Makrobiotička ishrana - ekscentrično ili zdravo?

U svetu u kakvom živimo, savremena žena često sebi postavlja pitanje: da li se zdravo hranim?

Odgovor je obično razočaravajući. Naš brzi način života prati i nekvalitetna brza hrana. Većina namirnica ispunjena je aditivima, veštačkim bojama i raznim emulgatorima. Čak i za namirnice kupljene na pijaci ne možemo biti sigurni da su uzgajane na dobar način. Kada je dan ispunjen poslovnim obavezama, ponekad pljeskavica kupljena na kiosku deluje kao dobro rešenje. Nemamo dovoljno vremena ni za kuvanje ni za konsumiranje kvalitetno spremljenih namirnica. Sveska sa bakinim receptima stoji zaboravljena na polici i skuplja prašinu.

Podjednako je važno: da li zaista uživamo u hrani?

Tradicionalna kuhinja bazira se na začinjenim jelima, gotovo obavezno sa mesom. Da, ta jela su često ukusna i prijatna čulima, tako da se može reći da uživamo u takvom obroku. Ali, da li i naše telo podjednako uživa koliko i naše čulo ukusa? Uglavnom ne, jer mu je potrebno izvesno vreme da vari hranu koja ga uspavljuje i usporava.

Pored zdravlja koje je najbitnije, danas se većina ženske populacije trudi da bude u formi, da se liši nepotrebnih naslaga i da izgleda što lepše. Pa kako sve to postići?

Ne postoji čarobni štapić. Ali barem u savremenoj civilizaciji imamo mnoštvo mogućnosti (kad god poželimo nešto da promenimo), pa svako može da bira način u skladu sa svojom ličnošću.

Ako želite da promenite način ishrane, jedno od mogućih rešenja je – makrobiotika.

Sam naziv je nastao od izraza „makro bios”, što znači - „veliki život”. Predstavnici ove specifične nauke o ishrani poručuju da je važno vratiti se prirodi i ponovo uspostaviti prekinute veze sa njom. Makrobiotička ishrana se zasniva na organski uzgajanim namirnicama, primarno biljnog porekla. Bitan je pravilan raspored vrsta namirnica koje se jedu u toku dana. Od toga 30–60% treba da čine žitarice, 25–40% povrće, 10% supe, 10–20% mahunarke i 2–5% alge. Takva razmera obezbeđuje dovoljnu količinu belančevina, ugljenih hidrata i ostalih elemenata neophodnih organizmu - tvrde makrobiotičari.

Neki od ovih stavova nama, sa balkanskog podneblja, deluju veoma neobično na prvi pogled, čak i ekstremno. “Ishrana bez mesa, bez mlečnih proizvoda, samo sa malo ribe s vremena na vreme? Pa šta se onda uopšte jede?” – tipična je i potpuno normalna reakcija. Ipak, to je jedan sasvim zaokružen sistem, sa pravilima o kuvanju, brojnim receptima, određenim namirnicama, čak i vrstama posuđa koje se koristi.
Makrobiotička ishrana – da ili ne?

Svet je prepun mogućnosti. Razmislite o svojim željama i potrebama, sigurno ćete naći nešto baš po svojoj meri.

Izvor: Krstarica

Prednosi i mane

Makrobioticka jela su uravnonotezena na  energetskom jing-jang nivou ( jing: tendencija sirenja organa,centrifugalna energija, i jang: tendencija skupljanja, centripetalna energija)
Jela su uravnotezena i u pogledu proteina, vitamina, masti, minerala, ...
Ovakva ishrena uglavnom odgovara svima a narocito onima koji bi da poboljsaju svoje zdravlje,uglavnom se preporucuje osobama obelelim od raka
Troskovi su veoma malli
Nema zasicenih masti sto dovodi sto dovodi do poboljsanja krvi i ne goji
Smanjuje se upotreba deterdzenta za pranje posudja 
Sta vise makrobioticka iskrana je veoma ukusna oseca se pravi ukus namirnica
Makro bioticka ishrana je zaista izvrsna pa postoji opasnost od uzimanja velikih kolicina hrane....

