Luj Armstrong se rodio u siromaštvu, životu se učio uz argatovanje i odrastao je u neukosti. Srećom za njega i za poštovaoce džeza on je, uz to, bio genije.

Armstrongov melodijski talenat je naprosto zaprepašćujući i nema objašnjenja otkuda on potiče i kako njegova magičnost funkcioniše. Imajmo na umu da Armstrong nije počeo da svira kornet sve do 14 godine što je relativno kasno za muzičara. U toku nekoliko meseci, uprkos činjenici da nije znao da čita note, postao je vodja orkestra svoje škole. Četiri godine kasnije, bio je kornetist vodeće džez grupe u Nju Orliensu. U toku četiri naredne godine, ne navršivši još 23-ću stekao je medju kolegama reputaciju najvećeg živog džez muzičara. A do svoje 28 godine načinio je niz gramofonskih snimaka koji ne samo da su izmenili puteve razvoja džeza, a samim tim i razvoja zapadne muzike u celini, već i danas čuvaju svoje mesto medju najvišim dometima ovog muzičkog područja. Dobro, džez jeste umetnost mladih ljudi. Bajderbek je umro u 29 godini, a Čarli Parker u 34 godini. Lester Jang je stvorio svoja najbolja dela pre tridesete, a Bili Holidej svoja pre 25 godine. Prema tome, za džey muzičara nije neobično da se visoko vine još u mladosti. Ipak, kada se mlad čovek, još u svojim ranim dvadesetim godinama, toliko visoko izdigne iznad svojih kolega kao što se bio izdigao Armstrong, znači da je obdaren sposobnostima drugačijeg reda nego što je to običan talenat.

Luj Armstrong je - kao da je sudbina zbijala jednu od svojih šala - rodjen u Nju Orliensu 4 jula 1900. godine. Džon Čilton, jedan od Armstrongovih bigrafa, sumnja u ovaj datum, ali je on, uopšte uzevši prihvaćen. Roditelji Armstrongovih roditelja bili su robovi. Armstrongov otac, Vili Armstrong, bio je nadničar i veći deo radnog veka proveo je u jednoj od »terpentinskih fabrika« u kojoj je, s vremenom, postao nekakav nadzornik. Armstrongova majka, Meri En ili Mejen, kako su je zvali, uglavnom je radila kao služavka kod belih poslodavaca i moguće je - premda nije sigurno - da je nešto novca zaradjivala baveći se, uzgred, prostitucijom. (Treba lmati u vidu da se u podkulturi Storivila, gde je Armstrong živeo, na prostituciju gledalo gotovo kao na normalan ,način zaradjivanja za život; Armstrongova prva žena bila je prostitutka.) Mejen zauzima značajno mesto u Armstrongovom emotivnom životu. Ma koliko ga je s vremena na vreme zanemarivala, izgleda da ga je zaista volela, a on je tu ljubav uzvraćao.

"Kada su u Čikagu sahranjivali Mejen«, seća se Armstrong, »plakao sam - verovatno jedini put u životu - kad su joj pokrivali lice."

