Свобода: "Католичке везе" Хрватске
20. март 2009. | 14:58 | Извор: Б92
Љубљана -- Хрватска је сама себи проблем на путу ка ЕУ, а европски посланици су је у спору са Словенијом подржали због "католичких веза", каже Ханес Свобода за "Младину".

Европски посланик и известилац Европског парламента за напредак Хрватске у приближавању ЕУ Ханес Свобода за словеначки лист "Младину" каже да жели да се словеначко-хрватски спор реши што пре да Хрватска не би више имала изговор да због Словеније не може у ЕУ.

Он је навео да Словенија није главна препрека Хрватској на путу ка ЕУ, већ су то у првом реду унутрашњи проблеми Хрватске.

Разлоге за јаку подршку коју је Хрватска добила међу посланицима Европског парламента, у спору са Словенијом, Свобода види у "католичким везама".

"То је некаква стара идеологија или традиција, по којој би католичка Хрватска требало да брани Европу од Србије која има ортодоксне вредности. Словенија је, у том смислу, била увек некако одгурнута на руб, јер код тих посланика не буди таква осећања као Хрватска", рекао је Свобода.

Разлог због кога Словенија не наилази на разумевање у спору са Хрватском, Свобода види у неактивности Словеније, која годинама није аргументовала своје ставове, као што није ни мислила да око тих проблема треба водити икакав дијалог.

Овом приликом, Ханес Свобода је за "Младину" испричао како је једном донедавни словеначки шеф дипломатије Димитриј Рупел долетео у Брисел да разговара са њим.

Свобода објашњава како том приликом није ни било икаквог посебног разговора, јер је став Димитрија Рупела био:"Ми смо чланови".

Свобода је, у свом интервјуу критичан и према комесару за ширење, Олију Рену и његовом предлогу за медијацију, јер сматра да тако нешто мора да се почне "једнакоправно, дипломатски и пажљиво. Иначе имамо проблем каквог имамо сада. И то је да се једна држава осећа запостављеном".

Сам Свобода предлаже да би у овом спору требало ангажовати међународне правнике, који би Словенији и Хрватској предложили све могуће варијанте које, око питања повлачења границе, предвиђа међународно право.

"Нека предложе више варијанти, од оне која је најбоља за Словенију, до оне која је најбоља за Хрватску. Тај предлог нека онда иде Ахтисаријевој медијацијској групи, која ће се на основу политичког размишљања одлучила како се већ буде. Полазна тачка би требало да буде међународно право, а коначна одлука би била политичка", предлаже Ханес Свобода.

Свобода је овом приликом рекао и да би ЕУ у будућности требало да зацрта неки механизам решавања двостраних спорова, као што је рецимо механизам да се преговори ЕУ са државом кандидаткињом почну тек онда када су сви билатерални спорови решени, али и да се поштује одређена процедура која води ка решавању тих проблема.

"Начин на који ће Словенија и Хрватска сада решити своје билатералне спорове, мора се употребити у будућности", рекао је Свобода за "Младину", потврдивши тиме информације Б92, који из дипломатских кругова незванично сазнаје да би потенцијални модел за решавање граничног спора Словеније и Хрватске могао постати и модел који ће се примењивати касније и на све друге државе, које имају нерешена гранична питања и желе да уђу у ЕУ, што се пре свега односи на земље западног Балкана.

Дипломатски извори подсећају и да Хрватска има отворена гранична питања не само са Словенијом, већ и са Србијом, Црном Гором и БиХ.

***********

Е моји глупи евро-срби, хоће ли вам икада доћи из дупета у главу. 

**********************

Ширење ЕУ мора сачекати
20. март 2009. | 08:06 -> 18:05 | Извор: Б92, ФоНет, Бета
Брисел, Ниш -- Од европских парламентараца могу се чути поруке, попут оне из врха немачких владајућих демохришћана - да проширење, са изузетком Хрватске, мора причекати.

(ФоНет)
(ФоНет)
Колико год очекиване, поруке су крајње лоше. Порука је веома негативна, обесхрабрујућа за владе региона, сматра аустријски социјалиста и члан Европског парламента Ханес Свобода.