Mane:

Nije neophodno imati posebno posudje ali alminijum i teflon su zabranjeni

Ne preporucuje se kuvanje na elektricnom shporetu zbog elektromagnetnog zracenja

Potrebno je mnogo vise vremena za pripremanje


Pa sada konkluzija... ko volli neka izvoli

Makrobitika - osnove



Termin „ makrobiotika“ vodi poreklo od grčkih reči macro (veliki) i biotokos (život).
Makrobiotička ishrana je ishrana koja podrazumeva konzumiranje pre svega različitih vrsta integralnih žitarica i mahunarki, a zatim i povrća, koštunjavih plodova i voća. Makrobiotika je specifičan način ishrane koji se sastoji u izbegavanju prejedanja, kao i u temeljnom žvakanju hrane pre gutanja. Makrobiotičari insistiraju na, što je moguće više, prirodnim namirnicama koje nisu pretrpele veće procese prerade. Što se hrane životinjskog porekla tiče, makrobiotičari izbegavaju mesa, a favorizuje se konzumiranje ribe.

U makrobiotičkoj ishrani preovladavaju zdrava ulja, mnogo složeni ugljeno hidrati i biljna vlakna iz povrća i voća, pa se kao takva smatra pogodnom za prevenciju i tretman digestivnih, srčanih i malignih oboljenja.

Makrobiotska ishrana veliku pažnju poklanja ne samo vrsti namirnica već i tome kako su gajene, načinu pripreme, i konzumiranja. Prednost se daje namirnicama gajenim u bio-vrtovima, đubrenim organskim đubrivima i neprskanim. Preporučuje se da ljudi koriste hranu koja uspeva u krugu od 100 km od mesta njihovog stanovanja, da se  konzumiraju namirnice u skladu sa godišnjim dobom (lubenica u januaru – nikako).

Način ishrane treba da bude individualan, na njega utiče starost, zanimanje, konstitucija i kondicija. Uglavnom se koristi hrana biljnog porekla (žitarice, mahunarke, povrće i male količine semenki, voća i algi) uz malo ribe i morskih plodova. Umesto šećera za koji se danas pouzdano zna da je više otrov nego hrana, makrobiotika predlaže upotrebu tradicionalnih zaslađivača kao što su ječmeni i pirinčani slad i drugi zaslađivači od žitarica. Tu je još i upotreba nerafinisane morske soli kao i hladno ceđenih nerafinisanih ulja. Male količine morskih algi, koje su izuzetno bogate mineralima i mikroelementima, zaokružuju hranljivu vrednost makrobiotičkog tanjira.

Izbegava se meso, mlečni proizvodi, jaja, beli šećer, med, fabrički tretirana hrana, hemijski tretirane biljke, rafinisane     namirnice, uvezeno voće i povrće, kao i neko kiselo povrće (paradajz, paprika, krompir i patlidžan). Koriste se razni načini pripreme (turšija, presno, kuvanje na pari, u vodi, dinstanje, prženje u ulju, kuvanje pod pritiskom, pečenje u rerni).


Makrobiotika je umeće koje nudi niz korisnih znanja i veština koje usvajamo kako bismo:
• postigli dobro zdravlje
• stvorili duševni mir i obnovili telo
• poboljšali sportske rezultate
• zadržali sopstveni mir, sreću i radost i unapredili odnose sa drugima
 
Makrobiotička ishrana je je samo jedan aspekt mnogo šireg pojma nazvanog makrobiotika, koji pored posebnog režima ishrane podrazumeva filozofiju, način i stil života, odnosno shvatanje sveta i događaja u njemu kao večite interakcije dve suprotne sile, nazvane jin i jang.

stetoskop.info

Vegetarijanstvo, makrobiotika, ishrana astronauta, bioishrana..

Alternativni načini ishrane su uglavnom zasnovani na tradiciji, a ređe na naučnim saznanjima. Mogu biti povezani sa različitim shvatanjima i poslovnim interesima, a nekada sa strahom od bolesti. Najpoznatiji alternativni načini ishrane su vegetarijanstvo, makrobiotika, ishrana po Heju, ćelijska ishrana (ishrana astronauta), bioishrana i dr.