Vili i Mejen Armstrong su se razišli ubrzo pošto se Luj rodio i podigla ga je baba po ocu, Džozefina Armstrong. Nije počeo da živi stalno s majkom sve dok nije pošao u školu, a taj život bio je tipičan za geto - surov prema svačijim merilima. Kad razmišljamo o Armstrongovoj prirodi, moramo imati na umu da on nije bio jednostavno "siromašan"; mnogo više od toga, bio je i u fizičkom i u emocionalnom pogledu lišen svega, i to do mere u koju je teško poverovati. Mejen je redovno menjala svoje "mladiće", tako da je reč o neprekidnom protoku, dolasku i odlasku ljudi koje Armstrong naziva "očusima", a od kojih su neki, u pijanom stanju, i tukli njegovu majku. Išao je odeven u njihove odbačene pantalone i cela njegova garderoba sastojala se najčešće od para takvih pantalona i jedne ili dve košulje; često je išao bos. Ishrana se uglavnom oslanjala na crveni pasulj, pirinač, okru i otpatke od mesa. Povremeno je zavirivao i u kante za smeće. Njegov dom, uglavnom, nalazio, se u srcu Storivila i Armstrong je svakodnevno bio svedok prostiucije, odvratnih pijanstava, uzimanja droge, tuča, a povremeno i ubistava. Svugde je bilo djubreta, pacova i prljavštine. Jedina stvar koje nikada nije bilo dovoljno bio je novac. Armstrong je odmalena radio sve vrste izmećarskih poslova, prodavao je novine i nosio ugalj. Školovao se neuredno. Dane je provodio bez obuće, odeven u dve-tri krpe, živeo često od otpadaka sa tudjih trpeza igrao se u prašini i blatu na ulici kad ne bi radio, čeprkao duž železničkih šina u potrazi za lekovitim travama od kojih bi pravio lekove kad se razboli i nije, dakle, čudno to što je postao bogat i slavan, već što se uopšte održao u životu. Ono što ga je spaslo bila je pre svega ljubav njegove staramajke koja je, po svemu sudeći, umela nekako da stvori izvesnu sigurnost u njegovom najranijem detinjstvu, a potom i ljubav Mejen. Armstrongov odnos prema majci bio je pomalo čudan. Izgleda da je Mejen u Armstrongu videla pre mladjeg brata nego sina - on je bio prijatelj, saveznik i pomagač u nevolji. U domaćinstvu bi se povremeno pojavljivali i drugi ljudi, polusestra Beatris i neki drugi rodjaci. Deca su naučila da se sama staraju o sebi, jer bi Meje s vremena na vreme nestajala, prepuštajući ih brizi i ljubaznosti drugih. Ali ako je Mejen i bila neodgovorna, ona se o Armstrongu ipak brinula na svoj način i svakako više nego njegov otac. Armstrong je, kasnije, s gorčinom pisao:

"Otac nije imao kad da me bilo čemu nauči: bio je suviše zauzet jurenjem sukanja."

Očigledno je, medjutim, da je majčina briga bila dovoljna i Armstrong je izrastao u zdravog, vedrog momka, i uz to vrlo motivisanog da čini ono što se od njega očekuje: to jest, da bude dopadljiv. Poput ostalih pionira džeza, Armstrong je rastao okružen muzikom sa svih strana: regtajmom, hot muzikom, marševima, muzikom svake vrste. Nije mogao naravno, da nabavi pravi muzički instrument, ali je zato bio član jednog kvarteta uličnih derana koji su pevali po uglovima za novčić, na način kakav je u to vreme bio uobičajen. Kako su se dečaci menjali, a samim tim i sastav glasova grupe, članovi su bili prisiljeni da se upoznaju sa sva četiri glasa vokalnog kvarteta. Ovakvo spontano "četvoroglasje" bilo je, van svake sumnje, od značaja u kasnijem Armstrongovom muzičkom razvoju. Do prekretnice u Armstrongovom životu i jednog od najvažnijih dogadjaja u istoriji džez muzike, došlo je uoči nove 1913. godine. Nju Orliens je po tradiciji proslavljao praznik bučno i uz vatromet. Armstrong je došao u posed revolvera kalibra 38, koji je pripadao aktuelnom "očuhu" i ispalio je jedan metak na ulici. Ugledao ga je policajac, uhapsio ga i uputio u dom za obojene besprizorne (Colored Waifs Home). To možda liči na surov postupak i suviše strogu kaznu za tako trivijalan prekršaj, naročito kada ga počini dečak koji je jedva izrastao iz kratkih pantalona, ali je sudija, s druge strane, mogao misliti da čini korisnu stvar udaljujući Armstronga iz sredine koja je morala izgledati očajnički. Armstrong je u početku tugovao za kućom, ali se kasnije privikao i zavoleo dom.

