Manastiri Srbije

Ekipa “Borbe” u poseti manastirima Srbije

Srbija je lepa zemlja , ali je možda najlepša u predelima u kojima je nastala prva srpska država Raška , zemlja Velikog župana Stevana Nemanje . U tom delu Srbije nalaze se i neki od najstarijih srpskih manastira , čiji ktitori su ili Stefan Nemanja , njegovi sinovi ili članovi njihovih porodica . To su manastiri Žiča , Gradac , Studenica , Đurđevi Stupovi , Crna Reka, Sopoćani i Petrova Crkva kod Novog Pazara ( Navodim ih redom kojim ih je naša ekipa posetila).

Ni vekovi strane invazije i okupacije , ni razaranja tokom ratova i bezakonja stranih osvajača nisu mogli da izbrišu tragove te tada male, ali snažne srednjevekovne države , čiji vladari nisu sebi gradili velelepne dvorove , već su bogatstvo trošili na zadužbine , trajne spomenike duha pravoslavlja i nacionalnog duha koji je održao Srbiju i do dana današnjeg .

Dok asfaltiranim putevima automobilom velikom brzinom putujete Srbijom, čini vam se da se putevi sami otvaraju pred vama da vas odvedu do manastira koji su već postali ne samo neodvojivi deo srpskog kulturnog nasleđa , već i deo svetske baštine . Dok putujete ne možete da ne pomislite na napore koje su graditelji pre više od osam vekova morali da podnose podižući velelepne građevine na tada skoro nepristupačnim mestima . Svaki kamen ugra đ en u velelepne manastire , svaka posuda sa bojom kojom su slikane freske donošeni su iz velike daljine , velikim naporima graditelja i još većom brigom zadužbinara .

Za kratkog života , mnogo kraćeg nego što ga mi danas živimo , sa mnogo manje tehničkih mogućnosti , ljudi toga doba ostavili su nam spomenike koji svedoče ne samo o njihovoj velikoj veri , nego i o istrajnosti, predanosti duhovnim vrednostima i mnogo većoj i lepršavijoj mašti i većoj stvaralačkoj i umetničkoj energiji nego što je mi možemo i da zamislimo . Sklad linija u arhitekturi , originalnost oblika prema kojima ćete uvek prepoznati srpski manastir , ma koji mu uzor bio, lepota boja i maštovitost slikara koji su zidove oslikavali , zajedno čine jednu sveukupnu lepotu koja posetioca , ma koliko se žurio , zadrži tu na mestu i ne da mu da krene dalje . A freske , ma koliko oštećene vremenom i razaranjima , svedoče o visokom stepenu razvoja umetnosti u Srbiji toga doba . Freske u manastirima Srbije su i priča o našoj nacionalnoj mašti . Iako su teme u svim hrišćanskim manastirima uvek iste ili slične , uzete uglavnom iz “ Novog zaveta ”, originalnost i imaginacija , smisao za detalj , posebnost stila , pa čak i posebna duhovitost , su osobine koje krase likovno stvaralaštvo srpskih manastira .

U vekovima razaranja , kriza i beznađa , manastiri su opstali , a neki od njih , iako utihnuli decenijama i vekovima , oživeli su ponovo i nastavili tamo gde su njihovi prethodnici stali . Aktivan život manastira je ono što najviše daje nade za budućnost , a mladi i stari posetioci , koji stalno ispunjavaju manastirske porte i crkve , govore da Srbi ne odustaju od svojih stvarnih vrednosti , ma koliko to, ovlaš gledano , izgledalo drugačije . Najjači utisak ponet sa putovanja po manastirima Srbije je dašak večnosti koji sam osetio kada su pred sam mrak počele da se zaključavaju kapije manastira Studenice . Dok je noć osvajala , manastir se zatvarao , povlačio u sebe , ne da spava , nego da se, dok noć traje , pripremi da , kao neki duhovni svemirski brod , uzleti u vaseljenu i , negde visoko na nebu , sastane se sa svojim ktitorima i graditeljima .

Ujutro je, međutim, opet bio tu , pored nas .



Neposredno pošto je , u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture , dnevni list “ Borba ” u aprilu izdao specijalni broj posvećen obnovi manastira Banjska , vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Artemije je posetio našu redakciju . U njegovoj pratnji bili su iguman manastira Banjska protosinđel Simeon i direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije Mr Gordana Marković . Inspirisani tom posetom , članovi ekipe koja je radila na izdavanju specijalnog dodatka o manastiru Banjska odlučili su da poslednjih dana aprila krenu na kratko putovanje po manastirima Srbije . Tako je pripremljen još jedan specijalni dodatak “ Manastiri Srbije ” u kome donosimo tekstove i fotografije sa te turneje .



Tokom posete manastiru Studenica zatekli smo grupu svečano obučene dece , članova Ansambla za očuvanje srpske duhovnosti , tradicije i kulture “ Branko ” iz Niša . “ Više od šezdeset članova ovog ansambla nisu obična deca . Oni idu na veronauku u svojim školama, poste , pričešćuju se, posećuju manastire , mnogi pevaju u crkvenim horovima i učestvuju u arhijerejskoj liturgiji ”, rekao nam je umetnički rukovodilac Miljko Petrović . Mladi umetnici učestvuju na većini gradskih manifestacija u Nišu , na lokalnim i međunarodnim takmičenjima , a gostovali su i u inostranstvu .

Dragan Milenković






Manastir Žiča je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi u blizini grada Kraljeva. Manastir, zajedno sa crkvom Svetog uspenja je sagradio prvi kralj Srbije, Stefan Prvovenčani. Manastir je uništen u 13. veku, ali je ponovo sagradio kralj Stefan Milutin početkom 14. veka. Istorija manastira Žiče počela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj Gori Atoskoj.