Vegetarijanstvo je u svetu u porastu: posle Drugog svetskog rata oko 0,2% Evropljana je prihvatilo ovakav način ishrane, a danas ih ima 5-7%. Različiti su motivi (moralni, psihološki ili filozofski) kojinavode ljude da jedu isključivo biljnu hranu. Praistorijski čovek je bio vegetarijanac, a i mnoge istočnjačke religije preporučuju vegetarijanstvo. Vegetarijanstvo se ne slaže sa svim principimapravilneishrane. Vegeterijanska ishrana može dovesti do nedovoljnog unosa punovrednih proteina, kalcijuma, gvožđa, joda, vitamina B12 i sl. Nedostatak gvožđa pospešuje resorpciju teških metala, a kodženauzrokuje poremećaje menstruacionog ciklusa.
Postoji šest podgrupa vegeterijanstva
ovolaktovegetarijanci - od namirnica animalnog porekla jedu  jaja, mleko i mlečne proizvode(ne jedu meso zaklanih životinja);
poluvegeterijanci (semivegetarijanci) – jedu mlečne proizvode, jaja, živinsko meso i ribu (ne jedu crveno meso);
laktovegetarijanci – jedu mleko i mlečne proizvode;
pešovegetarijanci – jedu mlečne proizvode, jaja i ribu;
ovovegetarijanci – jedu samo jaja od animalnih namirnica.
vegani (stroga vegetarijanska dijeta) – jedu isključivo biljne namirnice (neki od njih jedu samo sirove, neki samo tzv. organski proizvedenu hranu).


Ovovegeterijanci i vegani moraju obratiti pažnju na unos vitamina D, kalcijuma, riboflavina i gvožđa, a vegani i na energetski unos, kao i unos kvalitetnih proteina, vitamina B12 i cinka. Ukoliko je dobro isplanirana (sa oko 25% više biljnih proteina), vegan dijeta može sadržati sve esencijalne aminokiseline. Ukoliko se unose samo žitarice, može može se javiti deficit lizina, treonina, a ponekad i triptofana, te ih treba kombinovati sa jezgrastim voćem, mahunarkama i semenjem.

Maloj deci i dojiljama ne preporučuje se vegan dijeta (zbog deficita vitamina D), već laktovegetarijanska i laktoovovegetarijanska dijeta. Takođe, starije osobe, iscrpljeni i hronični bolesnici ne bi trebalo da sprovode vegan dijetu.

Deficit riboflavina može se izbeći redovnim unošenjem pivskog kvasca, integralnih žitarica i tamnozelenog povrća. Vegetarijanska ishrana sadrži dosta biljnih vlakana, koja ometaju apsorpciju kalcijuma. Takođe, pojedine vrste povrća, (kao npr. spanać, blitva i brokoli) sadrže dosta oksalatne kiseline, koja može uticati na stvaranje bubrežnih kamenaca.
Kako se iz non-hem gvožđa dobija samo 1/5 gvožđa, vegani su, posebno deca i omladina, pod velikim rizikom za anemiju. Osobama na vegan dijeti preporučuje se korišćenje suplemenata gvožđa ili upotreba gvozdenog posuđa za kuvanje. Kofein i biljna vlakna ometaju resorpciju gvožđa, a vitamin C je pojačava. Veganima se preporučuju suplementi vitamina C uz svaki obrok. 

Povremeni, kratkotrajni prelaz na vegeterijansku ishranu ("post"), i to posebnolaktovegetarijanstvoi ovolaktovegetarijanstvo, može biti koristan ukoliko je propisan od stranenutricioniste i pod lekarski nadzorom. Posebne prednosti vegetarijanstva su što smanjuje rizik za gojaznost, hipertenziju i ishemijsku bolest srca, kao i za opstipaciju. Iako vegetarijanska dijeta najmanje goji, ukoliko se previše jedu slatkiši, može doći do debljanja. Vegetarijanci povremeno treba da obogate ishranu ribom, mlekom, jajima ili sirom. Osim toga, važna je fizička aktivnost, navika pušenja, unosa alkohola.
Makrobiotska zen-dijeta sastoji se od 10 stepeni ishrane
Nekoliko prvih stepena mogu biti medicinski prihvatljivi, a viši stepeni mogu ugroziti zdravlje, čak i život.


