Maks Štirner
Johan Kaspar Šmit (Maks Štirner)   

Portret Maksa Štirnera koji je naslikao Fridrih Engels   
rođen   25. oktobar, 1806.
Bajrojt, Bavarska, Nemačka   
preminuo   26. jun, 1856.
Nemačka   

Johan Kaspar Šmit (Johann Kaspar Schmidt, (25. oktobar, 1806. - 26. jun, 1856.), poznatiji kao Maks Štirner. Smatra se jednim od preteča anarhizma i egzistencijalizma, a posebno individualističkog anarhizma. Štirner je ekplicitno odbijao da se drži ma kakve apsolutne pozicije u filozofiji, pa je govorio da ako mora da se identifikuje sa nekim "-izmom", neka to bude onda egoizam, antitezu svim ideologijama i društvenim uzrocima.

Najznačajnije Štirnerovo delo je Ego i njegovo vlasništvo (orig. Der Einzige und sein Eigentum), koje je prvo objavljeno u Lajpcigu 1844. a od tada se pojavilo u velikom broju izdanja i prevoda. (Napomena: Prevod na srpsk(ohrvatsk)i nije dobar.)


Filozofija

Može se rekonstruisati razvoj njegove filozofije kroz seriju članaka koji su se pojavili kratko pre njegovog centralnog dela (Ego i njegovo vlasništvo).

U Egu i njegovom vlasništvu Štirner daje provokativnu anti-autoritarnu i individualističku kritiku tadašnjeg pruskog društva i modernizma i modernog zapadnog društva kao takvog i nudi put ka ljudskom postojanju, što se graniči sa jezikom i stvarnošću.

Štirnerova kritika se posebno odnosi na njegove savremenike (delimično na njegove kolege, mladohegelijance, a posebno na Ludviga Fojerbaha), napadajući ideologije, eksplicitno uključujući nacionalizam, statizam, liberalizam, socijalizam, komunizam i humanizam.

Ukratko, knjiga govori da sve religije i ideologije počivaju na ispraznim konceptima, koji se, kada ih pojedinac shvati samostalno se zanimajući za njih, prikazuju razbijeni u svoj svojoj ispraznosti. Isto se odnosi i na društvene ustanove koje su zasnovane na tim konceptima: bilo to država, pravni sistem, crkva, sistem obrazovanja ili druge ustanove koje polažu pravo na autoritet nad pojedincem.

Samo kada se stavovi vlasti i ustanova zasnovanih na takvim konceptima prikažu pogrešnim, moguće je da stupe samostalna akcija, moć i identitet. Individualna samorealizacija leži želji svakog pojedinca da ispuni svoj egoizam, bilo to instinktivno, bez znanja, bezvoljno -- ili sistematično, sa punim samointeresovanjem individue. Jedina razlika između nevoljnog i voljnog egoiste je što će prvi biti 'posednut' ispraznom idejom u nadi da će ga ta ideja načiniti srećnim, dok će drugi, nasuprot, biti sposoban da slobodno izabere puteve svog egoizma i da uživa dok to čini. Samo kada shvati da su zakon, pravo, moral, religija itd. ništa drugo do veštački koncepti a ne sveti autoriteti, pojedinac će moći da bude slobodan.

Prva i najznačajnija konsekvenca Štirnerovog egoizma je radikalni politički anarhizam. Ali, dubina i složenost Štirnerove filozofije doseže izvan politike, na mesto koje se jezikom ne može opisati. Štirenorvo radikalno rušenje hegelijanskog 'duha' i koncepata vodi ga u bezimeno izbeglištvo, bez značenja i bez postojanja; 'kreativno ništa' iz čega smo rođeni. To 'ništa' po hegelijanskoj definiciji stvara potrebu za individualno značenje, postojanje i moć.

'Moć' je od centralne važnosti za Štirnera. U Štirnerovom smislu moć se takođe odnosi i na dobijanje 'vlasništva', koje se odnosi od osmeha deteta koje se dobija majčinom ljubavlju, preko emotivnih i materijalnih zadovoljstava i značenja uzimanja onog što se zaslužuje, do masovne prodaje opisa značenja, vrednosti i postojanja u jeziku i životu. Moć je u ovom smislu sinonim za dinamiku konačne autonomije, sposobnost probmene, sposobnost postojanja, sposobnost samog života.


Uticaj

Štirnerovo delo nije ostalo neprimećeno kod njegovih kolega, mladohegelijanaca. Štirnerov napad na ideologiju, delimično na Fojerbahov humanizam, prisilio je ne samo Fojerbaha (koji je sa Štirnerom vodio raspravu u nemačkoj periodici), već i Karla Marksa da piše. Marks je na nekoliko stotina strana u svojoj knjizi (u originalnoj, neskraćenoj verziji) Nemačka ideologija (zajedno sa Fridrihom Engelsom, pisana od 1845. do 1846.) polemički kritikovao Štirnerovo delo Ego i njegovo vlasništvo, što predstavlja mesto koje permanentno zanima marksističke čitaoce. Komunisti smatraju da kritika Štirnera predstavlja preokret u Marksovom intelektualnom razvoju -- od "idealizma" do "materijalizma".

Poslednjih sto pedeset godina, Ego i njegovo vlasništvo stvorilo je gomilu popularnog, političog i akademskog interesovanja.

Danas Štirner ostaje u centru neodređene ali visoko nabijene rasprave širom Evrope; sekundarna literatura se pojavljuje na nemačkom, italijanskom, francuskom i španskom. Engleski izvori su mnogobrojni i pokušavaju da osvetle bilo anarhističke bilo egzistencijalističke interpretacije.

Nešto autora, ideologa i filozofa su citirali ili na drugi način ukazali na Maksa Štirnera. Među njima su:
Bendžamin Taker
Dora Marzden
Robert Anton Vilson
Maks Ernst
Nešto pisaca situacionističkog pokreta.
Nismo sigurni da li je Soren Kjerkegor čitao Štirnera ili ne, ali se čini vrlo verovatnim.
Bilo je ustanovljeno da je Niče čitao Štirnera, čak su znakovi Štirnerovog uticaja bili takvi da su prethodno uzimani bez istorijskih dokaza.
Italijanski diktator Benito Musolini je čitao Štirnera i bio inspiran njime. Napravio je nekoliko referenci na njega i njegove članke u novinama. Njegovi kasniji pogledi oponiraju Štirneru.
Kao što je i bilo naznačeno, Štirnere je uticao na Marksa i mladohegelijance.

Izvor: Wikipedia