Selo Miloševac, na 90. kilometru od Beograda ka Velikoj Plani. Na prvi pogled sasvim nalik ostalim srpskim varošima, ali ipak potpuno jedinstveno.

U njemu nema ni 4.000 stanovnika, ali je u poslednjih osam decenija ovde othranjeno 5.000 dece, ali ne svoje!

Hraniteljstvo se u Miloševcu neguje s kolena na koleno. Doskora, svaka druga kuća bila je puna štićenika, a danas se ovim “poslom” bavi 115 porodica. U njima raste 180 dečaka i devojčica. Čekaju punoletstvo u kućama u kojima nisu rođeni, ali ih osećaju kao svoje domove, a hranitelje kao svoje roditelje.

”Miloševac je tih pet hiljada dece pretvorio u ljude", priča Vojislav Pavlović, direktor Centra za porodični smeštaj “Radmila Mladenović Pulić-Crna”.

Svi su oni danas dobri domaćini, snašli su se u životu, a nije malo ni onih koji su odlučili da nastave istim putem. U selu je oko 200 bivših štićenika koji danas hrane decu, baš kao što su i njih nekada. I sada imamo 35 mladih bračnih parova koji žele da prihvate nove mališana.

U ovo mesto su stizala deca sa svih strana. “Velika Jugoslavija” je bila mala da primi sve one koje su ostavili roditelji. Danas se u njega dovode deca iz cele Srbije. Često sa ožiljcima iz onih prvih i “pravih” porodica.

”Pomažemo im da lakše zaborave”, nastavlja direktor, bivši štićenik.

”Svako je doneo svoju nesreću i ona je nemerljiva. Neka su zlostavljana, druga zapostavljana, bilo je i pobeglih od gladi i bolesti, teškog rada, krađa, prosjačenja... Ovde se brzo prilagode jer dobijaju ono što im je najviše nedostajalo -ljubav."

Ipak, kako i sami meštani kažu, teško je vreme došlo. I brige su drugačije.

”Lakše je bilo u Titovo vreme”, poredi Pavlović.

”Tada si mogao na studije, pa odmah dobiješ posao, zaradiš koji dinar. Danas deca to ne mogu baš tako jednostavno. Sve je stalo, ni poljoprivreda ne donosi profit. Rade kod Kineza za 10.000 dinara."

Podne je, školsko dvorište puno đaka. Trećina ovog broja ih je iz hraniteljskih porodica. Nekada su činili većinu. Školuju se da bi bili “svoji ljudi” i, kako bi objasnila petogodišnja Tea, “da pomažu majci kada budu veliki”. Ona je sa dvogodišnjom sestricom Viki, novi član porodice Kuzmanović. Paja i Silvana odgajili su dva svoja srednjoškolca, a pre godinu i po dana rešili da isto učine sa ove dve devojčice.

”Ni za šta ih ne bih na svetu menjao “, priča “tata” Paja, i sam odrastao kod hranitelja. I to u kući preko puta. ”Tek mi je sada srce puno.”

A pogledi uprti u Viki. Recituje. Još tepa, ali bez daha ređa pesmice “Čisto dete”, “Pačja škola”, “Kukuruzi žuti”...

”Ljubi tajko, srce moje malo”, ponosno je gleda i više u sebi nego glasno nada se Paja. ”Samo da budu srećne, samo da budu ljudi. I Silvana, iz kuhinje, “provocira” svoje devojčice.

”Šta ćeš, mila, biti kad porasteš?”

”Vaspitačica”, prošapta Tea.

”A ja ću biti ćerka. Tatina!”, kao iz topa reče Viki.

Porodični zavet preuzela je i Zvezdana Petrović.

”I majka i baka su se bavile hraniteljstvom, a sada je red na mene.

U njenom su domu, osim ćerke Ivane, stasale i Zorica, Nataša, Aleksandra.

”Ne odvajam ih od svoje ćerke. Ovo je njihov dom i mi smo ista porodica. Pod ovim krovom su odrastale, a nadam se da će se odavde i udati.

Izvor: MTS-Mondo