Marko Živić za MONDO: Moj mačak je šmeker

Glumac Marko Živić otkriva kako se snašao u crtanim čizmama, šta novo priprema u pozorištu i koje crtaće voli.

Mnogo pre nego što je upoznao Šreka, legendarni Mačak u čizmama krenuo je na herojsko putovanje, zajedno sa velikim umom Hamptijem Damtijem i "namazanom" Kiti Mekošapić, da ukrade čuvenu Gusku koja leže zlatna jaja.

"Ovo je novi u nizu crtanih likova koje radim na svoju veliku sreću i zadovoljstvo. Lepo je kada možeš da staneš iza jednog Banderasa, odnosno on ispred tebe, a obojica iza toga Mačka", rekao je za MONDO Marko Živić, sa kojim smo razgovarali u pauzi snimanja.

Kako je raditi na crtanom filmu?

"Film je 'strašan', rad na njemu je divno iskustvo jer nudi slobodu neophodnu za igru. Glumac živi igru, a povremeno se dogode neke stvari koje nas ophrvaju i nateraju da zaboravimo na to… Crtani film nam vraća moć da se igramo".

Kakav je Mačak u čizmama lik?

"Mačak je šmeker! Verovatno je tu sličniji Banderasu, nego meni (smeh). Deca neće gledati ni Banderasa ni mene, već će samo slušati naše glasove, i nadam se da ću imati dovoljne glasovne mogućnosti da iznesem takvog šmekera. Mladoj koleginici Aleksandri, koja pozajmljuje glas maci Kiti, dao sam savet u tom stilu - samo se trudi da budeš verno zaljubljena u mene", kaže glumac kroz smeh.

Kakve crtaće voliš, i koji su ti omiljeni?

"Bio sam u Londonu i imao priliku da vidim kako BBC pravi crtaće za veoma malu decu. Bio sam opčinjen, koliko je nauke i znanja potrebno da se deci objasne neke velike životne istine. Mislim da je reč o ljudima koji su pravili i toliko osporavane 'Teletabise'. To su psiholozi, dramaturzi, naučnici, i svi pažljivo rade da bi osmislili nešto što na prvi pogled izgleda lako i nevažno. Naravno, kao klinac sam obožavao Toma i Džerija, i medveda Balua iz 'Knjige o džungli'".

Pripremaš li nešto novo u pozorištu?

"Da, u Beogradskom dramskom pozorištu imaćemo premijeru predstave 'Kelerabe su zdrave' Milice Kralj, koja je autor teksta i režiser. Radnja je smeštena u doba tranzicije, i prati dva para koja u komediji zabune misle da će jedni od drugih dobiti posao, a ophrvani su gedžetima, alarmima i drugim čudima. Naravno, sve se to oko njih raspada, kao i njihovi životi, ali na kraju pobeđuje čista emocija. Milica Zarić i ja smo jedan bračni par, a Ivan Zarić i Borka Tomović drugi. Mislim da će publici biti veoma zanimljivo, i drago mi je da su neke karte već prodate. Lepo je videti da se ljudi zaista vraćaju pozorištu, i da žele da pobegnu od vulgarnosti koje svaki dan viđaju na televiziji".

I za kraj, reci nam neku repliku iz filma, ali Mačkovim glasom?

"Na samom početku Mačak kaže 'Nikada te neću zaboraviti, Lucija… Ovaj, pardon, Beti'! Ako crtać tako počne, jasno ti je kako će se nastaviti (smeh)".

Kako to zvuči, saznajte 27. novembra u Centru "Sava", na premijeri "Mačka u čizmama".

Izvor: Mondo

Marko Živić: Lud od terapije

Glumac za TV "Novosti" govori o novim televizijskim i pozorišnim ulogama, kabareu, fudbalu i ljubavi.

Na pitanje da li je, shodno rodnoj pretpostavci, lud za fudbalom, odgovara „iz kontre“. Ljubitelj je, kaže, klubova Partizan i Barselona. I ljubitelj je, dodaje, fudbalske, antologijske priče, ispričane u filmu i seriji „Montevideo, bog te video“. Marko Živić je, iako ne na poziciji ključnog „igrača“, i sam igrao u ovoj „utakmici“, svestan da će se o njoj pričati u narednih, bar, 30 godina. Omamljen tom „prognozom“ i činjenicom da ovaj projekat „vrca“ od željenog patriotizma, glumac kaže da je baš takav dobra „parola“ s kojom može da se „odjekne“ u svetu.

- Kada gledaš „Montevideo“, ponosan si što si Srbin. Najzad nismo prljavi, ružni i zli, kakvi smo bili u mnogim filmovima koje smo, vrlo često, sami pravili.

Ljubitelj folka, definitivno, nije, ali će se i njime uskoro „pozabaviti“. Za proleće je najavljeno snimanje serije „Folk“, čiju smo pilot-epizodu već odgledali (na TV Prva), a u kojoj Marko takođe igra. Kaže da jedva čeka da počne da radi, a taj osećaj duguje dobroj ulozi i, dodaje, još boljoj ekipi. U međuvremenu, popularni glumac je zamalo postao - „lud od terapije“. Ko je krivac?

