Beogradu i učešćem na Zrenjaninskom festivalu - a sada i koncertom koji je zakazan za 2. novembar u Domu sindikata - vratio se i na ove naše srpske prostore. Između dva televizijska nastupa, Masimo je jednog beogradskog popodneva ugostio Glas svojom pričom o muziči, Beogradu, kako ga doživljava danas, i važnim stvarima u životu...

- Ovde mi treba manje truda da postignem isti medijski učinak kao u Hrvatskoj. U Hrvatskoj se moram daleko više truditi da to dostignem jer u Hrvatskoj ne mogu da napravim 40 intervjua u tri dana i to u terminima koji meni odgovaraju. Ali to mogu napraviti u Beogradu zato što se ovde osećam izuzetno dobrodošao. Ljudi razumeju da ne mogu ovde "visiti" mesec dana i deliti intervjue, te ja ovde dođem na tri dana i napravim sve ono što mogu i tako približim svoju muziku. Ne zato što je ona nešto specijalno. Bavim se muzikom koja je za mene specijalna i želim da te emocije probudim i kod onih koji je slušaju. Mislim da ovde postoji publika za to i zato se trudim da ovde obradim što više medija u što kraćem roku i da pripremim što bolji teren pred koncert - objašnjava Masimo.

Na svet gleda normalno, iako je u nekadašnjoj Jugoslaviji bio vrlo "tiražna" osoba, a onda je krenuo rat...
- Zamrznuo sam tada sve svoje muzičke aktivnosti do nekih boljih vremena, jer smatram da je moja muzika ona koja apsolutno paše uz mirno razdoblje. Ne uz ono razdoblje koje ne pobuđuje najniže strasti u ljudima, kao što su mržnja, ratni porivi itd... Jednostavno, morao sam sačekati vreme kada će ljudima ponovo postati važno da dođu na koncert, pogledaju film...
Jer bilo je vreme kada je to bilo apsolutno nevažno. Dakle, muzika hleba i igara, u vreme kad imate tek komadić hleba nije vam baš do toga da vam neko mrda dupetom na bini. Ja sam drugi tip izvođača, meni treba mirnodopsko razdoblje. Nije mi čudno što sam morao podsećati ljude ko sam, šta sam sve napravio u životu, šta sad radim jer u muzičkom svetu pauza od tri godine je užasno dugo razdoblje, a moja je trajala gotovo sedam godina, dovoljno da vas ljudi zaborave. Masima su već posle "Stranca u noći", a neki kažu i od "Dorijana Greja", osamdesetih, ubrajali među najpoželjnije muškarce, a sa ove distance na to gleda kao na lepu prošlost.

- Svakome ko je nov, ja sam tada to bio, prijaju takvi komplimenti. Ljudi su mi vrlo teško prilazili, sa određenim strahom, ali i sa poštovanjem, što je meni odgovaralo. Čovek sam koji ne voli da ga previše ometaju. Mislim da je moj posao isto kao i posao jednog vrhunskog vodoinstalatera, i svaki je posao vredan pažnje ukoliko se radi srcem do kraja, sa puno ljubavi, do poslednjeg atoma.

- Danas me ti epiteti najiskrenije ne interesuju: ja sam transmiter emocija od napisane pjesme do publike i ukoliko tu ulogu dobro napravim, onda sam svoj zadatak dobro izvršio. A, sad, da li me neko vidi kao seks simbol ili ne... Laska mi, krasno je to, ali to nije moje glavno određenje. Zapravo sam stidljiv čovek. Više volim radio nego televiziju, jer radio više mesta ostavlja mašti, televizija je jedna završena audiovizuelna celina.

- Nekada mi je bilo neugodno i na bini, a sada sam već neko kome je vrlo udobno na sceni, jer sam ostvario specijalan kontakt sa publikom koji je prekrasan.

Iako veruje da ne peva savršeno, i pored toga što bi mu neki kritičari u Hrvatskoj "prikačili" Masimo GLAS Savić, kao Frenku The Voice Sinatri, nije mu bilo teško da posle odsustvovanja s muzičke scene vrati poverenje publike i u Hrvatskoj i ovde.