Kada se početkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete Gore u Srbiju sa moštima svetog mu roditelja Simeona mirotočivog, srpska država je bila potrešena sukobom između Stefana i Vukana. Pomirivši zavađenu braću Sveti Sava je zajedno sa Stefanom odlučio da sagradi manastir Žiču kao srpsku carsku lavru. Mesto na kom se gradio manastir bilo je podjednako udaljeno i od Carigrada i od Rima, što je Božijom pomoću značilo da je Srbija na raskršću između pravoslavnog Istoka i rimokatoličkog Zapada. Crkva u manastiru Žiči koja je posvećena Hristovom Vaznesenju (Sveti Spas) građena je oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram već i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa. U građenju crkve uočavaju se novine u odnosu na hramove iz vremena Stefana Nemanje.

Uz priprat su bile dodate kapele sa kupolicama i malim tremovima dok je zapadna fasada oblikovana kao pročelje trobrodne bazilike. Kao arhimandrit manastira Studenice Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara. Patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i car Teodor I Laskaris dodeljuju arhimandritu Savi “Akt o autokefalnosti srpske crkve”, hirotoničući ga na Cveti 1219. godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Manastir Žiča postaje sedište srpske arhiepiskopije. U manastiru Žiči je već 1220. godine arhiepiskop Sava hirotonisao osmoricu episkopa, da bi 1221. godine na Saboru duhovne i svetovne vlastele krunisao svog brata Stefana za prvog srpskog kralja. “Kralj se toga dana neiskazanom radošću radovaše, ne radi venca kraljevskog, već radi toga što se sa svih strana skupilo mnoštvo naroda koji su došli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila veličanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemljsko nebo.”



Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u Žiči. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa četiri stuba i devet traveja, nad njom ima katihumena, a ispred nje visoko zvonik.

Po svemu sudeći tada je porušen zid između zapadnog traveja crkve i stare priprate, a uz oltar crkve su izgrađeni proskomidija i đakonikon. U trećoj deceniji XIII veka crkva je premalterisana i obojena u crveno. Verujući da crkva počiva na krvi mučenika, što je na Svetoj Gori bilo oživotvoreno u crveno obojenom licu hramova kao što su Lavra i Vatoped, Sveti Sava je zahtevao od majstora da Crkvu Svetog Spasa oboje na isti način. Povelje kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) i njegovog sina, kralja Radoslava (1228.-1234.), spadaju u najstarije istorijske izvore o manastiru Žiči. Nadalje u drugoj, odnosno trećoj deceniji XIII veka ove povelje su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu.

Poveljama blagočestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žiči je darovano preko 57 sela, 8 planina i 217 porodica. Blagodareći kralju Stefanu Prvovenčanom Žiča je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili riza i pojas Presvete Bogorodice, deo Časnog Krsta, desna ruka i deo glave Svetog Jovana Preteče, mošti svetih apostola i mučenika, ikone, zlatne sasude i odežde.

U poslednjim decenijama XIII veka Žiča je oskrnavljena i razrušena posle varvarskog pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peć ali je hristoljubivi srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282.-1321.) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme turskog ropstva manastir je često bio na meti napada inovernih i neznabožačkih naroda. Preko 150 godina crkva manastira Žiče je bila bez krovnog pokrivača.

U jednom zapisu iz 1829. godine govori se da je Žiča samo jedna velika ruševina. Obnova zapuštenog manastira započinje od 1855. godine zahvaljujući trudoljubivom episkopu Joanikiju Neškoviću. Već 1882. godine u Žiči je krunisan kralj Milan Obrenović. Najveće stradanje Žiča je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su nemački okupatori bombardovali manastir.
Deo severnog zida je do temelja porušen a svi objekti koji su se nalazili oko crkve bili su zapaljeni. Bombardovanje manastira Nemcima nije bilo dovoljno, već su i vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića odveli u ropstvo, u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleće 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju u blizini manastira Žiče palo je nekoliko projektila koji, Bogu hvala, nisu oštetili veliku srpsku svetinju. Restauracija i obnova manastira Žiče koja je započela 1987. godine još je u toku u periodu 2006 - 2008. godine obeležava se osam vekova postojanja manastira Žiče nizom kulturnih događaja, a planirano je da se u tom periodu završi i uređivanje manastirskog kompleksa i objekata.

U veoma oštećenom zidnom slikarstvu raspoznaju se tri hronološko-stilske celine. Prvu čine freske nastale posle sticanja crkvene nezavisnosti, a autori su bili carigradski majstori. Drugu celinu čine slabo očuvane freske u kapeli kule, nastale početkom četvrte decenije 13. veka. Najznačajniju celinu čine freske nastale između 1309. i 1316. godine, koje se nalaze u glavnom delu crkve, a čine ih tematske celine: Veliki praznici, Scene iz života Hrista, stojeće svetiteljske figure i njihova poprsja. Autori ovih fresaka su majstori poznate slikarske radionice kralja Milutina, čija su dela i freske u Starom Nagoričanu, Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu i Kraljevskoj crkvi u Studenici.

Istočno od glavnog manastirskog hrama nalazi se crkva Sv. Teodora Tirona i Teodora Stratilata, iz 14. veka, jedina još očuvana građevina srednjovekovnog manastirskog kompleksa, jednostavne arhitekture i plemenitih proporcija, obnovljena krajem 18. veka.






