МАЛО ЛЕДЕНО ДОБA

Прошлост има своје различите етапе. Она која је блиска садашњици а захвата временски период све до пет-шест хиљада година уназад назива се историјском. Праисторија обухвата време од појаве човеколиког мајмуна, па све до писаних споменика. Где повући тачну границу између праисторије и историје - тешко је рећи. Праисторија или доба првобитних људских заједница завршила се када су се распали родови, почела трка за богаћењем и све заједничко постало личном својином.

За праисторију се сматра да је трајала око 5 милиона година. Време праљуди и примитивних хорди дубоко задире у геолошку еру која се назива неоген.

Историјску етапу проучавају историчари, праисторијску - археолози, геолошку - геолози, а космичку - космолози и астрономи. Тема овог поглавља је мало ледено доба које припада историјској етапи, односно најмлађој фази развоја човечанства. Да видимо шта је мало ледено доба значило за човека.

Оно је трајало од 1450. све до 1880. године. Пошто смо рекли да се историчари баве овим периодом, поставља се оправдано питање колико су пажње посветили клими тог времена. Нажалост, јако мало или скоро ни мало.

У периоду пре 6 500 до 5 000 година трајало је Maлo ледено доба. Захватило је поларне делове умерених географских ширина северне полулопте. Лако је из овог закључити да је на тим просторима тешко или немогуће ископавањима наћи археолошке локалитете. Праисторијски човек је налазио средине са оптималнијим климатским условима, тражио је и откривао станишта на којима није имао проблеме са хладноћом, облачењем, исхраном. Археолози због тога могу у своје студије, без икаквих ограничења, да укључе климатске чиниоце, јер се сматра, с пуно права, да је зора људске делатности била ограничена на подручја средњих годишњих температура од преко 20 степени Целзијуса.

Према томе, није никакво изненађење што је на нашим просторима постојао један Лепенски вир, Винча, Старчево или Плочник. Клима је била повољна за опстанак, а средина је давала обиље хране биљног и животињског порекла.

У периоду од 3 700. до 3 150. године у Бугарској нигде нису откривени археолошки локалитети. У потрази за разлогом тог демографског колапса откривено је да су пресудили климатски фактори, односно да је у том периоду било захлађење што је приморало тадашњу заједницу на колективни егзодус.

Нови или претпоследњи ледени талас краткотрајног дејства одиграо се у периоду од 900. до 450. године пре нове ере. Јасно је онда зашто је у то доба Медитеран био центар света, зашто су се тако брзо развили Египат, Месопотамија, Индија, Кина, Персија, Грчка и Рим. Док су се северњаци борили против ћуди природе и сурових временских услова, дотле су јужњаци развијали најразличитије облике делатности, почев од система за наводњавање и одводњавање, стварања првих писама, хијероглифа, клинастих писама, градњи пирамида, светионика, библиотека, филозофије, вајарства.

Набукодоносор је својој Семирамиди лако могао да дарује висеће вртове са најразличитијим цвећем кад је живео у поднебљу које је то обилато даровало. Људи са Медитерана су јели јужно воће, а људи са севера корење. Кромпир и кукуруз је ницао у Средњој и Јужној Америци у то доба, док становници северне Европе о томе нису могли ни да сањају.

Климатска захлађења увек су смењивала климатска отопљавања. Од низа навешћемо само једно: око 1 000 година пре нове ере било је толико топло да је у јужним деловима Гренланда расла бујна вегетација.

Најзад, дошли смо и до последњег таласа захлађења који не припада тако давној прошлости. Четири века малог леденог доба добро је забележено и о њему се довољно зна, иако се човек у том периоду није бавио систематским мерењем температуре, притиска, влажности, кретањима ваздушних маса и другим обавезним метеоролошким осматрањима који би му допринели да боље разуме климу.

Доласком малог леденог доба Гренланд је опустео. Иако отпорни на сурове услове његови дотадашњи становници, Викинзи морали су да се повуку на Скандинавско полуострво. Биљке су страдале, нестало је шуме, животиње су се драстично проредиле. Лед је опет прекрио Земљу, трагови људских делатности губили су се под налетом ледених маса. Коначно, Гренланд је изгубио душу и заоденуо се у рухо у којем га затичемо и данас.


