"Vojnici, junaci, Vrhovna komanda nas je izbrisala iz spiska zivih. Vi nemate vise da brinete za vase zivote. Zato napred, juris u slavu...!
   
   Reci sigurno najveceg srpskog junaka - majora Dragutina Gavrilovica. A da li su znali da postuju njegovo srpstvo i junastvo. Cin potpukovnika je major Gavrilovic dobio 1915. godine. U ocenama tokom narednih godina iznose se njegove zasluge na bojnom polju, junacko drzanje, odvazno i vesto komandovanje.Istice se njegova strucnost i sposobnosti i da su odlicne, da je jako inteligentan, stalozen i taktican. Svaka ocena se zavrsavala sa: "da zasluzuje svaku preporuku za visi sledeci polozaj ili zvanje".

   Maja 1917 godine je predlozen da za "zasluge na solunskom frontu" bude unapredjen u cin pukovnika. Pukovnik Zivko Pavlovic, komandant Sumadijske divizije i vojvoda Stepa Stepanovic, komandant II armije, bili su misljenja da je "isuvise mlad" [imao je 35 godina] i da je dovoljno da bude odlikovan.

   Sredinom 1919 godine, Vrhovna komanda je zatrazila predlog za unapredjenje za ratne zasluge iz 1918 godine. Unapredjenje Gavrilovica ni ovog puta nije prihvaceno. tri clana ratnog saveta su glasali da bude unapredjen u cin pukovnika- vojvoda Zivojin Misic [nacelnik staba Vrhovne komande], general Petar Bojovic [komandant I armije] i general Milos Vasic [komandant III armije]. Protiv su bili vojvoda Stepa Stepanovic, koji je i dalje ostao pri svom misljenju da je isuvise mlad za taj cin.

   U prolece 1920 postavljen je za komandanta 1. bataljona 47. puka u Krusevcu. Avgusta te godine postaje komandant tog puka a 14. oktobra dobija cin pukovnika.

   Sa odlikovanjima je islo jos gore. Imao je vec Karadjordjevu zvezdu sa macevima IV reda za junacku borbu na Konatici u Kolubarskoj bici ali ist orden III reda za zasluge iz nadcovecanske odbrane Beograda nije dobio "s obzirom na njegove godine sluzbe i polozaj koji zauzima" po misljenju pukovnika Tufegdzica, i predlozen da bude ordenom Belog orla sa macevima III reda. isti orden IV reda cekao je dve i po godine a III reda vise od tri godine.

   Na orden Karadjordjeve zvezde sa macevima je cekao skoro sest godina i pri tom nije dobio III reda kako je predlog glasio vec IV reda. Teza ponizavanja su tek sledila. General Pesic je odbio njegovo naimenovanje na visi polozaj. Na polaganju za komandantski ispit, za cin generala, Gavrilovic je oboren. Drugi put mu nisu dali da polaze. To mu je licno saopstio sredinom januara 1929. godine, general Stevan Hadzic.

   Vrata generalstaba su zauvek bila zatvorena za njega. Bio je to njegov jedini i najveci poraz koji nije mogao preboleti celog zivota. U njegovoj 48. godini zivota otpremili su ga u vojne administrativce, sef administrativnog odseka djeneralstabnog odelenja u ministarstvu vojske i mornarice. Pocetkom novembra 1930. godine je izabran za profesora vojne akademije ali da predaje administraciju. Godine 1941 je napunio 40 godina vojne sluzbe. Trebalo mu je 20 godina da postane pukovnik. a kad je to i postao, drzali su ga 20 godina u tom cinu. iste godine je pao u nemacko zarobljenistvo. Iz zarobljenistva se vratio u zemlju 1945 i 19. jula umro u svojoj 63. godini.

   Tako je zavrsio nas istinski srpski oficir i ratnik.

                 ZASLUGE SE NE PRASTAJU

..... uvek smo bili najgori prema najboljima

Covek koga sam upozna a kome je major Gavrilovic predavao na akademiji, kaze da kad su ga nesto pitali o ratu da im je uvek pricao sa ocima punih suza. Sta je taj covek sve preziveo...

Jebiga, ista ti je situacija sa mojim dedom iz II svetskog rata

Mi smo uvijek prema herojima bili nepravedni...

Kad rece deda druze Fajteru, bolje da ti ne pricam zitije moje porodice

Covek je bio najveci heroj u srezu iz kog je a koji nije bas mali i gde bas nije bilo lako biti heroj, student generacije u Vojnoj akademiji u Omsku... evo ga... do jaja mu je... zivi u nedodjiji bez struje, vode i telefona, a penzija .... da ne pricamo