Sastoji se od semenki, integralnog pirinča, pasulja, pšenice, ovsa i vode. U makrobiotskoj ishrani integralne žitarice čine najmanje 50% dnevnog energetskog unosa. Supe i čorbe od raznog povrćauzdodatak morskih algi čine 5-10% dnevnog energetskog unosa. Povrće čini 25-30% dnevnogenergetskog unosa i to 3/4  kao kuvano (sa malom količinom susamovog ili kukuruznog ulja ilikuvanona pari) ili pečeno, a 1/4 u obliku salata. Mahunarke i alge čine oko 10% dnevne ishrane. Koriste se i bela riba, deserti od voća koje uspeva na području gde osoba živi i pržene semenke (5-10%energetskog unosa). Svakodnevno se piju čaj od sušenih grančica biljaka blage arome, prženog integralnog pirinča i ječma, kao i kafa od maslačka i žitarica.

Meso, mleko, jaja i riba se ne koriste. Proteini žita, povrća i leguminoza ne sadrže sve esencijalne aminokiseline. Uravnotežena ishrana se može postići samo odličnim poznavanjem kompletnog sastava svake namirnice, a zatim pravilnim namirnica.

Trudnice, dojilje i mala deca ne bi smeli sprovoditi makrobiotsku dijetu, koja je često deficitarna u kalorijama. Nedostatak energije organizam nadoknađuje razgradnjom sopstvenih proteina. Šolja mleka obezbeđuje oko 150 kcal, a za takvu energetsku vrednost treba pojesti ogromne količine voća i povrća, koje ne mogu stati u mali želudac deteta.

Američki lekar Hej postavio je, početkom 20-tog veka, teoriju da se u kiseloj sredini stvaraju uslovi za mnoge bolesti savremene civilizacije. On je namirnice podelio prema količini kiseline koju oslobode u organizmu (PRAL - Potentional renal acid load, mg/100g). Prema Heju, namirnice kiselog dejstva treba da čine samo 20% ukupnog jelovnika. Određene navike u ishrani mogu da dovedu do nagomilavanja kiselih proizvoda metabolizma u tkivima kao npr. nedovoljno unošenje vitamina, prekomerni unos proteina animalnog porekla, alkohola i kafe, nikotin, stres i sl.

Namirnice alkalnog dejstva    
Voće, soja, pečurke, povrće, krompir, mleko, čajevi, jogurt, laneno seme, žuti šećer

Neutralne namirnice
Orasi, mahunarke, buter, integralne žitarice, med, marmelada

Kisele namirnice
Tvrdi sirevi, jaja, meso, riba, grašak, žitarice, belo brašno, šećer, ulje, kvasac, sirće

Hej potpuno zabranjuje upotrebu rafiniranih namirnica kao što su belo brašno, rafinirano ulje, beli šećer itd.

1933. god. Hej je predstavio svoju teoriju o hemijskim zakonima varenja, prema kojima organizam nije u mogućnosti da svari i preradi ugljene hidrate i proteine istovremeno. Prema ovoj teoriji, ugljeni hidrati i proteini ne mgou se sitovremeno preraditi u organizmu. Ne treba ih uzimati istovremeno, ali se mogu koristiti zajedno sa neutralnim namirnicama. Na primer, meso se kombinuje sa povrćem i krompir sa povrćem. Odraslima se preporučuje jedan veći obrok u toku dana, a deci dva. Hrana koja se nepravilno kombinuje ostaje u želucu do 8 časova.

Istorijat makrobiotike



Osnovne preporuke makrobiotike primenjivale su gotovo sve civilizacije hiljadama godina, ali u poslednjih pola veka nagli razvoj i primena nauke i tehnologije naročito u oblasti uzgoja, obrade i pripreme namirnica, doveli su do dramatičnog odstupanja od ovih preporuka.

