Italijanski izraz mano nero, u prevodu crna ruka je nezvanični naziv za jednu sicilijansku zatvorenu organizaciju, koja se zvala Cosa nostra - u prevodu naša stvar. Sličnosti između Cosa nostra i Crnorukaca su evidentne. Nažalost, u istorijskim, stručnim krugovima, malo se može naći pisanog materijala o toj sličnosti. Ali, evidentno je da je italijanska Cosa nostra prerasla u italijansku mafiju, koja se raširila na dobar deo Italije i Amerike.
Crna ruka iz Srbije, koja je imala vrlo slična pravila kao i italijanska mafija, favorizovala je samo svoje ljude, i vrlo oštro kažnjavala svako istupanje iz svojih redova, i slobodno mišljenje koje je u suprotnosti sa željama i stavovima organizacije Crna ruka.
Čaršijske priče, sećanja, svedočanstva i dokumenti govore da je Apis, jedan od glavnih zaverenika i Crnorukaca, ne samo indirektno ubio poslednji kraljevski par Obrenovića, nego je i organizovao ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine.
Zna se da je neko kratko vreme pre Vidovdana 1914. ruski poslanik Hartvig bio na prijemu kod Kralja Petra, da bi mu predao spisak atentatora na Franju Ferdinanda u Sarajevu, planiran za dolazeći Vidovdan. Navodno ih je bilo 72. Kralj Petar je, navodno, pozvao Apisa i tražio objašnjenje povodom toga, da li su on i vojvoda Voja Tankosić organizatori budućeg sarajevskog atentata. Pukovnik Apis je to tada oštro demantovao. Međutim, slagao je svoga kralja - dao je časnu oficirsku reč da je to neistina. Onaj koji slaže jedanput i pogazi časnu oficirsku reč, pa učini to i drugi put, logično je da će to učiniti i treći put.