Гренланд није једини доказ овог малог леденог доба. Поуздано се зна да су се ледници са појединих планина спуштали знатно ниже, надирали низ падине и доспевали до места на којима их пре тога није било.

Такав је случај са Килиманџаром и етиопским планинама, што је још драстичније. За највиши врх Африке можемо сасвим слободно да кажемо да и није велико изненађење с обзиром да се уздиже до 6 010 метара надморске висине. Када се посматра схема висинских положаја границе вечног снега што је дао немачки климатолог В. Кепен уочава се да на нивоу екватора та висина износи око 5 000 метара.
Прво што пада у очи јесте да на екватору није нај-већа висина границе вечног снега. Померена је на око 30 степени северне хемисфере и на 10 до 20 степени јужне хемисфере где износи преко 5 000 метара надморске висине. Зашто је то тако? Одавно је познато да Сунчеви зраци у зони екватора падају под правим углом и доносе са собом највећу количину топлотне енергије.

За нас је посебно значајна граница која се односи на ширине између 40-ог и 45-ог упоредника. Видимо да је на око 3 200 - 3 500 метара надморске висине, што јасно показује да на нашој територији нигде не постоје услови за настанак и развој ледника.

Етиопске планине достижу висине од 3 800 - 4 200 метара надморске висине. У току малог леденог доба граница је спуштана испод тих висина сигурно за више од једног километра, јер су само на тај начин могли бити очувани трагови те краткотрајне глацијације.

Краткопериодично захлађење забележено је и у делима многих холандских сликара из седамнаестог века као што су били Барент и Хендрик Аверкамп (Barent и Hendrick Avercamp), Јан Аселин (Jan Asselyn), Корнелис Белт (Cornells Beelt), Антони Берст (Anthoine Beerst), Антони Берстратен (Anthoine Beerstraten), Николас Берхем (Nicolaes Berchem), Кристофел ван ден Берге (Christoffel van den Berhe), Адам ван Брен (Adam van Breen), Јан ван Гојен (Jan van Goyen), Јан Грифер Елдер (Jan Griffier the Elder) и др. Иако нису имали ту намеру, ови врхунски мајстори четкице многе своје слике су урадили тако да са њих видимо бројне залеђене канале, језера и друге водене површине. To није могао бити резултат случајности већ одраз реалног стања.

Једна у низу таквих је и слика Антони Берста који је насликао тврђаву Полгест у близини Лајдена, познатог универзитетског града. Оно што је карактеристично за њу то je залеђена површина по којој се људи крећу, клижу, возе санке или играју неку игру за коју би могло да се каже да је претеча данашњег хокеја на леду.

По таквим површинама транспортовала се роба за продају или трампу, огрев, бурад са пићем, храна. Залеђене површине биле су у то доба потпуно нормална појава за читаву Холандију која нема ни један брежуљак на већем делу своје територије. Клизаљке и санке су биле у масовној употреби, без њих је била незамислива свака слика поменутих аутора.

Данас се често догађа да на већини светских или европских такмичења у брзом клизању побеђују холандски клизачи. To није резултат случајности или посебне надарености једне нације; то је дубоко укорењена традиција чији почеци датирају из времена малог леденог доба. Генерације и генерације Холанђана проводиле су свој живот на леду, свакодневно вежбајући или преваљујући километре и километре у намери да обаве неки посао од користи за њих. Тако се из практичне потребе развила једна спортска грана у којој Холанђани већ годинама неприкосновено доминирају.

Темза и канал Ламанш, који се ретко заледе, у седамнаестом веку били су под ледом. У то доба ова места су коришћена за зимски клизачки карневал. Народ се скупљао и налазио начина како да од овог, наизглед, негативног климатског ефекта створи услове за разоноду.

На југу Француске и дуж Азурне обале забележене су изузетно оштре зиме. Године 1494. заледило се море у луци Ђенове, 1506. у луци Марсеја, a 1524. и 1527. реке на југу Француске. У периоду од 1557. до 1603. године Рона се залеђивала у десетак наврата, а једном чак и море на њеном ушћу. Чак постоје подаци да су француски сељаци у то време вино зими секли секирама и превозили га у комадима.

