Lustracija u srbiji :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić o sprečavanju lustracije

Političari problem

Lustracija ne znači da će neko biti hapšen, već da funkcioner koji je u prošlosti kršio ljudska prava ne treba da uživa javno poverenje, osim ako ga građani ne izaberu većinom glasova
BEOGRAD - Posle pominjanja u Skupštini, pokrenuta je lavina polemika u vezi lustracije, u kojima se često ignoriše činjenica da Zakon postoji još od 2003, ali da se ne primenjuje, pošto ga svako tumači kako mu je volja, lustrirajući uglavnom protivnike na političkoj pozornici. Opozicija je protiv "nove lustracije", navodeći čas da joj je "prošao rok", čas da je narod već lustrirao one koji to zaslužuju, ili da je lustracija bauk i "dranje kože s leđa i glave".
Prema rečima Vesne Rakić-Vodinelić, profesora Pravnog fakulteta Union, Zakon o lustraciji spada u takozvane "meke lustracione zakone", jer je zasnovan na individualnoj odgovornosti funkcionera.

- On ne bi sankcionisao ljude samo zato što su bili članovi neke političke stranke, već zato što bi bilo utvrđeno da su zauzimanjem određenih javnih položaja kršili ljudska prava, sasvim precizno - koja i čija. Takođe, on poštuje princip ravnopravnosti i princip pravnih lekova, budući da oni za koje je utvrđeno da su odgovorni za kršenje ljudskih prava mogu te pravne lekove izjaviti. Tim Zakonom je u članu 10 predviđena lista funkcionera čija se odgovornost mora obavezno ispitivati - predsednik republike i vlade, svi ministri, državni sekretari i pomoćnici ministara, svi članovi parlamenta, sve sudije i javni tužioci, rektori, dekani... - rekla je Rakić-Vodinelić.

I pravna, i moralna norma
Naša sagovornica ističe da postoji predrasuda u vezi lustracije i da ona znači hapšenja, zatvor...
- Ne, nego ako je neki funkcioner u prošlosti kršio ljudska prava, ne treba u budućnosti da uživa javno poverenje. Dakle, ako lustracioni organ utvrdi da je neko kršio ljudska prava, onda mu on to saopštava i predlaže da podnese ostavku i da se povuče sa funkcije. Ako on to odbije, nadležan organ obelodanjuje nalaz do koga je došao. Ukoliko je, međutim, reč o izboru na funkcije za koje neposredno građani glasaju, onda nikakva komisija ne bi mogla da spreči volju građana. Ideja lustracije je da građanin ima prava da zna. Ako građani znaju da je neko nekom zaista radio o glavi dok je bio na javnoj funkciji, pa ga ipak izaberu, građani će snositi posledice vladavine jednog takvog funkcionera. Ako su u pitanju funkcioneri koje ne biraju građani, onda prema Zakonu o lustraciji komisija može da izrekne zabranu bavljenja javnom funkcijom na određeno vreme - objašnjava naša sagovornica.

Argument za nesprovođenje Zakona o lustraciji jeste i da je ona više moralni čin nego pravna norma. Međutim, Vesna Rakić-Vodinelić kaže da je tačno da je lustracija pravna i moralna mera, ali da to ne sprečava sprovođenje Zakona.
- U pravnom smislu reči onaj za koga je utvrđeno da je odgovoran za kršenje ljudskih prava diskvalifikovan je na određeno vreme da bude javni funkcioner. Moralna mera bila bi, recimo, da je lustracioni organ saznao o kršenju ljudskih prava nekog funkcionera, pa normalno bi bilo da taj stavi prst na čelo i razmisli da li će opet raditi istu funkciju koju je zloupotrebio. To je ideja lustracije - kaže Rakić-Vodinelić.

Politika glavni protivnik
Ideji lustracije u Srbiji je glavni protivnik politika. Ta politika opozicije zavija lustraciju u pravne norme, recimo, da taj Zakon deluje retroaktivno, što, prema rečima naše sagovornice, nije tačno. Takođe, spominje se i da je lustracija odmazda.
- To može biti samo ukoliko se tako Zakon sprovodi, a u našem političkom životu ima mnogo odmazde, ali nema lustracije. Zakon ne sme biti odmazda, jer kada ispitujete da li je neka osoba kršila ljudska prava morate da sačuvate njena ljudska prava, dakle pravo na odbranu i na učešće u postupku. Ako se čini isto ono što je radio onaj kome prebacujete kršenje ljudskih prava, onda se etička komponenta iz lustracije potpuno gubi - ističe Vesna Rakić-Vodinelić.

Ona, takođe, objašnjava da je od momenta donošenja Zakona tadašnja politička opozicija činila veoma banalnu opstrukciju.
- Kada je komisija osnovana, bila sam njen član. Ona nikada nije bila potpuna. Kada je došla Koštuničina vlada, ostali smo bez ikakvog mesta za rad. Do tada smo bili tolerisani. Potom Skupština nije odgovorila ni na jedan naš zahtev. Podneli smo ostavke, ali one nisu bile iznete pred Skupštinu. Doživeli smo dosta agresivno ignorisanje od države, pre svega Skupštine, a potom i od vlade. Zakon je bio ismejavan, naročito od predsednika DSS-a, što je meni čudno jer u toj stranci ima dosta pravnika. SPS i SRS su se osetili najviše pogođeni tim zakonom i veoma surovo su se usprotivili - kaže ona.

Opasnost od odmazde
Često pominjan argument da je prošlo dosta vremena i da zbog toga nema potrebe da se lustriraju funkcioneri, Rakić-Vodinelić kaže da nije vreme samo po sebi smetnja da se lustracija obavi. Najveća pretnja da lustracija otpočne jeste da se ona ne pretvori u odmazdu.
- Osim toga Srbija ima i objektivne poteškoće. Lustracija je zamišljena kao obračun sa onima koji su kršili ljudska prava za vreme komunizma kao autoritativnog režima. Ideja je bila da se spreče ti koji su kršili ljudska prava, a preodenuli su se u demokrate i nastavili sa svojom praksom kako su navikli da rade. Međutim, za Miloševićev režim se ne može tvrditi da je bio komunizam. Imali smo višepartizam, on nekada nije bio samo formalan iako je bio često zloupotrebljavan. Zatim smo imali rat sa najstrašnijim ratnim zločinima i njegovo verbalno podstrekivanje. To sve treba da bude predmet suočavanja sa samima sobom. Nije prava tema da završimo saradnju sa Haškim tribunalom, već treba da se kaže hajde da završimo sa suočavanjem sa zločinima počinjenim u naše ime. Kada to bude učinjeno, neće biti mladića od 18 godina koji lepe plakate sa imenom Ratka Mladića - tvrdi Vesna Rakić-Vodinelić.

Izvor : Glas javnosti 10.06.2007.