Pogažena oficirska reč

Nažalost, Kralj Petar Karađorđević se nije mogao, niti smeo rukovoditi tom logikom. Morao je da prihvati zdravo za gotovo ono što je pukovnik Apis rekao. A rezultat toga bio je, da kad je Gavrilo Princip pucao, on nije pucao samo u Franca Ferdinanda, već i u Srbiju, koja je u ratu, koji je usledio – izgubila trećinu stanovništva. Posle izvršenog atentata, bilo je kasno. Ogromna snaga Crne ruke, je neodgovorno i bahato vladala Srbijom, jer kralj Petar, nije smeo ni reč da kaže pukovniku Apisu, već je morao da ćuti. Pretnje su bile reči Crnorukaca, i to pukovnika Apisa, izrečene na krunisanju kralja Petra. Još uvek su zvučale u kraljevim ušima: "Mi ubismo Karađorđa, ubismo Kneza Mihaila, ubismo kralja Aleksandra Obrenovića, ubićemo i tebe - ako ne budeš slušao!"
To je, navodno, izjavio Apis na krunisanju, a po drugima i narodni poslanik Crnilović, prilikom posete kralja Petra Prokuplju.
Otpočeo je Prvi svetski rat. Apis je bio strogo čuvan da ne ide u prve borbene redove, jer je trebalo da ostane živ da bi zgodnom prilikom, kada je uticaj Crnorukaca opao (jer su svi videli u šta su Srbiju uvalili), bio izveden na montirani Solunski proces i sudskim putem ubijen. A, mrtva usta ne govore.
Ako posmatramo razvojni put Crnorukaca, vidimo da su se svi opredelili za totalitarne režime, koji su došli u budućnosti. Mustafa Golubić, postaje komunista i kao sovjetski agent i pukovnik NKVD-a biva uhvaćen od strane Nemaca 1941. godine, i 22. juna - ubijen. Zli jezici kažu da je sahranjen u dvorskom parku u Beogradu, kod Skupštine.
Može se lako otkriti lanac pogubnih zavera, zločina i atentata, od ubistva kralja Aleksandra u Marseju (1934.), do Legijine likvidacije premijera Zorana Đinđića (2003).
Da nije bilo Crnorukaca i Apisa, istorija Srbije, a možda i cele Evrope, bila bi sasvim drugačija i mnogo srećnija - bez Prvog svetskog rata, pojave komunizma, Drugog svetskog rata i svega ostalog što je snašlo srpski narod.
Čitaoci ovih redova će se svakako pitati odakle i zašto ime Crna ruka, odakle i zašto tako velika sličnost sa italijanskom mafijom Cosa nostra - Mano pero (Crna ruka). Čaršijske priče i narodno predanje po sedeljkama u starom Beogradu davale su za to objašnjenje na svoj način.
Svako, ako radi nešto što baš nije mnogo po zakonu, gleda da za svaki slučaj ima i odstupnicu.
Za vreme puča od 27. marta 1941. godine, u slučaju neuspeha puča, za pučiste (ali samo probrane) bila je organizovan pouzdan izlaz. Na zemunskom aerodromu čekali su sa upaljenimmotorima aviona Jugoslovenskog Kraljevskog vazduhoplovstva, da ih prebace na sigurno. U slučaju dvorskog puča od 29. maja 1903. godine, na železničkoj stanici Beograd (na zelenom koloseku) pod parom je stajao kompletan voz sa zatvorenim teretnim vagonima G klase, koji je u slučaju čega, trebalo da primi pučiste i da ih prebaci u Austriju. Planirano je da se u slučaju neuspeha puča, probojem, prodorom ili povlačenjem dođe do železničke stanice, a potom da se pučisti prebace u Austriju.
Pa, kad već tako (izvršioci puča uvek sebi spremaju neku odstupnicu), logično je da i naredbodavci za jedan puč sebi spremaju izgovor. Govorilo se da su naručioci tog puča protiv Aleksandra Obrenovića bili carska Nemačka, carska Rusija i kraljevina Italija. Ni jednoj, ni drugoj, ni trećoj strani nije odgovarala jaka Austrija, koja bi u sebe usisala Srbiju, stvorivši još veću austrougarsko-srpsku monarhiju. Takva uvećana austro-ugarsko-srpska monarhija odmah bi potom toga usisala u sebe Bugarsku i Rumuniju i delove turske imperije na Balkanu.
Takva tvorevina bi postala nešto poput sadašnje Ujedinjene Evrope, ali nešto u manjem obimu. To je svakako trebalo sprečiti! Zato je po svaku cenu trebalo skloniti iz Srbije, makar ubistvom, ljude koji su na tom činu radili, dakle poslednje Obrenoviće, a naročito NJKV Dragu Obrenović. Da bi kasnije bruka bila veća, počele su da se proturaju glasine da je NJKV Kraljica Draga bila ruski agent, koja je radila za korist Rusije i da je sam čin prevrata osvetničko delo austro-ugarske obaveštajne službe.
Prepustimo sva ta nagađanja istoriji i vremenu, kada će arhive biti otvorene, a mi se vratimo na problem zašto je zaverenička organizacija bila nazvana Crna ruka, a zaverenici Crnorukci. Namerno se stvarala sličnost te zavereničke organizacije i Cosa nostre - italijanske mafije. U slučaju neuspelog puča, ne bi bili organizatori ni carska Nemačka, ni carska Rusija, ni Italija, kojima nije pogodovalo svako jačanje Austrije, već bila bi neka sicilijansko-italijanska mafija, koja je za nečiji račun to radila - a možda i za svoj. Takvu jednu mafiju čovek ne može da uhvati ni za glavu ni za rep, jer je striktno ilegalna. Svaka dalja istraga bi se tu morala zaustaviti, jer su sličnosti bile toliko evidentne, da je Crna ruka automatski mogla da bude proglašena za balkansku ispostavu Cosa nostre. To se poverljivo pričalo među savremenicima, a istorija i istoričari će to jednog dana dokazati, a možda i neće, kako je u stvari bilo. U svakom slučaju, to je poslednja srpska nacionalna i državna tajna, koja nikada nije razotkrivena.

