Kakva nam je nuklearna budućnost - Novi oblici energije - Jedno viđenje

Jedan kilogram fuzionog goriva u stanju je da proizvede istu količinu energije kao i deset miliona kilograma fosilnog goriva. Nuklearne havarije, nebezbedna i zastarela tehnologija, opasni otpad i nuklearna testiranja su najverovatnije, stvar prošlosti. Upravo je počela izgradnja prvog reaktora za proizvodnju toplotne energije fuzijom, nove vrste komercijalnih nuklearnih elektrana. Međunarodni termonuklearni eksperimentalni fuzioni reaktor Iter, koristiće energiju proizvedenu nuklearnom fuzijom. Na ovaj način dobijena energija, smatra se čistijom od one nastale nuklearnom fisijom i sagorevanjem fosilnih goriva.

A kad je o prošlosti reč, nedavno se navršilo nekoliko neslavnih godišnjica: - 53 godine od prve nuklearne nesreće (curenje reaktora u Čok Riveru),
- 18 godina od radiološke nesreće u brazilskom gradu Goiani, koja začudo nije imala veze niti s nuklearnom energijom niti s nuklearnim oružjem,
- 26 godina od havarije nuklearke „Ostrvo tri milje” u SAD, i
- 19 godina od havarije i ekološke katastrofe u Černobilju, tadašnjem SSSR-u.

Od Prvog svetskog ekološkog samita održanog u Stokholmu, 1972, prošlo je tek trećina veka, a vodeće države sveta postale su svesne globalnog značaja ekoloških pitanja i sopstvene odgovornosti. Dvadeset godina kasnije, Svetska ekološka konferencija u Rio de Ženeiru (1992), posvećena zaštiti životne sredine i razvoju, ponudila je najzad, globalnu strategiju za rešavanje ekološke krize u formuli održivog razvoja.

Bilo je mnogo incidenata u nuklearnim elektranama:
- 1957, u Vindskejlu u Engleskoj, kada je vatra izbila u reaktoru sa grafitnim hlađenjem što je dovelo do curenja radijacije i kontaminacije područja od 200 kvadratnih milja;
- 1976, kada se u blizini Grajfsvalda u Nemačkoj, u nuklearki Lubmin jezgro nuklearnog reaktora skoro potpuno otopilo zbog manjkavih mera zaštite od požara. U atmosferu je ispuštena velika količina radijacije,
- 1999. u nekontrolisanoj lančanoj reakciji u elektrani za preradu uranijuma Tokaimura u Japanu, što je dovelo do ekološke katastrofe.
- Ipak, ono što se dogodilo 26 aprila 1986. u Černobilju, prevazilazi sve pomenute havarije po veličini i uticaju: kontaminirana je površina od približno 100.000 kvadratnih milja.

U nuklearnoj elektrani severozapadno od ukrajinskog grada Černobilja, u noći između 25. i 26. aprila 1986, dolazi do eksplozija koje uzrokuju požar i odbacuju snažan čelični vrh reaktora. Eksplozija i požar u grafitnom centralnom reaktoru, dovode do ispuštanja velike količine radioaktivnog materijala u atmosferu, na daljinu.

Švedska je bila prva zemlja koja je signalizirala uzbunu u 9:30 ujutru u ponedeljak 28. aprila, 1986, kada je osoblje nuklearne elektrane Forsmark izmerilo opasan nivo radioaktivnosti. U prvom trenutku su pomislili da je kvar na njihovom postrojenju, ali su brzo shvatili da je to talas koji je pristigao sa juguistoka, iz Sovjetskog Saveza. Niko se o ovom slučaju nije izjašnjavao više od dva dana. Bilo je potrebno 12 dana i 10.000 tona peska, olova, gline i borona izbačenih iz helikoptera da bi se ugasio požar koji je izbacio 150 miliona kirija radioaktivnosti u vazduh.

Prečnik zone radioaktivnosti iznosio je 30 kilometara (18 milja), a površina približno 1.000 kvadratnih milja sa centrom u Černobilju, u kome je radilo 135.000 ljudi.

Nuklearne elektrane su bile građene bez propisne tehničke dokumentacije sa neadekvatnom opremom i građevinskim materijalom, često lošijeg kvaliteta i bez dovoljno stručnog kadra. To je dovelo do kršenja tehničkih standarda i tehnoloških procesa pri izgradnji, kao i do mnogobrojnih grešaka, uz neautorizovana odstupanja od planova gradnje.

Ipak, na početku ovog milenijuma, i pored svih dotadašnjih propusta, pušteno je u rad šest novih nuklearnih reaktora. Nakon zatvaranja reaktora Černobilj, u svetu je na kraju 2000. bilo u pogonu 438 reaktora, dok je krajem 1999. taj broj iznosio 433. Zašto Evropi i svetu treba nuklearna energija? Zar čovečanstvo ne koristi oduvek i ostale izvore energije?

U prirodi važi zakon o očuvanju energije koji objašnjava da se energija ne može ni iz čega stvoriti niti uništiti, već da se može samo pretvoriti iz jednog oblika u drugi.

Dakle, izvori električne energije ne stvaraju energiju, nego je samo pretvaraju iz drugih oblika. Pa i nuklearne elektrane koriste atomsku energiju za zagrevanje vodene pare, nuklearnim procesom zvanim fisija, tj. razbijanjem atomskih jezgara, čiji tok pokreće generator i pretvara kretanje u električnu energiju. Danas se, umesto verovanja u dogmu da je nuklearna energija ograničena sirovinama, ekološki štetna i vrlo opasna, sprovodi u delo projekat Iter.

Energija proizvedena nuklearnom fuzijom, po istom principu na koji to čini i Sunce, smatra se čistijom od one koja nastaje nuklearnom fisijom i sagorevanjem fosilnih goriva. Brza izgradnja Itera biće veliki korak u razvoju fuzije kao potencijalno ogromnog izvora električne energije koji – tvrde stručnjaci – neće dovoditi do klimatskih promena.

Za taj proces nuklearne fuzije, koji se zasniva na stapanju lakih atomskih jezgara u teže atome, potrebna je visoka temperatura, koja premašuje sto miliona stepeni Celzijusovih. Jedan kilogram fuzionog goriva u stanju je da proizvede istu količinu energije kao i deset miliona kilograma fosilnog goriva. Iter bi, kako predviđaju, trebalo da proizvodi ogromne količine energije. Biće to prvi reaktor za proizvodnju toplotne energije fuzijom koja stvara nuklearni otpad, kao i fisija, ali je on manje radiotoksičan.

Postavljajući stroge kriterijume s obzirom na okolinu, obnovljive izvore i potrebu razvoja većeg energetskog učinka, nuklearna energija i u zemljama u tranziciji postaje opcija, koja se u bliskoj budućnosti ponovo otvara.

Mirjana Marinšek-Nikolić
Naučni saradnik i publicista