Vasa: Kao što rekoh, ova zemlja je dosta nebitna po svetskom poređenju, a mi učimo baš samo o njoj, kao da smo mi kraljevina sveta ili šta već. Dosta je glupa ova zemlja. Ne možemo za početak nikako da se dokopamo nekog normalnog političara. To je kao slepa baba koja po mraku traži mrvu prašine koja joj je ispala, tako mi tražimo pametnog političara, mislim, tolike su nam šanse i da ga dobijemo.

Svetlana: Hoćeš da kažeš da smo mi u beznadežnoj situaciji?

Vasa: Poprilično.

Svetlana: Šta ćeš ti onda da radiš?

Vasa: Ja bežim u Japan, ako ga ne zakači ovo ostrvo. Čim završim fakultet - brišem ja.

Vasa: Besan sam zato što dozvoljavamo da se to dešava. Mislim, taj Gavrilo, kako se već zove, ubio je tog austrougarskog plemića i izbio je svetski rat, a mi i dalje ubijamo, i plemiće i obične ljude, kao da nikada tu priču nismo čuli - a polovina ljudi i nije. Ima u školi dece, na primer, koja ne znaju da razlikuju blok 45 od bloka 44. Oni misle da su blok 45, blok 44 i blok 70 sve blok 45. Misle da to mesto gde oni žive mora da je najveće od svih mesta, najbitnije od svih.

Svetlana: Da je pupak svemira.

Vasa: Da. Hara.

Svetlana: Šta je hara?

Vasa: To je četiri prsta ispod pupka ovako, ta tu tačka, tri centimetra duboko unutra nalazi nam se po japanskoj religiji najbitnija čakra. To je tačka na telu, bitna tačka, najbitnija čakra koja se zove hara, ona nam daje snagu, pamet i sve, hara.

Svetlana: Je l' ti se ne sviđa hrišćanska religija?

Vasa: Ma, ne sviđa mi se ta ideja jednog boga koji je stvorio svet i to za šest dana, ceo svet, a još očigledno smatraju i da je ceo univerzum stvorio jedan jedini bog, koji traži žrtve. Onda je on imao sina koga su razapeli na krst, koji je oživeo, postao novi bog.

Svetlana: Nije, Vaso, to je pojednostavljeno, tu ima nekih drugih stvari...

Vasa: Ma ne, znam ja celu stvar, imam ja ovde Bibliju, dečju mislim Bibliju sa svim tim pričama.

Svetlana: Pa zar nema krasnih priča tamo?

Vasa: Ma ima to da ljudi moraju da plate za praznoverje...

Svetlana: Kad naiđe Dnevnik, pa silom prilika moraš da gledaš...

Vasa: Ne silom, kad naiđe Dnevnik ja ga namerno gledam.

Svetlana: Zašto?

Vasa: Eto, zanima me.

Svetlana: Šta si čuo u Dnevniku u poslednje vreme?

Vasa: Sad prate to, kao - eee, uspeli smo da prođemo nekažnjeni za ovo Bosna i Hercegovina i to. Mislim, svi su zbog toga presretni, mada ja mislim da nismo zaslužili, jer jesmo to uradili, mislim, s punim pravom nas je tužila Bosna.

Svetlana: I šta još čuješ u Dnevniku?

Vasa: Ma ovo o Ahtisariju za Kosovo.

Svetlana: Pa šta si tu ukapirao?

Vasa: Ukapirao sam da je Koštunica glavni u kampanji za Kosovo, mislim ono - ne damo Kosovo, dok god Srbija i njeni preci i dede i pradede i čukundede i babe i babetine i šta god, stoje i žive, Kosovo neće napustiti granice naše države. Ne razumem ga, već ga je izgubio, nema šansi. Šta ti misliš, da li postoji šansa da zadržimo Kosovo?

Svetlana: Ja mislim da ne postoji.

Vasa: Teško. Ja mislim da smo gotovi sa tim Kosovom.

Vasa: Ne, ali mi Nina kaže da uglavnom samo crtaju, kaže - crtamo planetu Zemlju. Ali im je veroučitelj baš pravi pop, ima dugu belu bradu, ćelav je, ima onu besmislenu kapicu, ima zlatni krstić tu i jedan veliki debeli zlatni krst oko vrata i ima crnu mantiju, dole mu se ne vide noge, vuče mu se po podu.