Strane obaveštajne službe i Obrenovići

Srbija se nalazi na vrlo važnom geostrateškom i geopolitičkom mestu. Ona je na putu između Srednje Evrope i Bliskog istoka. Svi pohodi bilo koga, išli su preko Sebije - krstaški ratovi sa prolazom krstaša u Svetu zemlju, turska osvajanja i kretanja prema Evropi i Beču, a u Prvom i Drugom svetskom ratu nemački Drang nach Osten ili prodor komunizma u Evropu. Uvek je bila ključna tačka na tom putu bila ili srednjevekovna Srbija, kasnije turski pašaluk, mala Srbija, kraljevska Jugoslavija ili SFR Jugoslavija - uvek se sve saplitalo oko važnog geopolitičkog i geostrateškog položaja zemlje unapred osuđene na propast i stradanje.
U toku 19. veka, i početkom 20., Srbija je predstavljala vrlo interesantnu tačku, jer ona država iz Evrope koja drži Panonsku niziju, Moravsku ili Vardarsku dolinu, ta kontroliše, dakle put za Istanbul, pa čak i i Afriku. Zbog toga su velike sile - Austro-Ugarska, Rusija, Engleska, Turska, pa čak i Bizmarkova Nemačka, lomile koplja oko tog parčeta zemlje - oko Srbije. Pošto je rat produžavanje političke borbe samo drugim sredstvima, a mir produžavanje rata samo mirnim sredstvima, to nije bilo ni jednog mirnog momenta u jadnoj zemlji Srbiji od Barbarose pa sve do danas. U 19. veku Turska slabi i nazivaju je "bolesnik sa Bosfora na umoru". Velike sile već počinju da je dele i u tu deobu, hoćeš-nećeš, mora da bude uvučena i mala predkumanovska Srbija.
Ukoliko nekoj velikoj sili ne bi odgovarao trenutni režim u Srbiji, ona bi ga, koristeći razna ubojita sredstva jednostavno menjala. Ne zaboravimo, da ni ubistvo Karađorđa nije bilo hir ni ćef njegovog kuma, Knjaza Miloša. To je bila potreba da se spase Srbija, koja se time spasavala od nepotrebnog rata sa Velikom Portom koji bi svakako izgubila, a time i teško stečenu samostalnost. Knjaz Miloš je u tome uspeo i poremetio nečije planove, najverovatnije, Velike Britanije - Engleske imperije, koja je želela da ustankom u Srbiji pomogne Heteriju u Grčkoj, gde je tada aktivno radio njen agent Lord Bajron. Trebalo je i tada da se srpskom krvlju, i gubitkom srpske slobode i samostalnosti, velikodušno kupi sloboda za Grke. A ovi bi za uzvrat trebalo, da budu pod patronatom Engleske. Kao što vidimo, i čuveni pesnici nekad mogu da igraju ulogu agenta jedne strane sile.
Ubistvo Knjaza Mihaila Obrenovića zvanično još uvek nije rasvetljeno. Nekome je smetala panevropska ideja Knez Mihaila, koji je želeo da preko Austrije uvede Srbiju u Evropu, pa ga je zato nečija strana obaveštajna služba i ubila. Na žalost, opet srpskim rukama. Ovo misli i govori narod u Srbiji, a naročito se to može odnositi na docnije ubistvo kraljevskog para Aleksandra i Drage.
Ne moramo posle ni pomenuti ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića, jer njegov antiboljševički stav, svakako nije prijao ondašnjem Sovjetskom Savezu. Prave zvanične podatke o tome nemamo, uzalud čekamo da se arhive otvore.
Ne pominjemo ni slučaj ubistva našeg pokojnog premijera Đinđića, jer se još, posle pet godina, i dalje ne zna prava pozadina tog ubistva.
Ubistvo poslednjih Obrenovića se odigralo, ali prave razloge ćemo saznati tek za jedno dvesta, trista godina, kada tajne arhive budu konačno otvorene.
Za sada, ograničavamo se na to što su tada obični ljudi, a i oni malo prosvećeniji u Srbiji govorili.
Nekome je ponovo zasmetala ideja kralja Aleksandra i njegovih doglavnika da Srbiju uvedu u Evropu, a preko jednog sve čvršćeg saveza sa Austro-Ugarskom. Priča se da su čak bili počeli tajni pregovori između Austro-Ugarske i ondašnje Srbije. K.U.K. je trebalo da postane K.U.K.U.K. dakle kajzer, i kiralja i kralj u licu Franje Josifa. Logično, da je to smetalo i carskoj Rusiji i carskoj Nemačkoj i Engleskoj. Turska je u to doba po nekima bila zabavljena svojom teškom ekonomskom situacijom. Po priči koju su onda od usta do usta pronosila kroz Beograd, već su bili počeli pregovori o otkupu dela teritorije, onda označavane kao Stara Srbija, a sada bivša republika Makedonija. Navodno, za veće novce, čiji bi lavovski deo dalo bogatstvo Obrenovića, a možda i Austro-Ugarska, bez metka i bez rata, taj deo teritorije bi bio oslobođen i pripojen Srbiji, koja bi se možda kasnije pripojila Austro-Ugarskoj. Sav napor za oslobađanje porobljene braće iz Srbije je tada bio uperen u pravcu juga, a ne u pravcu Austro-Ugarske.
U takvim velikim prestrojavanjima i pripremama, logično je da su obaveštajne službe svake zemlje radile svoj posao: izuzev naše jadne Srbije.