Studenički manastir je sagrađen oko 1190.g. nedaleko od živopisne Ibarske klisure, 11 kilometara od naselja Ušće na Ibarskoj magistrali. Odatle vijuga put kroz prelepe planinske predele, bogate crnogoričnim šumama i cvetnim livadama, uzvodno uz brzu i i bistru rečicu Studenicu, koja se kod Ušća uliva u Ibar. Manastir leži na mestu punom mirisnih borovih šuma, između planine Radočela (1643m) i Čemerna (1348m), koje se sastaju spuštajući se ka reci Studenici. Blistav belinom mermernih fasada Bogorodičine crkve, sa purpurnim akcentima sa kupola, okružen prstenastim zidom i konacima, manastir sa svojom okolinom čini jedinstvenu i harmoničnu celinu neprolazne i uzbudljive lepote.Studenica i Hilandar predstavljaju svojevrsno zaokruženje vladarskog dela Nemanjinog, njegov ktitorski vrhunac i hrišćansko savršenstvo. Nemanjinom ktitorskom podvigu pridružuje se delatnost njegovih sinova - Velikog kneza Vukana i Velikog kneza Stefana, ali svakako najveća uloga u dovršavanju manastira i uređenju monaškog života u njoj pripada Rastku, Savi među monasima.

Arhitektura, skulptura i živopis studeničkog katilikona ispoljavaju se kao promišljeno ustrojeni znaci kojima se beleži misterija spasenja po Novom Zavetu. Centralno mesto u studeničkom manastirskom kompleksu zauzima monumentalna Bogorodičina crkva. Ona je sagrađena u poslednje dve decenije 12. veka, dok je spoljna priprata naknadno dozidana. Spoljni izgled crkve je izgrađen u duhu romanike, dok su arhitektonski oblici građevine vizantijski. Ovaj srećan spoj dva shvatanja arhitekture doveo je do rađanja novog, specifičnog stila koji nazivamo Raškom školom. Stojeći na čelu zdanja ovog pravca u arhitekturi, Bogorodičina crkva se ujedno smatra i najsavršenijim njegovim ostvarenjem. Iako je stari živopis slikan na tri različite pozadine, zlatnom, žutom i plavom, što je najviše zbunjivalo istraživače ipak su sve freske u Bogorodičinoj crkvi iz 1208/9. godine. Prvobitni studenički živopis je sačuvan u oltaru, zatim u potkupolnom prostoru, na zapadnom zidu i u donjim delovima naosa. Centralno mesto u oltarskom prostoru zauzima Bogorodica sa anđelima koji joj se klanjaju. Starom slikarstvu pripadaju još i kompozicije Blagovesti i Sretenje na zidanom delu oltarske pregrade. Monumentalna i potresna kompozicija Hristovo raspeće zauzima središni deo zapadnog zida. Na zvučnoj tamnoplavoj podlozi, toplookerne figure Hrista i drugih učesnika uzbudljive religiozne drame, sa naglašenim ljudskom dimenzijama stradanja i bola, ostvaruju harmoniju najvećih dela evropske umetnosti 13. veka. I ova crkva, kao i Bogorodičina, simbolička je slika kosmosa. U kupoli koja je simbol nebeskog prostora boravi nebeski car. Slikari i izgleda veoma obrazovani naručioci programa nastojali su da ukažu na jedinstvo čina zemaljske i nebeske liturgije u službi spasenja sveta i veličanja Svevišnjeg. Najveću vrednost crkve Sv. Joakima i Ane predstavlja njen izvanredan živopis. Sačuvan u velikoj meri, ujednačen po stilu i estetskoj vrednosti, on pokriva sve zidove od poda do kubeta. Slikarstvo ove crkve je nastalo u drugoj deceniji 14. veka, kao vrhunsko delo Milutinovih majstora koji su oslikavali većinu njegovih zadužbina.

Crkva Svetog Nikole ili Nikoljača , najmanja je i najjednostavnija od tri očuvane crkve u manastirskom krugu. Važno mesto u okviru manastirskog kompleksa zauzima trpezarija. Nalazi se zapadno od Bogorodičine crkve. Podignuta je u 13.veku, verovatno za vreme arhiepiskopa Save Nemanjića. Bratstvo manastira u današnje vreme koristi Savinu trpezariju samo u svečanim prilikama i za obred Badnjaka, starog srpskog običaja vezanog za Božićno slavlje. Kula nad zapadnom kapijom spada među najznačajnije očuvane objekte u manastirskom kompleksu. Po svom položaju i po verovatnom sklopu odbrambenih postrojenja manastir nije bio tvrđava, ali je ličio na utvrđene gradove.



U Studenici nas je lepo primio otac Sava , čovek koji pleni posebnom toplinom i energijom. Iz njega izvire duhovnost, blagonaklonost i spremnost da sasluša sve i da ih istovremeno ugosti u manastirskoj trpezariji.






Srednjovekovni grad Maglič nalazi se na desnoj obali Ibra, oko 16 km južno od Kraljeva. Postavljen je na uskom platou stenovitog grebena koji dominira čitavom okolinom. Ubraja se u najlepše spomenike srpske srednjovekovne vojne arhitekture. Maglič je verovatno podignut u 13. veku. Između 1324. i 1337. godine arhiepiskop Danilo II obnovio je bedeme, crkvu Sv. Đorđa i palatu čije ruševine su se sačuvale do današnjih dana. Danilo II je bio poznati biograf srpskih srednjovekovnih vladara i u Magliču je osnovao monašku školu.

Osnova utvrđenja je u obliku nepravilnog izduženog višeugaonika. Sa tri strane okruženo je rekom, a na istočnoj strani, kroz stenu, bio je prokopan rov. Utvrđenje ima sedam masivnih kula i donžon kulu, koja je bila stanište njegovog gospodara. Obimni zidovi debljine 2 metra sa snažnim kulama čine jedinstven odbrambeni sistem, koji je štitio prilaz Ibarskoj klisuri. Na vrhu bedema postojale su ograđene staze za šetnju. Crkva Sv. Đorđa bila je jednobrodna, sa elementima koji ukazuju na gotski stil.