Termin „makrobiotika“ vodi poreklo od grčkih reči macro (veliki) i biotokos (život). Makrobiotika se prvi put u istoriji pominje u spisima Hipokrata, gde tzv. „otac medicine“ makrobiotičarima naziva zdrave i dugovečne osobe. Herodot, Aristotel, Galen i drugi antički grčki pisci koriste reč „makrobiotika“ da bi opisali način života koji preko ishrane vodi ka zdravlju i dugovečnosti.

Filozofiju moderne makrobiotike stvorio je Japanac Žorž Osava (1893. – 1966.) koji je svoju filozofiju zdravog života bazirao na tradicionalnoj, orijentalnoj, japanskoj medicini. Njegov brat, dve sestre i majka umrli su mladi. Suočen sa tuberkolozom u terminalnom stadijumu izgubio je svaku iluziju da će mu medicina pomoći.
U to vreme zapadna medicina potpuno je potisnula staru orjentalnu medicinu donoseći potpuno drugačiji sistem lečenja od onoga koji je vekovima primenjivan u Japanu. Osava je započeo proučavanje stare orijentalne medicine i u njoj je pronašao sasvim drugačije viđenje zdravlja i bolesti.
Segan Isiduka sa kojim se susreo u vreme svojih proučavanja izuzetno je uticao na mladog Osavu koji se čuvenom lekaru obratio za pomoć. Posle određenih instrukcija i striktnog pridržavanja propisanog sistema života i ishrane - bio je izlečen.

Posle ovog čudesnog izlečenja Osava odlučuje da život posveti orijentalnoj medicini i pomoći drugim nevoljnicima. I nastavio je neumorno proučavajući godinama medicinske sisteme starih naroda (naročito Kine i Indije) i vraćajući u život znanje zagubljeno u ubrzanom tehnološkom razvoju koji je zahvatio čitav svet.
U isto vreme, radio je i sa bolesnim ljudima kao i sa mladim ljudima zainteresovanim da se ponovo pronađeno znanje proširi.

Krajem pedesetih godina, Osava je iz Japana doneo svoje učenje u SAD odakle su nastavili da ga šire njegovi učenici. Jedan od njih, Mičio Kuši, i njegova supruga, Avelina Kuši, unapredili su i usavršili Osavino učenje. Danas se njihov edukativni centar „Institut Kuši“ smatra najvećim autoritetom u obrazovanju makrobiotičkih savetnika i instruktora makrobiotičkog kuvanja.
Kroz seminare o pravilnoj ishrani, razvoju pozitivnog uma i globalnog mira u svetu, on podučava hiljade ljudi na putu ka srećnijem životu. Preko 40 objavljenih knjiga, hiljade održanih seminara, hiljade obučenih ljudi, ne zaustavljaju Kušija da vredno radi na priznanju makrobiotike kao jednog od najzdravijih načina ishrane. Mnogobrojne prezentacije pred vladama sveta otvaraju vrata makrobiotici i zdravijem načinu ishrane.

U Srbiji, od 2007. godine makrobiotika je zakonom priznata kao metoda tradicionalne medicine koju mogu sprovoditi zdravstveni radnici sa odgovarajućom edukacijom iz makrobiotike. Ona se primenjuje na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti i pod uslovima predviđenim Pravilnikom o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine. Makrobiotički pokret u Srbiji deluje kroz nekoliko udruženja makrobiotičara.

stetoskop.info

Makrobiotička ishrana isceljenja



Osnovi makrobiotike zasnovani su na principima sadejstva dve suprotne energije koje makrobiotičari nazivaju jin i jang, pri čemu se vodi računa da ove energije budu usklađene u životu i samoj ishrani, tako da nijedna ne prevagne, a sve u cilju postizanja idealne ravnoteže istih.
Jin energija označava širenje, a jang energija skupljanje. Ove dve energije, iako suprotstavljene jedna drugoj, međusobno su uvek povezane i dopunjuju se. Važno je postići njihovu ravnotežu u organizmu. Višak ili manjak jedne ili obe od ovih energija u organizmu izaziva određene poremećaje.