Aleksandar Obrenović nije verovao u oficirsku zaveru

Vratimo se na slučaj kralja Aleksandra Obrenovića. Već smo govorili da mu je bilo signalizirano da se sprema zavera. Ali, on u to nije verovao. U narodu se smatra da je kontraobaveštajna služba u ondašnjoj srpskoj vojsci bila na vrlo niskom, kažimo - mizernom nivou. Navodno, šeststotina ljudi je znalo, pa čak i 19 žena, ali to nije stiglo tamo gde je trebalo, i da tamo bude odgovarajuće obrađeno.
Po srpskim porodicama posle majskog prevrata se u tišini pričalo da se to znalo, ali na izričit zahtev kralja Aleksandra, koji je poštovao podatke obaveštajne službe, tome se nije pridavao nikakav značaj. Interesantan je podatak da je Dragutin Dimitrijević Apis bio na specijalističkom školovanju pri Generalštabu Kajzerove Nemačke. Postoji mišljenje u narodu da je on tu i zavrbovan i, pošto Nemačkoj nije odgovaralo proširenje Austro-Ugarske na jug, ona je jednostavno preduzela korake da se kralj Aleksandar Obrenović skloni - ubije. Ni carskoj Rusiji se nije nimalo dopadalo proširenje Srbije na jug i jačanje Austrije, pa se zato, kako se po slavama pričalo, pridružila Kajzerovoj Nemačkoj i zajedno su odradile zaveru sa ubistvom kraljevskog para.
A sada, kada možda naslućujemo prave razloge tog ubistva, i njegove prave nalogodavce, da se osvrnemo na izvršioce.
Tužno je reći da su to bili mlađi oficiri, koji su jednostavno, nesvesni onog što čine, izvršili to delo i pogazili svoju časnu oficirsku reč. Razlog zbog koga su se oni navodno opredelili bio je već pomenuti navodno nedostojan brak i privatan život kralja.
U ono doba, u patrijarhalnoj Srbiji, koja je zahtevala mnogo takta u ponašanju svojih vladara, jedan gest kakav je izveo kralj Aleksandar - ženidbom sa navodno bezdetnom ženom, dvanaest godina starijom od njega, morao je da izazove odbojnost u nekom određenom krugu ljudi, najčešće prodanih duša matorih političara i oficira, koji su dobro znali zašto to rade, i da to rade iz ličnog interesa - i naivnih žutokljunaca oficira (njih mali broj), koji su taj puč i ostvarili.
Potpuno je nevažno ko je lično pucao u kraljevski par, ko ga je bacio kroz prozor, i ko ga je posle na travi pred dvorcem u nekom navodnom satanističkom obredu kasapio.
Narod je za to govorio: "Potpuno je nevažno ko je to, da li Pera, Žika ili Mika. Važno je da kralja Aleksnadar Obrenovića i njegova kraljice Drage više nema".
Važno je da je tada Srbija definitivno izgubila svoj obraz pred celom svetskom javnošću. Važno je da je Engleska zbog tog ubistva prekinula diplomatske odnose sa Srbijom. Važno je da je, čak kroz devet godina, Esad-paša prilikom predaje Skadra s pravom rekao; "Verujem crnogorskim vojvodama i serdarima, ali ne verujem srpskim oficirima, jer su svoga kralja dva puta izdali".
To su šamari koje je Srbija nezasluženo dobila, jer narod nije želeo smrt svog kraljevskog para, ali su pravi naručioci tog zločina ipak ostvarili svoj plan. Srbija nije dobila Staru Srbiju bez metka i borbe, a Austrija se nije proširila na Sredozemno more i na taj način kontrolisala put za Bliski istok i Afriku. A jadni, izmanipulisani srpski oficiri, koji su to izveli, nisu ni bili svesni šta su uradili i da su time pripremili plan za početak Prvog svetskog rata.
Strane obaveštajne službe onih zemalja koje su izvele dvorski puč u Srbiji 1903. godine preko svojih svesnih i nesvesnih agenata, mogle su u svakom slučaju da slave pobedu, a srpski narod da se pripremi na nepotrebno prolivanje krvi i pravu nacionalnu karastrofu.

