Maja Matić, penzionerka iz Senjaka, mnoga rasna grla spasla sigurne smrti u klanicama
Pet decenija među konjima
Kada kupi konje, uglavnom su to uplašene životinje i potrebno je dosta vremena kako bi se osposobili za jahanje ili vuču

Maja Matić, penzionerka iz beogradskog naselja Senjak, već pet decenija posvetila je konjičkom sportu. I dok drugi penzioneri čuvaju psa ili mačku, Maja danas ima deset konja o kojima brine, neke je izbavila iz klanice, druge nabavila na vašarima, a bilo je i rasnih grla koje kupovala u inostranstvu.

- Imala sam dvadesetak grla do sada. Luneta, Damu, Lacija, a sada u štali imam deset konja. Tu je mala kobila Lea, spasla sam je klanice, nedavno se oždrebila, tako da je tu i mala Linda, brdski konjić jarkožute boje. A da i ja konja za trku imam, potvrđuje Goldi, moravsko posavski tip konja iz okoline Šapca. Lepa je to životinja, stara devet godina. NJega sam pre šest meseci izbavila od jednog mesara u Obrenovcu. Kada kupujem konje, uglavnom su to uplašene životinje i potrebno je dosta vremena kako bi se osposobili za jahanje ili vuču. Od vremešnih grla, tu je kobila Dona, stara 18 godina, kupila sam je u Rumi i najdraža mi je od svih - kaže Maja Matić.

U štali se može videti i Albi, koga je kupila devedesetih godina u Mađarskoj, težak oko 700 kilograma, star 24 godine. Kažu da je vrlo pametan i da brzo uči. Tridesetak ljudi je uz njegovu pomoć naučilo jahanje. Vuče i kola i pravi je ljubimac. Deca ga obožavaju. Kobila Anči je prepoznatljiva, potpuno je bela, bez pigmenta i ima plave oči.

- Draga mi je i Sindi koju sam spasla iz klanice kada je imala svega osam meseci, a sada je stara petnaest godina. Sećam se da je bila vezana za jedan kamion, kada sam se vratila po nju, već je bila utovarena za klanje. Jedva sam se izborila, morala sam da platim 100 maraka više da bi je kasapin ustupio. Imala sam mnogo životinja, ali dobro pamtim prvog konja. Zvao se Vioglav. Dobar pastuv beše. Najlepši i najjači konj koji mi je ostao u sećanju, bio je Markos, kupljen u Nemačkoj. Taj je skakao čak 1,92 na preponama - seća se Maja.

LJubav prema konjima Maja duguje poreklu. NJena dalja rođaka Sofija, ćerka Gedeona Dunđerskog, kaže, još pre onog velikog rata takmičila se u Ahenu.

- LJubav prema konjima rodila se kada sam gledala Sofiju. Odrastala sam uz konje, moja tetka je takođe volela konjički sport. Govorili su mi da je prva reč kada sam progovorila bila "đi-đi"-kaže kroz smeh naša sagovornica.

Tako je Maja Matić rekreativno počela da jaše još 1952. godine i sa setom se priseća početka u konjičkom klubu "Aleksa Dundić". Svoju prvu pobedu izvojevala je na Rebeki maja 1965. godine. U lepom sećanju ostali su joj i pojedini filmovi koje je snimala kao kaskader sa svetskim zvezdama.

- Bilo je tu raznih scena s konjima koje nije lako izvesti. Sećam se jednom, trebalo je na konju da pređem preko vatre, bila sam bosa u nekom kožnom odelu. Trebalo je da padnem s konja, a preko mene maketa "stene". Vraćali smo se po ko zna koliko puta dok nismo uspeli. Film je bio samo još jedno zanimljivo životno iskustvo - kaže gospođa Matić.

Kao i svaki drugi jahač, padala je s konja, ali nikada nisu to bile opasne povrede.
- Jedan pad na Banjici nikada neću zaboraviti, upala sam u rov, jer mi je noga ostala u zengiji. Pala sam, a konj je nastavio da galopira, glava mi se vukla po zemlji, pa sam dobila i potres mozga. I posle toga, jedva sam čekala da ponovo nastavim jahanje - tvrdi Maja Matić.

Kao i za sve drugo, i za jahanje je, kaže, potreban talenat i osećaj ravnoteže. Neko ovu veštinu savlada lakše, drugi teže, a ima i onih koji jednostavno ne mogu da je savladaju. Kako konj krene, padaju.
- Konji su pametne životinje, vole svoje gazde, privrženi su skoro kao psi, kada im priđem i osetim njihovo poverenje, za mene je najveća nagrada za sav uloženi trud. Dokle god budem bila živa, biće zbrinuti Goldi, Sindi, Anči... svi zajedno - priča Maja Matić, koju smo posetili u njenoj kući na padinama Senjaka. I u njenom domu sve je posvećeno tim divnim stvorenjima, slike, knjige, fotografije... NJen vitki stas kao da je opredelio za ovaj sport. Dok govori o nekim običnim stvarima, oseća se nemir, nezadovoljstvo u glasu, ali kada počne priču o konjima, pred vama je druga osoba, puna ljubavi i strpljenja.
Žaklina Milenković,Foto: A. Jovanović

Izvor: Glas Javnosti