Ukoliko loša ishrana doprinosi pogoršanju zdravlja, očigledan lek je zamena namirnica koje najverovatnije prouzrokuju bolest onima koje doprinose dobrom zdravlju, dakle, treba primenjivati pravilnu ishranu. Konzumiranje namirnica sa optimalnim nivoima hranljivosti i unošenje njihovih zdravih energija imaće kao rezultat zdrav digestivni sistem, krv dobrog kvaliteta i aktivni imuni sistem koji stvara najbolju sredinu za samoobnavljanje organizma.

Po makrobiotičkoj teoriji, najbolja ishrana koja podstiče isceljenje jeste ona koja sadrži malo masti, obiluje vitaminima i mineralima, čiju bazu čine složeni ugljeni hidrati i u kojoj nema previše proteina. Istovremeno je važno postići dobro ravnotežu baznosti i kiselosti namirnica, natrijuma i kalijuma.

Da biste otkrili koliko vam makrobiotika može pomoći da se izlečite, morate da je prihvatite sa poverenjem i da četiri meseca ne jedete ništa drugo sem makrobiotičkih, lekovitih namirnica. Možda će vam biti teško da to smesta prihvatite. Ako više volite da stvari idu sporije, počnite sa primenom makrobiotičkih principa u najširem obliku i postepeno uvodite nove namirnice.

Pored kuvanja u skladu sa godišnjim dobom, u makrobiotičkoj ishrani obraća se pažnja i na druge faktore, poput telesne konstutucije ili pola (žene su više jin, a muškarci više jang).
U zavisnosti od toga da li je osoba zdrava ili ima neko oboljenje ili smetnju, primenjuje se gurmanska makrobiotika (više ulja i začina) ili lekovita makrobiotika (strog odnos povrća, žitarica i mahunarki sa specijalnim režimom začinjavanja jela koji propisuje ovlašćeni makrobiotički savetnik).

Ako ste odlučni da sve promenite, prvi korak je da očistite sve ostave, frižidere i zamrzivače i da stare namirnice zamenite onim koje isceljuju. Ni to ne morate da uradite odjednom. Sami odredite tempo, pa sastavite plan za postepen prelazak na potpunu makrobiotičku ishranu.
Program ishrane
Program ishrane u makrobiotici je usmeren ka pojedincu. Nema univerzalne dijete koju mogu svi primenjivati već se svaki slučaj pojedinačno razmatra i tretira. Dve osobe obolele od iste bolesti neće biti tretirane na identičan način već će se u obzir uzeti individualne razlike i uzroci koji su doveli do bolesti. Zato je, bez preciznih smernica iskusnog makrobiotičara često nemoguće iskoristiti svu moć koju jedan takav program pruža.
Imajte poverenja
Najbolje je usvojiti makrobiotički način ishrane kada čovek stekne poverenje u njega i veruje da mu može pomoći – tek tada će mu stvarno i pomoći. Početi postepeno s uvođenjem namirnica koje su najpoznatije, i birati što jednostavnije i raznovrsnije. Nikada ne mešati više od dve-tri namirnice po obroku.

Makrobiotička ishrana isceljenja kombinuje se sa ostalim oblicima praktičnog isceljenja, lečenja zasnovanog na veri, sprirtualnoj praksi, pozitivnom razmišljanju i konvencionalnoj medicini. Doprinosi i svakom drugom obliku brige o zdravlju. Međutim, iako je makrobiotika u harmojij sa principima ishrane koja se zasniva na kombinovanju hrane i onom koji koristi uvažavanje glikemijskog indeksa pojedinih namirnica, može nastati zabuna ako pokušate da združite različite filozofije.

stetoskop.info

Makrobiotičke namirnice



Makrobiotska ishrana podrazumeva sledeće opšte proporcije: 50-60% - integralne žitarice, 20-30% - povrće,  5-10%  mahunarke i morke alge, 5-10% supe, 5% začini, dodaci, napici, riba, slatkiši, ( voće se konzumira povremeno i nikada zajedno s povrćem).
 
