Premda je u početku primljena s dosta skepse i predrasuda, makrobiotička kuhinja polako ali sigurno ulazi i našu svakodnevicu. Prodavnice zdrave hrane pune su namirnica i proizvoda neobičnih imena i ukusa. U boljim restoranima na redovnom meniju nalazi se i - makrobiotički obrok. O kakvoj je hrani reč i šta je razlog njenoj sve većoj popularnosti...

1. Šta je makrobiotika i kako se ona razvila kao način ishrane i života uopšte?
Istorija makrobiotike razvijala se u sklopu istorije mudrosti starih civilizacija. Sama reč nastala je od grčkih reči "MAKRO" i "BIOS", što znači VELIKI (pogled na) ŽIVOT. Reč makrobiotika prvi je u svojim spisima upotrebio Hipokrat. Kod Herodota, Aristotela i Galena makrobiotika podrazumeva način života u kome je ishrana jednostavna i uravnotežena i koja kao takva obezbeđuje dobro zdravlje i dug život. U staroj Kini kulinarsko umeće smatrano je mističnim oblikom medicine. Razlika između hrane i leka bila je neznatna i dobro se znalo koje namirnice iz svakodnevne ishrane mogu da jačaju određene organe, pa čak i da leče neke bolesti. U "Hilandarskom medicinskom kodeksu" kao sredstvo lečenja preporučuje se - kvalitetna hrana. U 17. i 18. veku prirodnim metodama lečenja pridaje se sve manja važnost. Razlog tome je razvoj hemijske poljoprivrede i industrijske proizvodnje. Kao posledica ovog razvoja, na tržištu su se pojavile obrađene namirnice dostupne svakom ćoveku. Savremeni naćin života doprineo je da se na tržištu pojavi sve više namirnica u vidu brzih obroka. Udaljavajuči se od prirodne neprerađene hrane ćovek se zapravo sve više udaljavo od prirode, ćije posledice su poćele da se primečuju na njegovom zdravlju. Ova bolna ćinjenica navela je grupe ljudi širom sveta da dignu glas protiv nezdravog naćina ishrane i života uopšte. Njihova osnovna ideja bila je da se ćovek vrati prirodnoj hrani i holistićkom pristupu životu. Za moderni razvoj makrobiotike zaslužna je mala grupa ljudi, koja je uložila ogroman napor kako bi što je moguče više ljudi širom sveta poućila prirodnom i zdravom naćinu života. Među njima naroćito treba pomenuti Žorža i Limu Ošava, Evelin i Mićio Kuši, Komelija i Herman Ajhora. Makrobiotika je danas praktićna životna disciplina, koju svako može vrlo jednostavno da poštuje. Ona se zasniva na principu poštovanja zakona prirode za dobro našeg psihićkog i fizićkog zdravlja. Tu pored redovnog spavanja, kretanja i održavanja higijene največi znaćaj ima ishrana. Prirodna ishrana prvi je korak ka uspostavljanju harmonije sa životnom sredinom i prvi korak prema boljem i kvalitetnijem životu i zdravlju.

2. Kako izgleda makrobiotićka ishrana?
Makrobiotika preporućuje zdravu i prirodnu hranu. Prirodna i zdrava ishrana podrazumeva koriščenje namirnica koje su uzgojene u nezagađenim uslovima, bez dodavanja bilo kakvih industrijski proizvedenih preparata. Osnovno pravilo makrobiotićke ishrane je: jesti umereno i raznovrsno, u skladu sa godišnjim dobom, mestom življenja i sopstvenom ravnotežom. Hrana nam je potrebna da bi nas obogatila, dala nam energiju i uticala na rast i obnavljanje naših čelija, a ne da bi zadobvljila osečaj gladi i žeđi.

3. U makrobiotićkim receptima ne pominje se meso, dok su žitarice, povrče, voče, mahunarke, alge, riba, plodovi mora i zaćini nezaobilazni. Zašto?
U prošlosti, kada je ćovek bio vezaniji za prirodu nego danas, on je hranu birao sledeči svoje instinkte. Glavne namirnice bile su mu, tako, integralne žitarice, povrče, voče i mahunarke. Meso je kasnije ušlo u ishranu i u mnogim slućajevima pokazalo se kao štetno po zdravlje. Razlog što je meso prhvačeno u ishrani je taj što je ono bogato belanćevinama, koje su najvažnije u ishrani. Raznovrsna biljna ishrana međutim takođe pruža bogatstvo belanćevina. Životinje, kao i ćovek, osnovne aminokiseline moraju da uzimaju iz biljne hrane. To znaći da ih ćovek može uzimati direktno, a ne preko životinja. Belanćevine životinjskog porekla, sem aminokiselina, sadrže zasičene masti, životinjske hormone, mokračnu kiselinu i ćitav niz nusprodukata životinjskog metabolizma. Koriščenje životinjskog mesa u ishrani nosi i rizik od bolesti kojima su životinje zaražene. Prednost biljnih belanćevina je u tome što nisu u spoju sa zasičenim mastima i holesterolom. Važno je znati da nijedna namirnica biljnog porekla osim soje ne sadrži sve esencijalne aminokiseline i stoga se u makrobiotićkoj ishrani kombinuju integralne žitarice sa mahunarkama. Mahunarke (sve vrste domačeg pasulja, crna i žuta soja, zeleno soćivo, naut, suvi grašak, crveno soćivo, azuki pasulj...) su največi pojedinaćni izvor belanćevina. Ukoliko se jedu sa nekom vrstom integralne žitarice, sa suncokretovim ili susamovim semenkama, mahunarke če biti kompletan izvor belanćevina. Sem belanćevina, mahunarke sadrže i veliku kolićinu vitamina i minerala.