"Већ сада многе од њих не раде свој посао јер знају да ће требати године за пријем и челници размишљају - зашто бих ја радио тај посао, кад могу да будем јак премијер, уместо да радим на компромисима и унутрашњим реформама“, објашњава Свобода.

"Тај тренд ће се наставити, што значи да ће млади људи желети да емигрирају из земље која нема будућност, јер нема реформи, а то значи нема ни приступања Унији. То ће створии црну рупу у региону", наводи Свобода.

Шефица делегације Европског парламента за југоисточну Европу Дорис Пак и сама је пре неколико дана, подржавајући канцеларку Ангелу Меркел, указала да, осим Хрватске, нема говора о проширењу док се не уреде ствари код куће.

"Ништа се не мења - свака балканска држава зна да има перспективу да постане чланица ЕУ. Али, све државе западног Балкана, ако њихови политичари заиста реално размишљају, као и њихови медији, знају да се у наредних пет година једна или две од држава могу приближити Унији како би биле што ближе вратима, али да неће моћи и да прођу кроз њих," рекла је Дорис Пак.

Терал: Улазак Србије се подразумева

Улазак Србије у Европску унију је успорен због Ратка Младића и Горана Хаџића и немогуће је прецизно рећи када ће се то десити, али се улазак Србије у заједницу европских народа подразумева, изјавио је данас амбасадор Француске у Србији Жан Франсоа Терал.

"Улазак Србије у ЕУ је успорен, а разлог за то је хапшење хашких оптуженика Ратка Младића и Горана Хаџића. То је став једне од чланица ЕУ. Ми Французи сматрамо да је сарадња са Трибуналом неопходна, али и да сарадња Србије са тим судом постоји", навео је Терал.

Он је на конференцији за новинаре, после разговора са градоначелником Ниша Милошем Симоновићем, рекао и "да би требало сачувати нерве како би се дошло до тог циља пошто улазак Србије у ЕУ подразумева неколико година".

Амбасадор Француске је нагласио да Ирска неће бити препрека при ратификацији Лисабонског споразума, додавши да он могао да ступи на снагу у року од 12 месеци.

Он је оценио и да ће се "Србија развијати правцем који се назива Коридор и да ће Ниш бити важна тачка у том развоју".

Симоновић је најавио да ће представници "Сажема" доћи у Ниш 27. марта и да би тада у Електронској индустрији у Нишу требало да буде потписан уговор о отварању погона француског произвођача електричних бројила у којем би посао могло наћи 250 радника.

Он је рекао и да ће у мају у Нишу почети изградња пословног и дистрибутивног центра француске фирме "Бриколаж", у којем би, како је проценио око 200 Нишлија могло пронаћи посао.

Баш би било чудно да католичка црква која је и створила хрватску нацију не учини то свом чеду ...

Ваљда зато и наши европејци покушавају да униште СПЦ, како би у Европу ушли као политички коректни Православци.
Само што тај филм неће гледати, радикала имамо довољно и ван СРС ... што рече Систем са сличним менталним сколопом.

A ево шта се Србији спрема ...

ЕУ утопија      
Никола Турајлић   
четвртак, 19. март 2009.

Реакције на колумну Ђорђа Вукадиновића „Пометња у чоколадном царству“ објављену у Политици, у којој преовлађује иронија на рачун присталица чланства у ЕУ по сваку цену, нагнале су ме да са аспекта Србина који живи и ради у Словачкој скоро две деценије покушам да сагледам позитивне и негативне стране чланства у ЕУ, као и однос српске елите и јавности према ЕУ.

Поћи ћу од значаја чланства и могућности учлањења Србије у ЕУ у светлу досадашњих евроинтеграцијских процеса. Српска елита види чланство у ЕУ као решење свеколиких проблема Србије (економских, социјалних, цивилизацијских, културних, моралних итд.), као рај на земљи или, за разлику од комуниста, „класно друштво у којем ће свако радити према могућностима, а добијати према потребама“. Оваквом приступу приклонио се с временом највећи број грађана из простог разлога – бољег живота. Уједно, чланство у ЕУ било је таблета за болове изазване накарадном транзицијом и економском политиком постоктобарских влада, које су нанеле ненадокнадиву штету српској привреди и целокупном друштву.