У наведених 400 и нешто више година постојала су два велика минимума захлађења. Први је назван Спорер минимум. Јавио се у раној фази малог леденог доба, а познат je пo експанзији арктичког леда који је продро тако далеко да је успео једну колонију Нормана на југозападном делу Гренланда да изолује. Историја каже да је та колонија нестала и да су многи страдали тако што су били заробљени у леду. Није познато да ли се неко спасао. Овај пример постоји као јединствен у историји човечанства.

Друго јаче климатско захлађење догодило се у седамнаестом веку и названо је Маундер минимум. Име носи no Енглезу који је 1890. године у Краљевском астрономском друштву саопштио да је период од око 70 година, a који се завршио око 1716. године, био означен прекидом у правилном броју Сунчевих пега. Наиме, у континуитету од 60 година ове појаве нису регистроване на Сунцу да би тек 1705. биле забележене две.

Маундер минимум је посебно запажен у Северној Америци. To je период када су први пуританци ступали на тло Новог Света, са собом донели веру и строге патријахалне критеријуме схватања живота. To je доба за кога сасвим слободно можемо да кажемо да је период "двоструке наиве".

Интересантно је да се Маундер минимум јављао у различитим регионима у различито време. Ниже температуре су најраније доспеле у Северну Америку, затим Кину, Јапан и на Арктик. Глацијација на Андима је свој максимум достигла током осамнаестог века, док алпска негде око 1850. године. Захлађење је најкасније стигло на Антарктик, 1900. године. Али када тамо нема хладноће?

За већи део континената је ипак карактеристично следеће: средња годишња температура имала је пад за око један степен Целзијуса. Од ове просечне вредности свакако је на појединим местима било и одступања, али већ одавно знамо да постоје мезо и микро клима, односно климе које захватају површине локалних размера.

Шта се у времену малог леденог доба дешавало код нас? Познато нам је да је Србија у шеснаестом, седамнаестом и осамнаестом веку била под влашћу Османлијске империје. Колико је губитак самосталности могао имати везе са климатским фактором? Одговор на ово питање изостаје, јер једноставно многи наши историчари нису неку посебну пажњу придавали овом елементу, на крају крајева, нису га ни познавали. Са друге стране, историјска климатологија као посебна научна дисциплина климатологије код нас и не постоји. To cy два основна разлога због чега се никада пропаст Србије није бар једним делом везивала за промену климе. А да ли су ти догађаји били узајамно повезани?

Да ли велику сеобу Срба 1690. године под вођством Арсенија III Чарнојевића можемо да повежемо са климом? Можда је, сем страха од турске освете, превагу у корист сеобе односила и хладнија клима. Одавно је познато да она у великој мери утиче на делатност људи, да одређује њихове основне активности. Посебно је то изражено у области пољопривреде, где је све под небеским плаштом и где, како агрономи кажу, никад не знате како ће се година развијати. Свима, пак, добро је знано шта је била основна делатност Срба у време малог леденог доба, али и пре и после њега, па на крају крајева и дан данас.

Мало ледено доба можда није имало великог утицаја на тадашње прилике у Србији, али не можемо ни децидирано да тврдимо да је било безначајно. Знамо поуздано да је 26. јуна 1777. године пао снег, а да је сутрадан мраз уништио многе усеве у Срему. Околна београдска брда белела су се под снегом. Зима 1788/89 била је страшна, јер cy y околини Призрена страдали људи и животиње. У време Првог српског устанка зиме су биле веома хладне, снег је падао усред лета, a 5. маја 1814. године ломио је гране по воћњацима у околини Лознице, како пише у бележницама из манастира Троноше.

Ипак, у вези са тим мора да се каже следеће: епске народне песме из хајдучког циклуса не говоре о зимама, оне претежно опевају српске јунаке који су били "кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати", а певање уз гусле у доба робовања под Турцима било је најлепше духовно занимање наших људи. Јатаци, код којих су се хајдуци крили од Митровдана до Ђурђевдана, морали су ове јунаке да чувају пола године, од почетка новембра и краја михољског лета, па све до почетка маја када шума олиста, а температуре се устале. Зато се и постављало увек исто питање: како се зими борити и како повратити стару државу када је мало ледено доба господарило српском земљом? Робовање у шеснаестом, седамнаестом и осамнаестом веку било је тешко за слободољубив и непокоран народ, али ни терет зиме није био лак која није тражила лепоту него топлоту, како народна пословица каже.

Можда трагове малог леденог доба треба тражити на другим местима, у предањима, старој архитектури или фолклору и народној ношњи...