Izvor

U Rasime kakvu psihodeliju ti citas.

To nije psihodelija. Ima tu mnogo istine. Psihodelija je piskaranje Deretića.

S'o? 

Da vlada - vlada, al' da vlada 2 veka - verovatno vlada

Lajkovao temu   Ima dosta istine u ovome,svaka cast,Rambo

Димитрије Љотић

МАФИЈА

Случај Стависког непрестано храни огромношћу својом органе јавног мнења свију облика и праваца.
Као и све друго што има везе са јавним животом, нас не интересују поједини детаљи ове афере, већ њени дубоки узроци и њене опште црте.

Нарочито нас интересује ова афера у њеној вези са представницима саме државне власти.

Јасно је да она не би могла добити размере које је имала, ни проузроковати такву штету да њен главни носилац није имао пријатеља, помагача, саучесника у свим областима јавног живота, нарочито код државних органа и органа јавног мишљења. Целокупна та огромна мрежа паукова са свим својим члановима, названа је мафијом, по угледу на чувену мафију, тајну злочиначку организацију која је пре близу тридесетину година била по целој Италији раширила своје мреже.
*
Ми смо већ казали да честити људи имају ту основну ману да верују да им организација није потребна. Неваљалци, напротив знају да им само организација може помоћи. Честит човек сматра да је довољно бити честит па да буде под заштитом закона. Неваљалци знају, напротив, да им само изванредно изведене организације у борби против закона и морала могу помоћи. Отуда нико није могаозабележити да се зло може дуже времена одржати без организације,без јатака, без саучесника, без помагача.
Мафија често нема утврђен облик, статуте, сталне чланове. Често је мафија везана само одређеним циљем, и чим се он постигне, чланови се разилазе. Други пут је мафија право друштво, затворено, са одређеним органима, са строгим правилима са знацима распознавања, са огромним средствима, одличном организацијом...

Али, био први или други случај, мафија мора имати за себе све: утицајну штампу, одлучујуће факторе у судству, у скупштини, у политици, у полицији и јавној безбедности, у влади. Најобичнији начин је куповина људи новцем, или другим услугама: одликовањима, унапређењима, постављањем на добрим местима, међусобним услугама. Они који то не могу купити (а њихов број није много велики) држе се у зависности терором, застрашивањем. Напослетку, где не може корупција и терор, помаже политика: ствари се представљају потребним с обзиром на извесну потребну и корисну политичку комбинацију. Тако мафија - ма која то била - седи натроношцу чије су ноге: корупција, терор и политика. Ма чију аферу, ума којој земљи да рашчланите наићи ћете на овај троножац.Обрнуто, видите ли где год овај троножац, знајте да нисте далеко одафере.