Шта то све Србија треба учинити да би постала чланица ЕУ? Пре свега мора, барем формално, да усклади свој економски, правни и социјални систем с европским нормама, што се своди на преписивање и усвајање прописа ЕУ и не би требало да представља проблем. Морају се придобити старе чланице ЕУ, које након сатанизације Срба и лоших искустава по ступању источноевропских држава у ЕУ (конкуренција јефтине радне снаге, ширење криминала и просјачења), а сада и због глобалне економске кризе, неће бити одушевљене пријемом Србије у своје редове. То се може упоредити са усвајањем европског устава, са тим да нико неће лобирати за Србију.

Које све задатке Србија мора да испуни да би дошла у ситуацију да се одлучује о њеном пријему у ЕУ? Неопходна је потпуна сурадња с Међународним судом правде у Хагу, што значи безусловно изручење Ратка Младића, а то није извесно да је у моћи Србије. Од Србије ће се тражити и признање и сарадња с Косовом и решавање проблема са суседима, који ће, поучени уценом Хрватске од Словеније везаном за границу, постављати своје услове, нпр. кажњавање и спречавање стравичних злочина који се према резолуцији мађарског парламента врше против Мађара у Војводини и са тим у вези ревизија Тријанона, као и плаћање ратних репарација Хрватској, изручење окривљених за ратне злочине и исправљање неправде према Хрватима из БиХ. Бугарска ће поставити питање вековног угњетавања Бугара на „окупираним“ подручјима. БиХ и наши заједнички евроатлантски пријатељи ће тражити кооперативност у демонтажи дејтонских институција.

Словенија ће тражити суштинску аутономију за Војводину, Санџак и Албанце на југу Србије (Словенија је флексибилна према туђим, а врло тврда према својим националним мањинама). Најмањи проблем ће бити са Румунијом која ће тражити да се Власи укину као национална мањина. То су за сада предвидиви задаци за ступање Србије у ЕУ, а  о другима не желим да спекулишем. Из свега наведеног видимо да је учлањење Србије у ЕУ у садашњим околностима теоретска могућност, док обећања владе и председника да ће приступање бити најкасније за неколико година вређају здрав разум. Све то потврђује и недавна изјава немачког канцелара Ангеле Меркел да, осим Хрватске, нема пријема нових чланица и да остатак Балкана иде у чекаоницу, с тим да Турска може добити само привилеговано чланство. Погледајмо шта тај за Србију недостижни циљ пружа чланицама и да ли су погодности вредне сваког жртвовања.

Принципи функционисања ЕУ као заједнице држава су општепознати и није их потребно понављати. Такође, сувишно је говорити о старијим чланицама и њиховом просперитету на плими светске економске експанзије у другој половини 20. века. Стога ћу оценити ефекте учлањења источноевропских држава, које су мање-више имале сличну стартну позицију као Србија, али доста неповољнији третман него старе чланице, што би се сигурно применило и на Србију. Тако је новим источноевропским чланицама припала само половина дотација пољопривреди и онемогућено је слободно кретање радне снаге за одређено време (осим Енглеске и Ирске). Чланице плаћају допринос у кешу за заједнички буџет из којег се потом стварају и фондови ЕУ намењени за дотирање грана привреде и активности које нису приоритет свих чланица. Тако се нпр. финансира градња постројења за пречишћавање воде, а не изградња канализације, путева до села или набавка стројева за мужење оваца. Фондови ЕУ се формирају према потребама развијених чланица и неразвијене земље често нису у могућности да искористе одобрена средства. Највећу корист од привлачења инвеститора су имале нове чланице и то како из ЕУ, тако и изван ЕУ, са тим да су великим инвеститорима даване субвенције које су се писале са осам нула.

Следећа погодност је била та да су Енглеска и Ирска експлоатисале стотине хиљада незапослених из нових земаља чланица, а није безначајан ни број сезонских и радника на црно, што је знатно побољшало трговинске платне билансе. Међутим, најштетнија за нове чланице била је скоро неограничена могућност државе, фирми и грађана за задуживање, што су они бесомучно и користили. Ове државе су истовремено потрошиле и знатан капитал добијен од приватизације, при чему је све то имало благотворан утицај на раст БДП-а.