Maglič je bio značajno uporište za odbranu manastira Žiče i Studenice. Nakon pada pod tursku upravu postaje sedište nahije šireg područja. Grad je bio značajan u vreme Bečkog rata (1683-1699. godine) i II srpskog ustanka.




Manastir Sopoćani smešten je na samom izvoru reke Raške, oko 15 kilometara zapadno od Novog Pazara. Podigao ga je kao svoju grobnu crkvu kralj Uroš I Nemanjić do 1260 .godine, a proširio i obnovio sredinom 14. veka njegov praunuk Dušan. Od nekada većeg manastirskog komplesa, koji je sačinjavalo više građevina (trpezarija, konaci i dr.) do danas je očuvana crkva Svete Trojice.U Srednjem veku manastir je bio napredno duhovno središte sa više od stotinu monaha. Čitav manastirski kompleks je još i danas opasan debelim bedemima. U crkvi je sahranjeno nekoliko članova kraljevske porodice Nemanjića. Po arhitektonskoj zamisli crkva pripada raškoj graditeljskoj školi.Manastirska crkva Svete trojice predstavlja tip jednobrodne bazilike sa kubetom i prostranom oltarskom apsidom, a kasnije je dozidana priprata sa visokom trospratnom kulom sa zvonikom. Crkva je zidana tesnom sigom, sa elementima Crkva je zidana tesnom sigom, sa elementima koji ukazujuna romanski način gradnje. Živopis crkve ubraja se u najimpresivnija ostvarenja vizantijskog fresko-slikarstva, koji na momentalan način dočarava ličnosti i događaje iz hrišćanske istorije. Sopoćanske freske, nastale u drugoj polovini 13.veka, predstavljaju vrhunac jednog klasičnog stila čije su osnovne kategorije bile harmonija i lepota. Najdragocenija freska je kompozicija Uspenja Bogorodice na zapadnom zidu crkve, koja se odlikuje simfonijom žutih, plavih,zelenih i ljubičastih boja. Manastir je, u okviru celine Stari Ras sa Sopoćanima, upisan u Listu Svetske kulturne i prirodne baštine UNESCO-a 1979. godine.

Veličina i slava Sopoćana nadasve je u njihovom slikarstvu na prvom mestu u freskama glavne lađe hrama, a zatim u živopisu priprate i kapele svetog Simeona i Svetog Stefana i koje su uz njih.Ove freske sa onima koje su u đakonikonu i proskomidiji, sačinjavaju najstariji živopis hrama. Krajem 16. i početkom 17. veka manastirski život u Sopoćanima je opet bio u procvatu. Godine 1689, u periodu velikih ustanaka protiv Turaka, Turci su opet spalili manastir koji je ostao pust sve do našeg vremena. Nakon Drugog svetskog rata u manastiru je živelo sestrinstvo koje je obnovilo monaški život da bi 1996. godine Sopoćani opet bili pretvoreni u muški manastir. Od tada u manastiru živi mlado bratstvo episkopa Artemija. Novo bratstvo sada aktivno radi na duhovnoj i materijalnoj obnovi ove važne i znamenite srednjovekovne zadužbine. U manastiru se čuvaju mošti sv. Kozme i Damjana prenete iz razrušenog manastira Sv. Vrača u Zočištu, kod Orahovca.

Monaštvo, koje živi u osamljenosti i molitvi, pokazalo je izuzetno strpljenje i gostoprimstvo za sve posetioce, što smo posebno osetili u manastiru Sopoćani, gde smo lepe trenutke u razgovoru proveli sa monahom Maksimom



Poseban doživljaj sa ovog putovanja nja je spavanje u prirodi, na čistom vazduhu i u neverovatnoj tišini. Deo ekipe bio je, zalaganjem Darka Dražovića, primljen u konak manastira Studenica, a drugi prespavao u obližnjem istoimenom motelu. Neponovljiv doživljaj bio je i boravak u motelu “Sopoćani”, kod dobrog domaćina - zakupca motela Gorana Popadića, u kome vam ptice sleću na drvo pored, da vam pevaju dok večerate, a zvonjava klepetuša ovaca vas budi u rano jutro, da ulepša i onako prelepi pejzaž.




Pouzdani podaci o vremenu nastanka ove građevine ne postoje. U istorijskim izvorima prvi put se pominje u XII veku, ali, svakako je nastala pre epohe Nemanjića, najkasnije u prvoj polovini XIIveka. Po arhitektonsko-prostornoj i konstruktivnoj koncepciji Stara Pavlica je jedinstven hram u Srbiji. Danas je očuvan samo deo prvobitne veoma složene građevine.






Manastir Đurđevi Ctupovi su jedan od najstarijih i najvažnijih manastira u Srbiji. Mesto na kojem je izgrađen, Ras, pominje se već u X veku, u delu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita, a posebno u delu o srpsko - vizantijskim sukobima.

Manastir Đurđevi stupovi zadužbina je Velikog Župana Stefana Nemanje i nalazi se na šumovitom brežuljku iznad Novog Pazara. Kompleks čine crkva Sv. Georgija, trpezarija, manastirski konaci, cisterne sa ulaznom kulom. Manastir je sagrađen 80tih godina 12. veka. Po spoljašnjem izgledu hram je jednobrodna crkva sa trodelnim oltarskim prostorom. U prednjem delu crkve nalazila su se dve visoke kule - stlpa (stupa) što je celoj građevini davalo romanički izgled.