Pripreme za otvaranje scene „Braća Stamenković“ su pri kraju, a vrpcu ćemo preseći 20. marta, izvođenjem predstave „Ludi od terapije“. Svi smo u pozitivnoj frci zbog toga. Pre neku noć je, recimo, proba trajala do tri ujutru, pa je čak i obezbeđenje poludelo od nas. Ne veruju da postoje ljudi koji su toliko zagriženi za svoj posao, pa onda sigurno misle da smo ludi. I jesmo - ludi smo od pozorišta.

Marko je jedan od glavnih „pokretača“ za otvaranje ove scene, za koju kaže da će biti pravo osveženje. Ne krije ni entuzijazam ni euforiju zbog toga. I objašnjava:

- Često kažem: Napravljen je „mercedes“, ali mu sada treba gorivo. Moji saradnici i ja, svojim sredstvima, sipamo gorivo za prvi rezervoar. Polako se pravi novi model pozorišta. Nažalost, stari više ne funkcioniše i polako odlazi u penziju. Zato smo mi tu da stvari malo pomerimo.

* Zbog čega bismo mi mogli da budemo ludi za ovom predstavom?

- Svaka predstava koja je istinita je voljena. Ovo je divna komedija o sudbini dvoje ljudi koji se zaljubljuju. Ali pojavljuje se tu i treća osoba. Zato svi idu kod svojih terapeuta koji su takođe zaljubljive prirode. Gledaćete niz komičnih situacija protkanih iskrenom potrebom čoveka da bude voljen i da voli.

* Pronašli ste sebe kao producenta?

- A ne, mene producentski posao povremeno „nađe“. Dolazi novo vreme, a ja sam ga u inostranstvu video odavno. Da bi se bavio nečim do čega ti je onako umetnički stalo, moraš da potegneš. Polako se prave ekipe koje ulažu znanje i energiju, ali niko nije plaćen unapred, pa svi snose rizik i odgovornost. Od nečega nešto ispadne, ni od čega sigurno ništa - reče davno meni moj deda.

* Kakvo zadovoljstvo pruža pozajmljivanje glasa crtanim junacima? Koji lik vam je najdraži?

- Draž ovog posla je velika i ja to jednostavno obožavam da radim. Dok pozajmljujem glas junacima iz crtanih filmova, osećam se kao dete u igraonici. Dobar mi je bio „Mačak u čizmama“ - ja se igram, a s druge strane stakla „tata“ Vujke (Dragan Vujić) kontroliše stvari.

* Nakon televizijskog šoua koji ste vodili, bilo je reči da ćete pokrenuti kabare. Ima li izgleda da će se to desiti uskoro i na čemu bi on počivao?

- Uskoro ću uraditi nešto slično s Kokanom Mladenovićem. Sada samo pričamo. Nisam tako nešto radio u pozorištu, a on ima dobru ideju. Vidimo se, dakle, u septembru.

* Da niste glumac, rekli ste, bili biste nesrećan čovek. A srećni ste još zbog...?

- Osim zbog toga što sam glumac, srećan sam što guram polako, što imam nekoliko prijatelja duže od 30 godina... što mi je divna porodica i što kad god skupim malo para, ja putujem negde. Mislim da sam skroman čovek. Ne treba mi puno da budem srećan.

* Igrali ste u seriji „Ljubav, navika, panika“ i shvatili - kada je ljubav navika, a kada panika?

- Kada postane navika, onda je kraj. Panika drži sve u budnom stanju. Pa čak i ljubav.

* A koliko ste (ne)romantični?

- Emotivan sam, romantičan i lud. Moja emotivnost je moj najveći neprijatelj. A potom, inteligencija. Dešava se da sam sa sobom patim i žalim. Žao mi je što ne možemo da kontrolišemo sujetu, zavist, ljubomoru, ali ja na tome radim svakog dana. To nas sve toliko ograničava i sputava da budemo otvoreni, da se suočimo sa svojim manama, i da kao bića napredujemo. Onda se isplačeš, pa teraš dalje.

* Život volite da živite po svom „planu i programu“ ili je on, ipak, režiser?

- To je jedina stvar u kojoj nema ni plana ni programa. Nikada ne znaš kada će i šta da te strefi. Ali ima i ono - nikada ne pitaj ženu za njenu prošlost, kao što ona nikada ne treba da pita muškarca za njegovu budućnost. Ako možemo na to da pristanemo, savršeno. Mada je veoma teško.

* Šta bi moglo da vas „natera“ ili motiviše da svoju intimu „prodate“ - učešćem u rijaliti programu?

- Da mi je neko, ne daj bože, mnogo bolestan, pa bi mu taj novac spasao život, pristao bih da učestvujem u rijalitiju. Inače, ništa drugo i niko drugi ne bi mogao da me nagovori. Meni je sve to besmisleno. Imam dosta svog života, baš me briga kako neko koga ne poznajem živi svoj.

* Plašite se nečeg? A klonite se čega?

- Ne plašim se ničeg posebno. Jedino možda sebe i svog ludila. A klonim se ljudi koji mi otimaju energiju. Nemam ni snage ni vremena više za njih. Velike se čistke dešavaju u mom životu. To je valjda sindrom te četrdesete godine.

Izvor: Novosti