Svetlana: Kada on ulazi u školsko dvorište, kako se deca ponašaju?

Vasa: Sklanjaju mu se s puta, uvek mu naprave pravu liniju, pravu stazu da može da kroči kao neki svetac, mislim, deca koja idu na veronauku, naravno. Nas sa građanskog mora da zaobilazi. Jednom se naljutio na mene što mu se ne sklonim s puta, neće da me zaobiđe, traži da se sklonim u stranu da bi on mogao da nastavi svojom stazom, predodređenom svojom putanjom, koju mu je bog odredio. I to je bio jedini put da mu se obraćam, tako da sam mu tad persirao naravno, mada nastavnici ne persiram. Rekao sam mu - mislim da vašim nogama ipak treba malo više vežbe.

Svetlana: A šta je on rekao na to?

Vasa: On se namrštio, digao nos i zaobišao me. Ali i dalje me nisi pitala ono - zašto sam stvarno baš posle ovih izbora insistirao da pričam. I dalje me nisi ništa pitala šta mislim o rezultatima ovih izbora.

Svetlana: Izvini, to je moja greška. Šta ti misliš o rezultatima o tih izbora.

Vasa: Mislim da je bilo dosta nepravedno, sve manjinske stranke jesu prošle, ali im je trebala ona pomoć, onih dodatnih posto ili šta već da prođu, na primer romska partija, albanska partija. Okej mi je da dobiju pomoć, ali mi nije okej da im je potrebna. Mislim da bi ljudi trebali više da glasaju za te manjinske stranke, a ne samo za Koštunicin stav - Srbija, ura za Srbiju, Srbija je glavna i Srbi Srbiji i Srbija Srbima.

Vasa: Izgubili su posao, porodicu, prijatelje, izgubili su ratove, novac. Ništa im više nije bitno, nije im bitno kako se ponašaju prema svojoj porodici, samo im je bitno da zarađuju novac. U školi nas uče kao nemojte vi da se brinete za vašu majčicu zemljicu, to će sve da se reši i nema problema, globalno zagrevanje, bla, bla, bla, to ćemo mi da rashladimo, atomski rat, bla, bla, bla, mi ćemo to da sredimo. Govore nam ono što želimo da čujemo, a ne ono što treba da čujemo. Sad učimo iz muzičkog pesme tipa - magarac njače i-a, a kukavica govori kuku-kuku i to je kao hor od koga svi beže zato što su glasni. Učimo o četiri bele guske koje su - sedam jaja snele, pa onda su jednu zaklali, pa su svi za njom plakali, pa kad su je pojeli svi su bili veseli. Iz prirode i društva imamo jednu jedinu stranu gde se govori bilo šta o ostatku sveta, a imamo nekih sto strana u knjizi. Ja mislim da se Srbi ne plaše spoljnog sveta, mi ga ne mrzimo zato što ga se plašimo, nego je suprotno - mi ga se plašimo jer ga mrzimo. Bio je jedan čovek, Slobodan Milošević, koji je se plašio spoljnog sveta i zato ga je mrzeo, a onda je ta mržnja, a ne taj strah prešao na narod, ali je onda iz te mržnje izašao strah, tako da se tu malo vrtimo u krug. Nade je bilo dok su na vlasti bili smisleni ljudi kao što je bio Zoran Đinđić, ali besmisleni ljudi su ga ubili. Sećam se njegove sahrane, to je stvarno bilo pretrpano, koliko je tu bilo ljudi. Jesi li videla koliko je tamo bilo ljudi?

Svetlana: Bila sam tamo.

Vasa: Bila si, ti si jedna od tih ljudi? I to nije bilo samo iz Beograda, dolazili su i iz ostatka Srbije za to.

Svetlana Lukić: Bio je ovo desetogodišnjak Vasa.

Setimo se i emisije Kljuc u koju su dovedena deca sa Kosove nekoliko dana pre referenduma....  Smile

Брате, ово морам да гледам!
Где је ово, кад је та емисија?
Морам да видим докле је дошао њихов безобразлук!
Морам да видим малог балавца који се тек испилео и већ лупета такве глупости!
Мислим да је свима јасно да једно дете од 10 година не може да донесе само такве закључке и да је ово још једна намештаљка Б 92!


Мислим да се то не може поредити!