Drugi ktitor manastira bio je kralj Dragutin, poslednji vladar iz loze Nemanjića koji je stolovao u Rasu. On je vladao od 1276. do 1282.godine, i u njegovo vreme su izvođeni obimni radovi na manastiru. Ulazna severozapadna kula je pretvorena u crkvu - kapelu i ukrašena je freskama. Takođe je sagrađena i nova trpezarija sa kuhinjom (Dragutinova trpezarija). Propadanje ovog manastira počelo je u turskim vremenima i doživelo je vrhunac između dva rata u 20 veku. Arheološka istraživanja i restauratorski radovi su preduzeti između 1960 i 1982. godine u sklopu radova na kompleksu Starog Rasa i manastira Sopoćani. Zajedno sa njima je i ovaj manastir proglašen delom Svetske kulturne baštine 1979. godine. Sistematska obnova celog manastira počela je u proleće 2001 godine. Vladika Artemije je već poslao trojicu monaha u Đurđeve Stupove da nadgledaju obnovu i izgradnju novih konaka. U prvoj fazi biće izgrađen konak za monahe sa kapelom.






Nedaleko od Novog Pazara nalazi se Petrova crkva, koja pripada najstarijim srpskim srednjovekovnim spomenicima. To je jedini potpuno očuvani spomenik sagrađen u prednemanjićko doba, verovatno u 9. ili 10. veku. Za ovaj hram se vezuju ključni događaji iz života Stefana Nemanje: njegovo krštenje, sabor protiv bogumila i predaja vlasti sinu Stefanu. Koncepcija hrama, zasnovana na kružnoj osnovi sa kupolom, ostala je dominantna do danas, ali je vremenom dopunjena novim elementima (galerija, prstenasti brod).
Pošto je Petrova crkva dugo bila episkopsko središte, uz nju su postojale druge zgrade namenjene takvom srednjovekovnom centru. On je bio zaštićen obimnim zidom, čiji tragovi su otkriveni nakon arheoloških istraživanja.

Ni u jednoj srpskoj srednjovekovnoj crkvi nije se sačuvalo toliko slojeva fresaka, koje hronološki prate graditeljske promene na crkvi. Iz prve polovine 9. veka potiču freske u tamburu kubeta sa scenama iz Hristovog života. Drugu celinu čine freske sa predstavom Bogorodice Orante u temenu kalote oltarske apside, figura apostola i anđela, iz prve polovine 11. veka. Najslabije očuvane freske nastale su u doba Stefana Nemanje i nalaze se u oltarskoj apsidi i potkupolnom prostoru. Petrova crkva je kao deo celine Stari Ras sa Sopoćanima 1979. godine upisana u UNESKO-vu Listu Svetske kulturne i prirodne baštine.



Trag o takvom ponašanju Nemanjića, koji nisu suviše novca trošili na prolaznu raskoš, već gradili večne zadužbine, ostao je i u nacionalnom sećanju, u narodnim epskim pesmama, kao što su “Sveti Savo” ili “Građenje Ravanice”. U ovoj drugoj kneginja Milica javno, na porodičnoj slavi, pred gostima prekoreva svog muža srpskog kneza Lazara rečima: “Što bijahu Nemanjići stari, carovaše, pa i preminuše, ne trpaše na gomile blago, no gradiše njime zadužbine…” Tako je Milica, i sama iz loze Nemanjića, ubedila muža da sebi izgradi zadužbinu - manastir Ravanicu.

Manastir Crna reka

Manastir Crna Reka je monaška isposnica usred planina Južne Srbije, smeštena u klisuri Crne Reke. Okružena je visokim stenama i bujnim stoletnim šumama. Potiče iz trinaestog veka kada je sagrađena jedna omanja crkva u jednoj velikoj pećini iznad korita Crne reke. Uskoro su monasi isposnici sazidali svoje kelije oko crkve, ozidali pećinu i podigli mali drveni pokretni most preko suvog korita reke. Velikim čudom Božjim reka ponire neposredno iznad manastira i ponovo izranja iz zemlje nakon nekoliko stotina metara svog podvodnog toka. U petnaestom veku u manastiru je živeo čuveni podvižnik Sv. Joanikije sa svojim monasima.. Ko je ktitor manastira ne zna se. Manastir kroz vekove nije nikako rušen, te je sačuvao svoju prvobitnu fizionomiju. U njemu se čuva i najdragoceniji srpski fresko živopis XVI veka. Međutim, najveća vrednost se čuva u manastiru, jesu svete i celebne mošti prepodobnog oca našeg Petra Koriškog, podvižnika iz XIII veka.
Crna Reka je bila dugo vremena napuštena. Tek 1979. godine današnji Episkop raškoprizrenski g. Artemije nastanio se u pustom manastiru i oko sebe ubrzo okupio mlado bratstvo. Posle svog izbora za episkopa vladika Artemije je uz pomoć crnorečkih monaha postepeno obnovio i ostale muške manastire raškoprizrenske Eparhije. Danas u manastiru živi 8 monaha koji se bave molitvom, ikonopisom i duborezom.

U Manastiru Crna Reka, dok smo slušali službu na crkvenoslovenskom jeziku, osetili smo kao da je vreme stalo, ili, čak, možda, da smo se, kroz molitvu, vratili u doba kada su prvi monasi iskušenici stigli u ovaj predeo.