Zbog svog centralnog položaja na skali yin i yang hrane, žitarice se smatraju idealnom hranom u kojoj su ove dve energije u savršenom balansu. Integralne žitarice i pseudo-žitarice poput pirinča, ječma, prosa, raži, kukuruza, heljde, kinoe i drugog (prvenstveno kuvane i u zrnu, a povremeno u vidu brašna), prema makrobiotici treba da čine oko 50 % ishrane.

Treba izbegavati proizvode od poliranih žitarica (na bazi belog brašna). Oko 20—30 % ishrane treba da čini sezonsko lokalno povrće, koje je se u zavisnosti od vrste, kuva, kratko bari na pari ili jede sveže. Oko 10—15% naše ishrane treba da čine mahunarke (pasulj, sočivo, leblebije, soja) i njihovi proizvodi (tofu, tempeh). Oko 5 % ishrane treba da čine supe sa miso pastom ili tamarijem.
Žitarice
Integralne žitarice se sastoje iz svega što je potrebno ljudskom organizmu i to u idealnim proporcijama. Celovite žitarice, uključujući smeđi pirinač, ječam, zob, raž, kukuruz i puno zrno pšenice, smatraju se namirnicama koje imaju izrazito uravnotežen odnos yin-a i yang-a.

Integralni (mrki) pirinač je jedna od nastarijih uzgajanih biljaka, koja predstavlja najidealnije balansiranu namirnicu i sadrži aminokiseline, protein, kalcijum, gvožđe, vitamin B i minerale. Pirinač se drži na hladnom, tamnom mestu u dobro zatvorenoj posudi. Treba ga držati uzvišenog od poda da bi se sačuvao od vlage.
 
Ječam je lako varljiva i hranjiva namirnica, potpomaže razbijanju nagomilanih proteina i masti životinjskog porekla u organizmu. Takođe je dobar za pročišćavanje kože. Obično se dodaje u supe, kuvanje ili pečena jela zajedno sa pirinčem ili nekim drugim žitaricama. Može se dodati jelima sa povrćem, koristiti kao punjenje za tivkice ili dodati kao celo zrno u hleb i peciva. Prepečeni ječam se može samleti i koristiti kao brašno za hleb ili pecivo.

Proso je malog zrna okruglog oblika koje prilikom kuvanja nabubri stvarajući lagani obrok. Može se pripremati kao posebno jelo ali je dosta suv, te se uglavnom dodaje u sosove ili kombinuje sa mahunarkama. Dobar je kao dodatak supama, salatama, hlebu i pecivu ili samleven kao brašno za hleb i peciva. Njegova svojstva su blagotvorna za jetru, želudac i pankreas.

Pahuljice od žitarica sadrže više ulja nego ostale žitarice. Prilikom kuvanja postaju dosta mekane i predstavljaju veoma lagan obrok što ih svrstava u jedno od omiljenih jela za doručak.

Raž potiče iz severnih krajeva Evrope i Azije. Retko se koristi kao celo zrno i  uglavnom se upotrebljava kao brašno zbog njegove čvrste teksture.


Priprema žitarica



Žitarice koje su na prirodan način gajene često sadrže čestice prljavštine koje moraju da se uklone. Stavite žitarice u lonac ili činiju i prekrijte vodom. Blago ih isperite mešajući ih rukom u smeru suprotnom okretanju kazaljke na satu, pa onda ocedite vodu. Ponovite ovo tri ili više puta dok voda ne postane gotovo bistra.

Važno je da brzo operete hranu da se njena prirodna slatkoća ne bi izgubila tokom ispiranja. Posle toga stavite žitarice u cediljku i brzo isperite da biste uklonili sve sitne čestice prašine koje su se još mogle zadržate. Pripremljene žitarice se kuvaju u ekspres-loncu ili u običnom loncu, uz dodatak odgovarajuće količine vode i soli.

stetoskop.info