Уколико посматрамо данашњег човека и размотримо његову зависност од климе, уочићемо неке законитости и пронаћи њихову узајамну везу. Од те законитости ни човек прошлих времена није могао бити имун. Напротив, та веза је била још дубља, јер је требало опстати, a борба за опстанак била је знатно суровија. Ако је тако, онда се поставља оправдано питање: како се климатски фактор може једноставно елиминисати? Или, да га преформулишемо, зашто је Марко Краљевић облачио гуњ усред лета?

(Прилагођен текст др Владе Милићевића)

Ледено доба 2

Све до скора мислило се да на Балканском Полуострву никада ни je било леденог периода. Новија истраживања од 1896, нарочито професора Цвијића у Београду, доказала су да су, у исто доба, када су глечери јужних Алпа допирали у долину Пада, те се тако образовала садашња горњоиталијанска језера, и планине Балканског Полуострва имале глечере. Трагови овог глацијалног периода нађени су на највишим брдима Босне, Херцеговине, Црне Горе и северне Арбаније, а тако исто на Шари, Перистери у Македонији и на Рили у Бугарској.

Глечери су се налазили понајвише само на северно j и на североисточној страни планина, са кратким глечерским језицима, спуштајући се ретко у долине. Најдубље je лежала глацијална снежна граница на Адрији у динарским приморским планинама, од прилике 1400 метара над морем, дакле толико дубоко као сада на норвешкој обали у околини Бергена; она се пела постелено у земљу као данас у Норвешкој од запада према истоку. Па и хладноћа и множина кише била je у дилувијуму на западу већа него на истоку. Ниже планина била су многобројна језера, из којих су се, са опадањем воде, образовале садашње котлине карстних поља. Па и дубоко усечене пробојне долине између грдних стрменитих стена, величанствени кањони горње Неретве, Таре (дубоки 800 до 1000 метара) и Пиве сведоче о снажној ерозији у једном периоду са већим количинама воде.

Северна, плитка, само до 200 метара дубока половина Адрије могла je постојати (по Цвијићу) још тада све до приморских острва и шкољева Далмације који су се, тек са непрестаним спуштањем јадранскога приморја, задржали као остаци утонулог копна. Ово спуштање динарскога система напредује и даље у историјском времену. Опажа се то на Скадарском Језеру, чије се дно, од дилувијума, спустило испод морскога нивоа, и на неким римским и раним средњевековним грађевинама на обали Истре и Далмације. На истоку Полуострва, пак, опажа се дизање земље. После леденога доба јавља će у балканским земљама топла, влажна клима са богатом вегетацијом и великим прашумама. Али, још и у историјско време, важили су код Грка и Римљана северни крајеви Полуострва као сурови и непријатни.

Приликом једнога зимскога воjнога похода у данашњој планини Странџа, северозападно од Византије, патили су Ксенофонтови Грци у дубоком снегу страховито од хладноће, од ко je се смрзла и вода и вино, те су завидели Трачанима на њиховим топлим шубарама и огртачима. Римљани су знали за рану, сурову и снежну зиму у планинама Илирика, у долинама Хема и провинцијама на доњем Дунаву. Прокопије
описује страховите зимске буре у Далмацији. Нико, вели, тада не излази из куће, јер je удар ветра толико јак, да подигне коња и јунака у вис, па га онда удари тако о земљу, да умире. Ова je вест претерана, али и у наше су дане бура и широко збациле са насипа железницу ускога колосека, 1904. код Клиса више Солина и код Острошца на горњој Неретви.

У шумама најстаријега времена живела je фауна великих животиња.
Лавова je било и између река Неста (Месте) у Родопи и Ахелоја (Аспропотамо) у Етолији.
Када je краљ Ксеркс пролазио кроз приморје Македоније, узнемиравали су ноћу, како Херодот прича, лавови камиле у табору.
Они су представљени и на трачким скулптурама, на сликама лова и коњаника. Из римскога доба потичу многи каменити надгробии лавови у некрополама подунавских вароши.

Константин Јиречек, Историја Срба, у време док још није пронађен Лепенски вир. Тада је резултате археолошких ископавања Винче Васић везао за хеленску културу, а не њену претходницу. По Гарашанину Васић је то мишљење променио, али не и јавно обелоданио