Srpski pravoslavni manastir Gradac, sa grobnom crkvom svete monahinje Jelisavete, bivše kraljice Jelene, žene kralja Uroša I , nalazi se u srednjem delu Srbije, blizu grada Raške. Gradac, danas 12 kilometara od Ibarske magistrale, u srednjem veku bio je na važnom putnom pravcu prema Arilju, čiji je ogranak vodio ka Studenici. Veoma je značajan za bolje razumevanje graditeljstva nemanjićke Srbije u drugoj polovini XIII veka. U srednjovekovnom prostoru manastira sačuvane su dve crkve i ostaci monaških zgrada raspoređenih uz ogradni zid. Glavna manastirska crkva, posvećena Bogorodičinom prazniku Blagovesti, je najranija građevina u Srbiji u kojo je gotika izražena u većoj meri. Spoj vizantijskih i romaničkih uticaja koji odlikuje arhitekturu raške grupe crkava prisutan je i ovde, ali obogaćen mnogim novim rešenjima oblika, konstrukcije i ukrasa, bliskih graditeljstvu Zapada, gde je gotika u to vreme već uveliko bila vladajući stil. Osnova plana kao i romanogotičke i gotičke pojedinosti ukrašavanja fasade Bogorodičine crkve imaju sličnosti sa Studeničkom crkvom.

Manastir je podigla kraljica Jelena Anžujska, verovatno poreklom francuskinja, supruga Stefana Uroša Prvog. U njemu je sahranjena kraljica Jelena 1314, u grobnici „za dvoje”, bilo je predviđeno da počiva uz svog supruga, ali Bog je drugačije hteo (kralj Uroš prestavio se kao monah u Humu, i prenet je u svoju zadužbinu Sopoćane, pored majke, mletačke princeze Ane Dandolo, i oca Stefana Prvovenčanog).Jelena je bila jedna od najomiljenijih srpskih kraljica, krštena kao katolkinja, prešla je u pravoslavlje, a po darovima pamte je i pravoslavni monasi, i katolički red benediktanaca. Kraljica Jelena jedna je od retkih nemanjićkih kraljica koja je imala važnu ulogu u državnoj politici i kulturi Srbije. Čak joj je, posle smrti muža, Uroša Prvog, dodeljena posebna oblast na upravljanje. Bila je mudra, obrazovana, preduzimljiva.



Dok smo putovali viđali smo povremeno rascvetane jorgovane. Prošli smo i kroz Dolinu jorgovana, u kojoj nema više onoliko ovog cveta, koliko ga je bilo u vreme kralja Uroša I ., koji je jorgovane zasadio da bi što lepše dočekao svoju nevestu Jelenu Anžujsku. Kažu da su je rascvetani jorgovani podsećali na rodnu Francusku i da je Jelena tako uspela da se lakše prilagodi novoj domovini.

preuzeto sa http://www.borba.co.yu/drustvo.htm

Тврђава Маглич

Поузданих историјских сведочанстава о времену настанка Манастира Куманица нема. О прошлости Куманице сведочи веома мали број података, углавном тек по који узгред прибележен помен. Тако први помен Манастиара Куманице налазимо у Крушевском поменику из 15-ог века.

Савремена истраживања показују да је ктитор цркве Светог арханђела Гаврила, краљ Милутин, који је подигао и цркву Светог Николе у Никољцу (Бијело Поље) у 14-ом веку. Свети Арханђели Михаило и Гаврило били су крсна слава Немањића.

Црква Светог Петра и Манстир Никољац били су током 14-ог века велики културни и политички центри и караванска станишта. Једно време у овим манастирима постојале су монашке школе. У таквим условима, велике караванске проходности, монаси су морали имати свој монашки скит, заправо морала је постојати нека мања црква која је ван домашаја караванског станишта. Манастир Куманица био је право место за подвижнички живот монаха.

Манастир Куманица у време своје изградње налазио се на метоху цркве Светог апостола Петра у Бијелом Пољу. У повељи краља Милутина из 1318 - 1321, године, помиње се, да краљ Милутин подари Петровој цркви и Лимској епископији три мања црквена поседа: цркву Светог Николе у Никољцу, цркву Свете Богородице у Вољавцу и цркву Свете Богородице у Кутањској, северно од Вољавца. Могуће да су у Манастиру Куманица налазила и болница.

Једну такву богомољу краљ Милутин је подигао у Цариграду где се сиромашнима делила храна и вино, а лекари су болеснима пружали сву потребну негу. И Куманица је место где на исцељење долазе "најтежи случајеви" који се тешко могу разрешити на другим местима.

Куманица је крајем 14 - ог века била поштовано светилиште, што се може закључити и по очуваном предању да се Српска војска, која се кретала из правца северозападне Србије приликом одласка на Косово причестила у Манастиру Куманица. То је уједно и најкраћи пут према Косову из правца Бродарева преко Пештера и Новог Пазара.

У историји је познато да се у самој цркви чувало знаменито Куманичко четворојевачђеље које је 1604 године као поклон овом светом Манастиру , приложио јеромонах Захарије. Овај значајни рукопис настао је почетком 16 'ог века, а илустрације у њему потичу из 14-ог и 16-ог века. Портрети јеванђелиста Куманичког јеванђеља представљају врхунска дела уметности 14-ог века. Данас се Куманичко јеванђеље чува у САНУ у Београду.

ГРАДАЦ



Манастир је настао око 1275. год. као задужбина краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша л. Њено католичко порекло одразило се на архитектуру и живопис цркве. У градњи се нарочито осећа утицај готичке архитектуре. Храм је веома богато украшен. У самом храму налазе се две гробнице, два мермерна саркофага. У једном је засигурно сахрањена краљица Јелена. У склопу манастира налази се и црквица Св. Николе, за коју се претпоставља да је служила градитељима католичке вере за богослужење.