Међутим, због избијања светске финансијске кризе у другој половини 2008. године пресушују извори свежег капитала и целокупна економска конструкција у новим чланицама почиње да се љуља. Истовремено се смањују зараде источноевропских радника у старим чланицама и престаје потреба за њима, тако да се чак и враћају, што доводи до смањеног прилива девиза у нове чланице. Не асоцира ли све ово на „балканског тигра“? Треба ли навести бољи пример од суседне Мађарске која се задужила више од 100 милијарди евра, па је од кредита ММФ-а и европских банака у висини од 20 милијарди засада успешно угашен пожар. Остале источноевропске чланице су у мање-више сличној ситуацији.

Симптоматичан је пример Словачке, прозване још „татранским тигром“, која је поред производње милиона аутомобила годишње постала и чланица Еурозоне, а сада јој прети банкрот. О ситуацији у аутомобилској индустрији, која је кичма производње, и последицама по државу не треба посебно говорити. Када се овоме дода да је у Словачкој прецењена круна замењена евром, а да су суседне чланице Мађарска, Чешка и Пољска девалвовале своје валуте и до 40 одсто, постаје јасно зашто Словаци масовно одлазе у куповине код суседа, што доводи до огромних губитака фирми и мањих прихода од ПДВ-а и осталих пореза. Дакле, чланство у ЕУ има многе негативне стране, а не само погодности.

Наступањем глобалне економске кризе добар број иностраних произвођача затворио је своје погоне у источноевропским земљама, а нове инвестиције постају илузија. Како је ЕУ велика породица држава, која као свака породица функционише када има новца, а настају свађе када је криза, неизвесно је какви ће бити односи унутар ЕУ у условима дуготрајне економске кризе.

Дакле, уколико се изложени аргументи узму као исправни (тешко их је побити), чланство у ЕУ, и када би било достижно у догледно време, уопште није решење свеколиких српских проблема. Они који то и сада заговарају су или глупи или непоштени. Ове последње треба разумети јер се тиме одржавају на власти или постижу неке друге циљеве. Као алтернатива евроатлантским интеграцијама требало је затражити подршку и понудити економску сарадњу државама које нису подржале противправну војну акцију наших евроатлантских пријатеља против Србије и до сада нису признале независност Косова (а тих је скоро 150). Отпор великог броја ових држава могао је резултирати њиховим инвестицијама у приватизацију српских фирми, поготово оних које производе средства неопходна за обављање државних функција (војска, полиција, јавне службе и др.), што би гарантовало наруџбе. Илузија је да српске фирме могу учествовати у светској тржишној утакмици која се одвија у категоријама брендова (које ове немају) или у категорији јефтиних роба (попут кинеске).

Српска владајућа елита је са „разумљивим“ гнушањем одбијала и саму помисао економске сарадње са онима (осим Русије) који нису припадали кругу евроатлантских пријатеља и тако је изгубљено поверење потенцијалних пријатеља. Пример за ово је одбијање сарадње са кинеском компанијом која је хтела да преузме „Заставу“ и ФАП и убаци се на европско тржиште и потписивање уговора са „Фијатом“. Како се на наведеној алтернативи није почело радити правовремено, ова шанса је отишла у неповрат. Због свега тога Србија више нема алтернативу, она је чардак ни на небу ни на земљи.

Покушаји владе и председника државе да покажу зубе својим евроатлантским пријатељима (уместо да им као до сада доносе бачено дрвце) тиме што ће сарађивати с Ираном могу изазвати бес Израела, што није препоручљиво, с обзиром на то да њихови премијери „извлаче уши“ чак и америчким председницима када се не понашају примерено. Када се има на уму да је Србија с омчом око врата и да ММФ сваког тренутка може извући столицу на којој седи, експерти морају брзо објавити да се радило о неукусној шали. Грађани Србије су добили заслужену награду за то што су издржали казну евроатлантских пријатеља, а потом поносно подржали своје слободно изабране представнике на путу без алтернативе.

НСПМ

Jesi li ti shvatio ili pročitao to uopšte ?

Znaš, Slovenci su uglavnom katolici, verovao ili ne.