При раду чланови мафије су чврсто повезани својим саучешћем у злу. Ништа није тако чврсто као саучешће у злу. То је јаче од пријатељства. Људи - саучесници у злу - су везани злочином и срамотом. Растурајући се, саучесници се излажу опасности да буду откривени. Зато самољубље сваког саучесника саветује свакоме од њих слогу и одржавање заједнице.

У случајевима где је мафија у опасности да буде откривена, она поступа као сваки нападнути организам. Брани се. У случају да се нешто мора изгубити, да се неки члан мора жртвовати, организам мафије сече везе између себе и жртве, - евентуално жртву баца сама мафија, као данак за спасавање остале мафије. Ако постоји опасност да жртва отвори уста и покаже да зна више него што треба, - „самоубиство” или убиство затвара уста и мафија је обезбеђена. Њене страховите везе и средства обично успевају да преброде напад. Водити борбу против мафије, а претходно не сазнати тачно целу њену тајну мрежу, значи ићи у борбу са сигурношћу да се изгуби битка. Јер ако човек нападне једног члана мафије због недела кога је открио, изненадиће се, ако са стране коју не напада, и од које се не нада никаквом злу, па чак има разлога да очекује и помоћ, добија такве ударе који целу његову намеравану акцију противу откривеног зла онемогућују.

Дешава се да мафија употреби сопствене чланове да заводе на лажан траг покренути друштвени напад. Као што има случајева да мафија добре борце против себе вешто компромитује излажући их тренутном губитку угледа и поверења.

Мафија је увек добро обавештена. Располаже одличном обавештајном службом. Не може без тога. Прати необично пажљиво рад и приватан живот људи који су јој опасни, чак и приватан живот њихове родбине. Све бележи и памти. У одсудном тренутку, често нападача смете и укочи вештим обавештењем да располажу неком тајном коју он нема интереса да открије. И усред борбе, нападач тако испада из борбе. Нема средства коме мафија неће прибећи. Све што може тренутно или трајно да помогне њене циљеве, све ће употребити.

Мафија је свемоћна. Она разорава као рак, као зли тумор ткиво народног тела. Планови по којима народно тело и његови органи треба да реагирају не раде, не функционишу. Везе између појединих органа народног тела су спречене и покидане. Зато мафија и њен план одлично функционише.
Ако се дозволи да мафија у ткиво народног тела забије своје мреже, ако се на време не предузму енергичне оперативне мере и не исече у зачетку оболело место, мафија се тако шири, тако расте, да је њена победа сигурна дотле док тако не изгризе и не прождере народни и државни организам да овај сконча и тек то повуче за собом и крај мафије.
*
Ово су поуке из Ставискове афере.
И код нас се, нажалост, даду сагледати контуре мафије...
Зато смо и изнели овде њену физиономију. Честити људи треба да буду обавештени о симптомима зла, о његовим методама и развићу, како би му, док је време, могли стати на пут.

„Отаџбина”, број 7, Београд, 7. април 1934. год.

Извор:
http://www.scribd.com/doc/52643702/Sabrana-dela-Dimitrije-Ljotic-1
Стависки афера:
http://en.wikipedia.org/wiki/Stavisky_Affair

---

Извор: Пресс

aaa godisnjica ... cestitamo cestitamo.kapiram da ce biti neke proslave u centru

Mafija uvek vlada...pa i drzava je mafija...

Ne vredjajte pojam "mafija" i Cosa Nostra ruls, oni su bar imali neke principe i držali su datu reč. Imali su svoje boseve, pulene, poštovali odredjene codexe i nisu se iživljavali nad nedužnim gradjanima. Poštovali su tradiciju, porodica im je bila svetinja. Ne retko su bili donatori raznih humanitarnih dogadjaja i finansirali školovanje dece prijatelja i porodice. Itd itd...pronadjite sve to u današnjim okvirima koje pominjete...