ГРАЧАНИЦА



Овај предивни храм подигао је 1321. год. краљ Милутин као своју последњу задужбину. Од манастирског комплекса сачувана је само црква која представља врхунско дело касновизантијске архитектуре. Грачаница је веома често кроз своју историју рушена али упорно и обнављана, као симбол српства и вековне борбе за Косово. Овде се налазе чувени портрети краља Милутина и краљице Симониде. У манастиру је 1539. год. основана штампарија, али је само неколико књига сачувано до данас. Испред олтара је ћивот са моштима Св. Стефана Новог – иконобранитеља, који је пострадао у 8. веку од иконоборних јеретика у Цариграду.


ДАИБАБЕ



Крајем 19. века на позив једног пастира, у близини Подгорице, на место где се налази данашња црква, доселио се из Острога монах Симеон. По причи која постоји у народу том пастиру се у сну јавила Богородица и рекла му да се испод наслага замље крије црква. После извесног периода и трагања монах Симеон заиста пронађе улаз у пећину која је била претворена у храм. Пећина је у облику крста има два нивоа. У самој пећинској цркви је сахрањен старац Симеон.

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА



Храм је изграђен 1307. год. на темељима старије цркве. Ова призренска црква је још једна у низу од четрдесет задужбина Светог краља Милутина. Богородица Љевишка је прворазредни споменик подигнут у духу византијског градитељства. Под турском владавином црква је претворена у џамију. Тек 1918. год храм је враћен Српској православној цркви.


БОЂАНИ



Манастир је основан 1478. год. Око 1695. год. овде је постојала школа за свештенике и у то време Бођани су били седиште епископа бачког. Осликавање храма је урадио Христофор Жефаровић. Његово дело је једно од најзначајнијих остварења српске сликарске школе. Стручњаци кажу да се овде родило наше модерно сликарство. На престолу у цркви је постављена чувена исцелитељна икона Богородице из 17. века.


ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ



Манастир је подигнут 1170 – 74. год. као задужбина Стефана Немање. По предању он је храм саградио у знак захвалности Св. Ђорђу што га је ослободио из пећине – тамнице у коју су га браћа заточила. Велелепна црква, као и цео манастир саграђен је на самом врху брда, тако да доминирају околином, што им даје величанствен изглед. Манастир је пострадао у једној експлозији, али се обнавља захваљујучи братству које се обновило пре неколико година.

ВЕЛИКА РЕМЕТА



По историјским подацима вероватно је настао у другој половини 15. века. Уз цркву је подигнут седмоспратни звоник највећи на Фрушкој Гори. Као највреднија реликвија у манастиру се чува велика икона Богородице са Христом, познатија као Чудотворна Мајка Божја, насликана у 16. веку. У манастиру постоји Музеј српске духовне музике.


ДЕЧАНИ



Манастир је подигнут од 1327 – 35. год. Главни градитељ храма био је фра Вита из Котора. Ктитори ове импозантне цркве су краљ Стефан Дечански и његов син, цар Душан. У склопу манастира саграђена је и болница за монахе. Први пут је запустео после Косовске битке, али га је убрзо обновила кнегиња Милица. У манастиру је дуго постојала школа за преписивање и украшавање књига. Грандиозни живопис има преко хиљаду композиција које су веома добро очуване. У самој цркви, испред олтара налазе се два саркофага. У једном се налазе мошти Св. Стефана Дечанског смештене у ћивот који је манастиру поклонио 1849. год. кнез Александар Карађорђевић. У другом ковчегу се некада налазило тело Јелене, сестре Стефана дечанског. Манастир данас поседује свакако најбогатију црквену ризницу у Србији.


ЖИЧА



Манастир је основао краљ Стефан Првовенчани, син Стефана Немање. Пресудну улогу у завршетку зидања и каснијем осликавању имао је његов брат Св. Сава. Изградња је започета 1208. год. После стицања црквене независности 1219. год. Жича је постала средиште самосталне српске архиепископије. Краљ Стефан Првовенчани је овде крунисан 1217. год. као први српски владар са титулом краља. Све до 1253. год. када је црквено средиште премештено у Пећ овде су крунисани и остали владари из лозе Немањића. Живопис је прилично оштећен. Сачувани део сликарства представља највиши домет у средњевековној Србији. У Жичи ради репрезентативна иконописачка школа.

КОВИЉ



По предању манастир је основао Св. Сава око 1220. год. По тој легенди он је овде боравио у покушају да одговори угарског краља Андреја од намере да крене у рат против Стефана Првовенчаног. Сем што је успео у својој мировној мисији, Св. Сава је на том месту исцелио сина краља Андреја. Црква која и данас постоји подигнута је 1741-49.год. Ризница се налази у конацима, а чува се један појас од сребра и злата за који се верује да је припадао Св. Сави, доста старих књига, сасуда, текстова и тканина. У олтару се налази једна барокна икона из 19. века која има исцелитељску моћ. У манастиру од скоро ради иконописачка радионица.


КРУШЕДОЛ



Манастир је саграђен 1509-14. год. по налогу владике Максима, раније деспот Ђорђе, као задужбина породице Бранковић. Крушедол представља праву ризницу српског сликарства у Војводини. Велику вредност има и иконостас овога храма. У манастиру су сахрањени сви чланови породице Бранковић, а поред њих и кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. У Крушедолу се налази гроб Арсенија III Чарнојевића као и Арсенија IV. Манастир поседује богату ризницу старих икона, рукописа, штампаних књига и других вредних предмета.


КАЛЕНИЋ



Манастирска црква зидана је 1407-10. год. и представља најдекоративнији пример моравске школе и српског градитељства. Посебном је чини 14 розета и декоративна пластика на фасаси. Обојену фасаду украшавају и шаховска поља у фреско техници изнад розета. Ктиторска композиција открива ктиторе храма, протовастијара Богдана, његову жену Милицу и брата Петра. Уз цркву се налази гробно место које припада архимандриту студеничком Василију, који је овде 1815. год. пренео мошти Стефана Првовенчаног из Фенека.