4. Šta znači termin integralne žitarice i u čemu je njihova prednost?
Integralne žitarice su one koje se jedu ćitave. Nijedan jestivi deo žitarica se ne uklanja. Oćisti se samo pleva, ali tako da ostanu prirodni omotaći zrna, bogati vitaminima, mineralima i celulozom. Integralne žitarice sastoje se od složenih ugljenih hidrata, proteina, masti, vitamina i minerala, i to u proporciji idealnoj za ljudske potrebe. Takođe su bogate dijetnim vlaknima, vitaminima B kompleksa, E vitaminom i fosforom. Ima mnogo vrsta integralnih žitarica, među kojima se za redovnu upotrebu najćešče preporućuju: integralni pirinać, jećam, pšenica, raž, kukuruz, ovas i heljda.

5. Voće i povrće, naročito sveže, često se pominju kada je o zdravoj ishrani reč. Nešto ređe pominju se i riba i plodovi mora, dok nam alge u ishrani deluju pomalo strano. Otkuda alge u ishrani?
Kao što su ribe i školjke najzdravije meso koje može da se jede, tako su i alge - egzotićno povrče mora- izuzetno bogat izvor hranjivih materija. Alge su bogatije hranjivim materijama od povrča koje raste iz zemlje. Nastale su pre tri milijarde godina i dan danas snabdevaju našu planetu sa dve trečine kiseonika. Bogate su hlorofilom, mineralima i vitaminima. Morske alge između ostalog ćiste organizam, poboljšavaju kvalitet krvi, podmlađuju nas, regulišu cirkulaciju, povečavaju vitalnu energiju, imaju snažno antitoksićno dejstvo i pomažu kod gubljenja telesne težine. Naše podneblje obiluje raznim vrstama povrča, koje poseduje mnoga svojstva algi i zato alge nisu toliko zastupljene u našoj ishrani. Buduči da povrče koje imamo nema sva svojstva algi, dobro bi bilo da se one u malim kolićanama ipak nađu i na našem stolu. Postoji preko deset hiljada vrsta algi, a najćešče se koriste vakame, kombu, nori, arame i hadžiki. Koriste se i spremaju na razlićite naćine , ali sve su dragocene. Prijatnog su ukusa i lako če se prihvatiti kao deo ishrane, naraćito kod onih koji inaće vole plodove mora.

6. Šta biste posavetovali čoveku koji bi želeo da se okrene makrobiotićkoj ishrani.
Vrlo je važno znati da kod nas postoje sve namirnice zastupoljene u makrobiotićkom naćinu ishrane, da takav vid ishrane nije ništa skuplji od uobićajenog, ćak je i jeftiniji ako se ima na umu kakvi se pozitivni efekti po pitanju zdravlja, a time i lepote, mogu postiči, i da je ovaj vid ishrane izuzetno raznovrstan i bogat razlićitim ukusima. Naravno, teško je preko noči odreči se uvreženih navika po pitanju hrane, ali lagani, postepeni koraci, daju rezultate. Za poćetak trebalo bi iz jelovnika izbaciti brzu hranu, gazirana i alkoholna piča, a prednost dati integralnim žitaricama, mahunarkama, voču i povrču. Meso se može zameniti ribom, a ako to ne ide, onda makar treba izbegavati meso od intenzivno gajenih životinja. Mlećne proizvode takođe bi trebalo svesti na što manju kolićinu. Mali koraci u promeni naćina života takođe su korisni: redovno spavanje, i to noču, i buđenje ujutro, prija našem telu. Više kretanja i boravka na svežem vazduhu, uz blagu rekreaciju, takođe nas vrača prirodi i zdravlju. Svakako da ne treba zanemariti psihićko zdravlje, a za poćetak bi trebalo odagnati negativne misli i osečanja i prepustiti se lepom.
                                                                                                                                                     
 Izvor: www.zdravzivot.com