Bicemo dobre mame

После порођаја су све жене у пекмез фази, па им деле бенседине ко бомбоне.
Ваљда пад хормона или навала истих, немам појма, углавном - убедљиво најинтензивније емоције радости, туге, страха - дешавају се тих дана. У мојој соби су у једном тренутку све породиље плакале.
Ако се све лепо заврши, роди здраво и право дете, мајка се не напати - једва се чека следећи порођај.
То се мени десило, па је размак између два детета само деветнаест месеци.

auu, nisam znala da bambina zaista ima srce   

ja sto sam starija, sve manje zelim djecu 

Размишљање је противник рађања.
Да сам сувише мислила да ли то хоћу, могу, шта ће бити после - никад децу не бих имала.
То иде као неки точак. Почне са једном другарицом, другом, дође ред и на тебе - просто те срамота да будеш црна овца у друштву. И добро је што је тако.

Искуство казује да не треба сувише експериментисати са животом, филозофирати, изводити бесне глисте.
Своје идеје о браку, деци, треба спровести - али на начин да све то имаш, а не да немаш.

Moj sin i moja majka su se preselili u drugi grad,poshjto ja moram da sredim josh neke papire u vezi posla, pa sam zakjupila garsonjeru, jer smo stan vec prodali.
Uglavnom se moji snovi svode na moje dete. juche sam se probudila uj haosu i plachu, jer sam sanjala kako drzim svog sina u rukama i taj san je bio tako realan, da nisam zelela da se probudim. Dzaba mi je bilo to sto sam pokusavala da zaspim i ponovo ga sanjam...nije se ponovilo.

nedostaje mi nenormalno, a  nismo zajedno  tek 2 meseca.
ne znam kako cu da izdrzim josh godinu dana bez njega.
chak uhvatim sebe, kako spushtam roletnu, dok njegovi vrsnjaci igraju fudbal ispod prozora moje garsonjere. jednostavno, ne mogu da ih gledam i slusham, jer me sve to boli.
ne znam, mozda sam promashila temu, ali sam se bar negde @nasla@...

Објасни зашто ћеш годину дана бити раздвојена од детета, не разумем баш најбоље.

Chekam poziv u Bor, poshto sam obradjena za invalidsku penziju, ato se cheka i po godinu/ dve. Tako dasmo prodali stan, a ja sam ostala privatno, sama, dok to ne zavrshim.
Ne mogu da ti objasnim koliko je teshko.

Теби је теже него детету, ако воли твоју мајку неће ни осетити да те нема.
Ја сам због мајчине болести од своје треће године па све до поласка у школу живела код бабе и деде, сто километара далеко од Београда. Посећивали су ме ваљда једном недељно, не сећам се.
Мени није било стало, али знам да су моји били јако тужни.

Moja pokojna baba je govorila:
Ma otac može da bude bilo ko... zna se šta je uloga oca... ali jedna je majka.  


Al ste se vi raspekmezile na ovoj temi     ( ne mislim na tebe Amanda    )

Ne volim decu... užasno me plaše i iritiraju jer su niski, bučni, nevaspitani, neobrazovani, vrište, povraćaju... lako se gube, dosadni su i ne umaraju se...   ali sigurno ću voleti svoje. 

Da, jako je vezan za moju mamu, ali stalno i kad god se chujemo pl;ache i pita me kada cu da dodjem. samo se nadam da nece da me zaboravi...znam da se majka ne zaboravlja, ali ja imam taj strah koga se ne mogu osloboditi.
Mucno mi je i to shto stalno sanjam njega, a kada se probudim, nemam snage ni da se dignem iz kreveta...chak pijem i antidepresive, ali to malo pomaze, skoro nikako.

Goa, pa zar se ti ne bi raspekmezio...