ЛЕЛИЋ



Ово је један од најновијих, али уједно и најлепши и најбоље организованих манастира у Србији. Ктитор цркве, као и манастирских објеката је владика Николај Велимировић коме је пуно помагао његов отац Драгомир. Црква је освештана на Преображење 1929. год. Владика Николај се упокојио 18.03.1956. год. и сахрањен је у Либертвилу крај Чикага. Његове мошти су пренете из Америке 12.05.1991. год. и налазе се у лепом ћивоту уз јужни зид наоса. Тога дана била је велика светковина у српском народу, и од тада, ово је место ходочашћа.


ЉУБОСТИЊА



На темељима мале капеле подигнута је око 1390. год. ова велелепна црква. Фасада је богато украшена са 13 розета, пуно ниша и преплета. Оснивач манастира и ктитор храма била је кнегиња Милица која је овде окупила многе ожалошћене Српкиње поске Косовског боја. У припрати је изврсна ктиторска композиција са кнезом Лазаром, кнегињом Милицом, деспотом Стефаном и господином Вуком са свим инсигнијама власти. У припрати се налазе два мермерна саркофага. Са леве стране од улаза леже мошти књегиње Милице, монахиња Евгенија, а са десне стране налазе се мошти Јелене, жене деспота Угљеше, монахиња Јефимија. Јефимија је извезла чувени покров за кнеза Лазара и сматра се једном од најумнијих жена тог доба.


МАНАСИЈА



Овај храм као последња монументална грађевина моравске архитектуре и средњовековне Србије, грађен је од 1406-18.год. По величини налази се одмах после Дечана. Манастирски комплекс опасан дебелим зидинама са 11 кула, не само да је највећи у Србији, већ можда и најлепши. Ктитор манастира био је деспот Стефан Лазаревић. Сликарство Манасије је врхунско дело моравске школе и тог периода на Балкану уопште. У европском сликарству ово дело је познато као Ресавска ренесанса. У цркви, испод ктиторске композиције је сахрањен деспот Стефан 1427. год. Касније су његове Свете мошти пренете у манастир Копорин где се и данас налазе. У Манасији је одмах по оснивању манастира почела са радом чувена Ресавска преписивачка школа.

МИЛЕШЕВА



Манастир је саграђен 1219. год. као задужбина кнеза Владислава, каснијег краља Србије. Краљ Владислав је син Стефана Првовенчаног. Црква је првобитни осликана око 1235. год. Комплетно сликарство Милешеве је изузетног квалитета али су свакако најчувеније фреске Бели анђео и низ портрета владара из лозе Немањића, који се сматрају за најверније приказе стварних ликова. Краљ Владислав је 1237. год. из Трнова пренео мошти Св. Саве и свечано их сахранио у цркви. Ту су почивале све до 1594.год. када их Синан-паша односи у Београд, на Врачар где су спаљене. У 16. веку у манастиру је постојала преписивачка школа у којој је преписано око 700 књига. Од 1544-57. год. овде је радила прва штампарија. У Милешеви се 1377. год. босански бан Тврдко Котроманић крунисао за краља Србије и Босне.


МОРАЧА



Манастирска црква је подигнута 1252. год. а њен ктитор је био унук Стефана Немање, кнез Стефан.Најстарији живопис потиче из доба градње манастира, а сцене из живота Св. Илије сматрају се ремек делом нашег сликарства 13. века. Кнез Стефан сахрањен је уз јужни зид наоса. Испред олтара, у металном ћивоту чува се лева рука Св. Харалампија. У самом храму чува се десетак огромних икона. У склопу манастира налази се и црква Св. Николе са јединственим живиписом на коме се приказано житије Св. Николе.


НИКОЉЕ КАБЛАРСКО



Најстарији помен овог манастира датира из 1489. год. мада се претпоставља да је и старији. Не зна се име ктитора али је историјска чињеница да су већину манастира у Овчарско-кабларској клисури подигли монаси са Свете Горе. Храм је обновљен 1859. год. када је саграђен конак књаза Милоша који и данас постоји. У овој манастир је избегао књаз Милош са породицом.

НОВО И СТАРО ПОХОВО



Запис изнад западних врата казује да је црква саграђена 1576. год. Средином 17. века у Хопову је братство бројало и по стотину монаха, што ни пре а ни после тога није поновљено у фрушкогорским манастирима. За разлику од Новог, Старо Хопово је данас запустело и само делимично обновљено.У цркви манастира чувају се делови моштију Св. Теодора Тирона.


ОПЛЕНАЦ



Испуњавајући завет својим родитељима краљ Петар л Карађорђевић саградио је храм-маузолеј на врху Опленца, крај Тополе. Храм је грађен 1910-15. год. После I светско рата краљ Александар је одлучио да зидове храма украси фрескама у мозаик-техници. Пошто је храм замишљен као породична гробница династије Карађорђевића у крипти испод цркве налазе се гробнице многих чланова краљевске породице.


ОСТРОГ



Манастир чине две засебне целине, Горњи и Доњи манастир. У Горњем манастиру постоје две цркве и обе потичу из времена Св. Василија Острошког. У цркви Ваведења Богородице у Горњем манастиру, смештен је ћивот са моштима Св. Василија Острошког. Ово место сматра се једним од највећих православних Светиња и стециште ходочасника из целог света. Усмена и писмена предања говоре о многим исцелењима код ових Св. моштију. Острошки манастир се не може по својој архитектури и фрескама мерити са нашим великим средњовековним манастирима, али им је више него сигурно раван по својој духовној и националној улози.