Neka se Zemlja i sve nanjoj sastoji od nekog određenog broja čestica atoma, recimo 10^20
Ti atomi su u rapoređeni u određenu kombinaciju kojih ima recimo 10^30 I čine Zemlju kakvu znamo.    

Ako krenemo dalje u svemir naići ćemo nakon određenog puta na istu grupu atoma
Koji čine istu kombinaciju , tj.     Zemlju br.     2
Na toj zemlji se nalazi majmun koji se igra sa pisaćom mašinom.    
Do tada je sasvim slučajno otkucao slovo "H"

Ako krenemo dalje kroz svemir, po teoriji vjerovatnoće koja se temelji na beskonačnosti, naići ćemo na još jednu Zemlju ovaj put broj 3.     Na toj zemlji je sada drugi majmun uspio da ukuca 2 slova "Ha", slučajnošću naravno.    

Dalje ako smatramo da ima ∞ mnogo svjetova nalik našem, sa beskonačno mnogo majmuna koji se igraju sa mašinom na kraju u jednom trenutku ćemo zateći majmuna koji je slučajnim potezima otkucao čitavog Hamleta.    

Tako se vraćamo na objašnjenje našeg naslova koje 100% tvrdi da je
Majmun napisao Hamleta

Ako razmišljaš ∞ vidjećeš da nema vraćanja na početak.    
Ako razmišljaš ∞ vidjećeš da je SVE ama baš SVE moguće

Kada god zastaneš i pomisliš ovo nemože biti pomisli na ∞ i moći će

Pri tome ostaju važiti i ove tvrdnje:
- pored majmuna hampleta je napisao i ŠEkspir naravno, to ne osporavam,
- Ovo nipošto neznači da je majmun evluirao i da je pametan ko mi,
već čista matermatička vjerovatnoća govori da je uspio na pisati knjigu.    

PS: puklo me razmišljanje o ovome noćima, šta vi mislite?

Verovatnoca je samo verovatnoca! Ko moze tvrditi sa sigurnoscu da iako se beskonacno nesto ponavlja to nece biti ni jednom bas tako da bi svi ti majmuni skupa napisali bas tu rec. No to i nije najbitnija greska, verovatnoca da 100% iste planete postoje u svemiru... i bilo kada.... mislim da je u stvari ravna nuli. Nikada se nista bas identicno ne ponavlja, uvek postoje varijacije, sasvim dovoljne da promene stvar.
Mislim da razglabanje o ovome nije vredno nespavanja. Veca je verovatnoca da ces u snu saznati nesto mudrije, samo ako ga zapamtis i pravilno protumacis.
Mi ne mozemo dokuciti sve, ali borba je neprestana...
Pozitivno je sto si se zapitao o svemu tome, i uopste zamislio, to daje nadu, jer malo ko danas razmislja dalje od automobila, krpica, love itd. Svet je oduvek bio prizeman, retko ko malo odlebdi i uvek ga svetina gleda kao cudaka ili ludaka...
Dobro je, "Puma je u skoku dok starac posmatra prastare stene", haug!

http://en.wikipedia.org/wiki/Infinite_monkey_theorem

људски мозак и није баш предвиђен да барата са бесконачностима ... вероватно ће се једног дана испоставити да су наша поимања гледе њих прилично наивна.

конкретно што се тиче мајмуна с писаћом машином ... симпатична замисао, али апсолутно бескорисна. Јер на тог 1 који откуца Хамлета имао би цирка милион њих који су зајебали једно слово, милијарду који су омашили једно слово и један зарез ... а бесконачно много хрпа бесмислених списанија ... то није кап у мору него толико мало да није вредно ни занемаривања

Svemir nije beskonačan.
Ali kad bi imali beskonačno mnogo majmuna za pisaćim mašinama koji imaju čitavu večnost da kucaju, ko zna...

Ko je taj autoritet koji ce da ustvrdi da li je beskonacan ili nije U najboljem slucaju mozemo reci da nista sigurno neznamo!
 

Svemir je nastao u u velikom prasku pre 13,7 milijardi godina i od tada se širi. Omah nakon nastanka njegove dimenzije su bile jako male. Danas su ogromne i biće još veće, jer, po nekima, svemir ubrzava svoje širenje.
U svakom slučaju granice postoje.

Hm, vidi, u prastaroj Indiji i veoma davno na svemir, ili bolje reci na energetsko-materijalni-prostorno-vremenski kontinuum su gledali, uprosteno receno, ovako: svemiri uzastopno nastaju iz niza tacaka (koje su nazivali Bindu) sire se do odrdjenih granica i zatim ponovo skupljaju u sledecu tacku Bindu iz koje ponovo praska novi svemir. Niz Bindu tacaka je beskonacan...

Ovo ne treba vizuelizirati u trodiomenzionalnom smislu i onda reci kako svemir ima granice. Treba sve posmatrati kao stalno (beskonacno) pulsiranje (iz "nicega" u "sve").

Mnogo smo mali i ograniceni da bismo shvatili nesto dalje; mozda jednog dana. Po meni ovo je nesto najdalje sto sam ikada cuo, a skontali su to veoma davno...

U stvari nas um je po difoltu na neki nacin ogranicen. Sustina je razbiti taj neverovatno jaki kavez uma, provaliti mu shemu i zaroniti u "nevidjeno". A, mozda nas taj kavez i cuva da nam se ne spali mozak, da ne pomerimo pamecu u slucaju tog saznanja. Ima tu svasta. Kao da je nas um pogresna alatka za neki poso, kao da stalno nasim umom kao cediljkom pokusavamo da uhvatim sustinu svega (postojanja, kosmosa, kontinuuma), a ona nam lepo curi kroz rupice.

I danas se pominje teorija o pulsirajućem svemiru. Svemir raste do određene granice, onda se pod uticajem gravitacije sažima u jednu tačku, nakon čega sledi veliki prasak i onda sve iznova.
Danas imamo i druge teorije nastale na osnovu tamne materije i tamne energije. Po njima svemir ne usporava, ne sažima se, već ubrzava i raste. Posmatranje udaljenih galaksija, koje se udaljavaju brzinom veće od svetlosne idu u prilog tim teorijama.
Ali slažem se, naš nivo znanja i trodimenzionalni način razmišljanja jesu ograničavajući faktor.

Cek, ako galaksija siba brze od svetlosti (udaljava se), kako onda svetlost uopste stigne, da bi se posmatralo. To me zbunjuje, verovatno zato sto sam glup kao brontosaurus u hladu!

Poenta i jeste o tom sirenju i skupljanju, to stalno (beskonacno) traje, iako to ne dodiruje nase flasheve od zivota, gotovo ni malo.