Rabat je prestonica jedne od najrazvijenijih afričkih zemalja, Kazablanka slovi kao najveći i najraznovrsniji, a zbog nezaboravnog istoimenog filma sa Ingrid Bergman i Hemfrijem Bogartom i kao najromantičniji marokanski grad, Fes je viševekovni verski i kulturni centar istočnih muslimana, dok je Tanger darovan dvema korisnim karakteristikama: ima reprezentativnu, u Sredozemlju „najistočniju“ plažu



Rabat je prestonica jedne od najrazvijenijih afričkih zemalja, Kazablanka slovi kao najveći i najraznovrsniji, a zbog nezaboravnog istoimenog filma sa Ingrid Bergman i Hemfrijem Bogartom i kao najromantičniji marokanski grad, Fes je viševekovni verski i kulturni centar istočnih muslimana, dok je Tanger darovan dvema korisnim karakteristikama: ima reprezentativnu, u Sredozemlju „najistočniju“ plažu dugu tri kilometra i u celom svetu veoma popularnu luku.

Sva ova poveća urbana staništa - a ima ih još - padaju na pamet kada se spominje kraljevina Maroko. I sva su podjednako nezaobilazna u inostranom turizmu, s tim što je poslednji u našem redosledu najizazovniji za poslovne ljude, uz to na oko i po duhu najevropskiji. Ukratko, mnogo rečica „naj“ daje Tangeru poseban značaj i možda pravo na još jedan superlativ: najposećenije mesto u ovoj lepoj i privlačnoj zemlji.

Lepo, zar ne, ali na stranu „moderan izgled i izuzetna marina“, kako je klasifikovan na jednom svetskom kongresu o pomorskom transportu: Tanger počinje s legendom bez koje, rekosmo ovde više puta, nema pravog turizma. A legenda počinje sa osnivačem grada, to jest sa grčkim divom Antejem, sinom Neptuna, boga voda.

Odmah po osnivanju, najbrži behu Feničani i Kartaginjani koji su na istočnoj obali Mediterana, nedaleko od Gibraltarskog moreuza gde leži Tanger osnovali koloniju pod imenom Tinžis. Ova kolonija brzo je ekonomski i kulturno procvetala i kasnije postala prestonica romanske pokrajine Mauritanije.

Ipak, mira ovde nije bilo. Poznato je da je istorija ljudskog roda od prvih svojih koraka stalno praćena ratovima, pa je prirodno da se to odnosi i na ovu provinciju koju su osvajala razna plemena, arapska pre svega, i to pod komandom iskusnih, tada slavnih vojskovođa. Jedan od njih postavio je za šefa Tinžisa jednog Berbera, znači domoroca, a ovaj se kasnije pokazao kao uspešan komandant u borbama u Španiji. Njegovo ime Taruk Jbel ostalo je urezano u jednoj steni u Gibraltaru sve do danas.

Što se Tangera dalje tiče, u njemu su se smenjivala mnoga plemena, da bi ga Portugalci čak dvaput osvajali, gubili i opet osvojili. U 17. stoleću dobio je poseban značaj: bio je miraz jedne portugalske princeze koja se udala za engleskog kralja Čarlsa II.

Suprotno očekivanjima, Tanger nije dugo ostao engleski - predat je jednom arapskom plemenu, dakle vratio se u stare ruke. Početkom 20. veka stekao je internacionalni status što je, kao velika čast, dovelo do izvanrednog ugleda, ali i do progresa. Tek 1956. prisajedinjen je kraljevini Maroko.

Burna istorija s kojom - bar tako nam ovde rekoše - đaci u školi imaju velike muke, jer teško mogu da je nauče, no koja je imala i dobre uticaje - svaki novi vladar želeo je da se graditeljstvom u njemu proslavi. I vremenom je ovaj marokanski grad u nekim delovima dobio evropsku fizionomiju koja se harmonično dopunjava sa istočnjačkim obeležjima. Zbog te mešavine i sklada, a i zbog šarma prema kojem nijedan posetilac ne može da ostane ravnodušan, danas je to jedan od najlepših gradova u arapskom svetu, uopšte.

Izvor: B92