Maratonska bitka
Beznadežni u smrt

Darije I, persijski vladar, bio je najmoćniji car na svetu. NJegova država nadmašila je sve do tada poznate. Ipak, nisu sve granice bile sigurne: Skiti su bili stalna opasnost, kao i Grci. Svi polisi u Maloj Aziji pripadali su Persiji, ali vlast nad njima bila je nesigurna. Zato je u tim maloazijskim polisima, u Joniji, buknuo ustanak. Milet se pobunio i povukao je mnoge gradove za sobom, ali njihova vojska je bila nemoćna pred persijskom. Sparta je odbila da pomogne, a Atina je poslala 20 lađa.

Početak pohoda

"I upravo ti brodovi obeležili su početak nevolja kako za Helene, tako i za varvare," napisao je Herodot. "Veliki car" je rešio: Atina mora biti kažnjena. Samo dve godine pošto je ugušio Jonski ustanak napao je kopnenu Grčku, ali sreća ga nije poslužila. Flota od 300 brodova uletela u buru i više od 20.000 ljudi je poginulo.

Darije nije odustao. Početkom leta 490. godine pre Hrista oko 600 brodova u kojima je bilo oko 20 do 25 hiljada pešaka i nekoliko stotina konjanika krenulo je iz Kilikije preko Rodosa osvajajući Naksos, Karist i Eretriju. Po nagovoru Hipije, proteranog atinskog tiranina i saveznika Persije, za iskrcavanje je izabrano Maratonsko polje 42 kilometra udaljeno od Atine - odatle je Pizistrat zauzeo grad, zašto to ne bi uspelo i Persiji.

Beznađe Atine

Kada su saznali za iskrcavanje persijske vojske Atinjani su bili iznenađeni, ali nisu mogli mnogo da biraju. Jedini izbor je bila borba. Desetorica stratega i 10.000 hoplita krenulo je u susret neprijatelju i u smrt. Glasnik Fidipid poslat je u Spartu da zatraži pomoć, ali poziv očajnika je odbijen. Herodot tvrdi da su Spartanci morali da sačekaju pun mesec da bi njihove trupe krenule - takav je bio običaj.

To je bila jedina vest koju je doneo beznadežnoj vojsci koja se spremala da se suprotstavi dva i po puta brojnijem protivniku.

Jedan od stratega Atine bio je Miltijad, čovek koji se najviše zalagao za borbu protiv Persije. NJemu je na Maratonu prepuštena i vrhovna komanda.

Maratonska bitka

Kada su vojnici pogledali jedni drugima u oči bilo je jasno koga ima više. Atinski bojni red možda je bio širok koliko i persijski, ali imao je mnogo manje redova, pogotovo u sredini.
A onda su se hopliti zatrčali ka protivnicima. "Ovi su ludi," bila je jedina misao Persijanaca. Udar je bio jak, ali persijska vojska je satirala sredinu atinske. Međutim, to nije bilo dovoljno. Grci su na krilima bili nadmoćniji, njihovi duga koplja i bolji oklopi doneli su im prednost - satrli su svoje neprijatelje, a onda su se okrenuli ka sredini.

Persijanci su padali jedan za drugim i nastao je haos. Ko je uspeo da pobegne i dokopa se brodova imao je sreće. Svi ostali su pali. Kažu da je Persijanaca poginulo oko šest hiljada i četiri stotine, Atinjana svega 192.

Ka Atini

Ipak, borba nije bila gotova. Preživeli Persijanci pokušali su još jednom da pobede Atinjane - brodovima su krenuli ka njihovom gradu. Vojnici nisu bili u njemu i osvajanje je izgledalo lako, ali Grci su žurili da zaštite svoje domove.

Kada su stigli i kada su ih Persijanci videli, okrenuli su brodove i pobegli. I osećaj nadmoći poneo je Atinjane dok su sa Akropolja posmatrali ovaj prizor. Oni, Heleni, pokazali su varvarima ko je moćniji.

Ovaj poduhvat odjeknuo je u celom grčkom svetu i niko nije verovao da će se Persijanci ikada vratiti.
A. Ivanović