- Sve to zavisi od načina kako donosim pesmu, a nadama se da to činim na jedan vrlo ljudski način. Nikada moj cilj nije bio da otpevam pesmu savršeno u intonativnom smislu. Cilj mi je da što uverljivije prenesem emociju pesme, da mi se veruje. A to što mi publika veruje rezultat je puno, puno mana i nedostataka i malih sitnih grešaka koje se pojavljuju prilikom pevanja u studiju. Međutim, nikada u studiju nisam ispravljao svoje greške, uvek sam ih ostavljao takvima kakve jesu i upravo ta greška čini ljudskost, dakle uverljivost. Dakle, ono što me pokreće je jednostavnost i uverljivost.

I zaista, Masimo zrači jednostavnošću, pozitivnom energijom koju je, stiče se utisak, naučio da ne rasipa. Na trenutke mu zaigra dečački osmeh - da bi već sledećeg krajnje ozbiljno govorio o svom redu.

- Sačuvao sam onog balavca od 15-16 godina u sebi i mislim da ću zauvek ostati takav. Mislim da je to odlika svih ljudi koji se bave umetnošću. Detinjstvo je faza kada je čovek potpuno otvoren i nevin, kada je naivan, toliko otvoren prema svetu. Tako da sam ja jedna lakoverna osoba koja vrlo lako povlađuje raznoraznim uticajima, ali to mi daje mnogo materijala koji, taj dečak koji je ostao u meni, može iskoristiti. Mislim da svako ko je sačuvao dečaka u sebi mora ostati mladolik.

Energija koja se razmenjuje između vas i publike veoma je opasna. Svaki muzičar zna o čemu govorim. Zamislite nekoliko hiljada očiju koje vas gledaju i nešto od vas žele. To je jedna crna rupa energije koja vrlo lako potegne sve ono što imate u sebi. Dakle, moram imati neki osigurač kod sebe koji će sprečiti da daš ono zadnje, da nešto ostane u meni, a da dam sve ono što mogu.

Naglašava da su mu, osim posla kojim se bavi, najvažnija porodica i ono što čini deo nje.
- Najvažniji su mi sreća i zdravlje moje porodice. Imam suprugu i ćerku tinejdžerku od 13 godina. Dugo sam živeo sam, zapravo sam shvatio da se družim sa ljudima "iz interesa", jer ne mogu biti sam. Onda sam se izolovao pa sam toliko dugo živeo sam dok nisam postao srećan sam sa sobom. Tek kad sam postao srećan sam sa sobom, onda su se ljudi počeli lepiti za mene jer su shvatili da ne komuniciram sa njima iz interesa.

Ali tek kada čovek ima porodicu, onda nestaje doza sebičnosti koju čovjek ima. Kao ono odeš u grad da kupiš sebi nove cipele, ali ne kupiš sebi ništa, nego kupiš kćeri jer ti je puno veće zadovoljstvo kupiti njoj nego sebi, eto, to je to. Naravno, muzika je bitan deo mog života i života porodice i mojih prijatelja. Ona je užasno moćno oružje koje se ne vidi i koje se ne može dodirnuti. kao titraj u vazduhu koji izvarniči emocije, tako da je muzika po samoj svojoj definiciji magična.

 
  Za ulaznicu se treba potruditi

Ako boravim u kupatilu, boravim zbog toga jer mi je važna higijena i da se osećam dobro. Ako je odlazak kozmetičaru obeležen time da mi se čisti koža, da se revitalizuje, to napravim, odem i o tome najnormalnije razgovaram i zbog toga se ne činim jednim važnim intelektualcem. Dakle, publika dolazi na koncert jer želi da vidi da ste drugačiji, jer jedino ako ste drugačiji možete pružiti jedan drugačiji svijet. Ljudi - ako žele da se vide - pogledaće se u ogledalo, ako žele da vide vas kupiće ulaznicu pa će pogledati vas. I za to se treba potruditi da bi se pokazalo poštovanje prema tim ljudima koji su došli da me gledaju.
   
 
  Perfekcionizam

Mora se biti perfekcionista, ne mogu se stvari prepuštati slučaju. Umetnost je jedna vrlo egzaktna situacija u kojoj na jednoj osnovi sve počinje, i koja je spontana, ali sve ostalo što se gradi oko tog spontaniteta mora biti perfekcionizam jer se inače to ne može, publika ne bi shvatala o čemu se govori.
   
 
 
 

 



Izvor: Glas Javnosti \ Olivera Stojimirović

Dajte massima molim vas.... (mislim na mp3)

Želje za domace pesme se ne ispunjavaju. Imaš linkove [ovde] 

Ne razumem tu prashinu oko Massima - Shta je covek toliko dobro uradio u muzici da ga mi sad toliko slavimo?