Dom je imao limeni orkestar i vokalnu grupu, verovatno hor. Armstrong se pridružio horu, a ubrzo potom ga je dirigent, Piter Dejvis, pitao da li bi prešao u orkestar. Počeo je svirajući tamburinui njegov osećaj za vreme impresionirao je Dejvisa, koji ga je prebacio na bubnjeve. Ubrzo je presao na alt hornu, orkestarski instrument srodan kornetu ali nešto nižeg tona. Armstrong se odmah snašao sa ovim instrumentom; kasnije je pisao:

"Već sam imao za sobom vokalno iskustvo od nekoliko godina i instinktivno sam uvideo da alt u orkestru ima istu ulugu kao bariton ili tenor u kvartetu. Svoje deonice svirao sam vrlo dobro."

Nije sasvim jasno kakvu je muziku orkestar izvodio, niti jesu li njegovi članovi po pravilu morali da znaju note. Znamo da Arlnstrong nije umeo da ih čita. Kad kaže da je "svoje deonice svirao vrlo dobro", time misli da je po sluhu pogadjao harmonije u toku samog sviranja. Važan sastojak Armstrongovog genija bilo je i njegovo oštro i brzo shvatanje harmonija u vreme kada mnogi džez muzičari nisu mogli da se pohvale pravim razumevanjem muzičke teorije. Svakom školovanom muzičaru pošlo bi za rukom da uradi ono što je Armstrong radio u orkestru doma za besprizorne, ali je to Armstrong činio apsolutno bez ikakvog školovanja, u uzrastu od četrnaest godina.

Njegovu obdarenost su, dakle, uočili na samom početku. Piter Dejvis, kao i mnogi drugi ljudi u Armstrongovom životu, zavoleo je dečaka. Od njega je načinio zvaničnog trubača institucije kada se to mesto upraznilo, zatim ga je podučavao sviranju korneta i, najzad, unapredio ga u vodju orkestra. Prema Armstrongovom svedočenju, Dejvis mu je ukazao na važnost stvaranja tona i takve lekcije su ostale upamćene. Sve u svemu, boravak u domu za besprizorne bio je dobro iskustvo za Armstronga i on se odlično osećao.

"To je mesto više ličilo na neko oporavilište ili pravu školu, nego na zatvor za dečake", pisao je kasnije.

Dom je napustio posle tri godine, na intervenciju svoga oca; ovaj nije intervenisao iz očinske ljubavi već stoga što mu je bio potreban neko da čuva decu iz drugog braka, dok on i njegova druga žena rade. Armstrongu se ova kombinacija nije svidala i, kad se stvar okončala, bio je zadovoljan što može ponovo da živi s Mejen. Sada je imao oko šesnaest godina i sebe je smatrao odraslim. Počeo je da zaradjuje noseći ugalj za 75 centi dnevno i svirajući kornet po barovima Storivila za dolar i četvrt po večeri, ne računajući napojnice. Postao je glavni izdržavalac domaćinstva, što će i ostati do kraja života.

Kao kornetist razvijao se veoma brzo. S još nekoliko mladića obrazovao je malu grupu s kojom je svirao po lokalima i na sedeljkama. Istovremeno, počeo je da se vrzma oko kabarea u kojem je nastupao orkestar Kida Orija. U tom orkestru kornet je svirao Džoe Oliver. Ovaj je, poput mnogih drugih starijih ljudi, našao da je Armstrong simpatičan i naučio ga je nekim za zanat veoma važnim trikovima. Mnogo se pisalo o uticaju raznih njuorlienskih kornetista na Armstronga, a najčešće se spominju Badi Bolden, Bank Džonson i King Oliver. Armstrong je govorio da je slušao Boldena, ali je bio suviše mlad kada je ovaj prestao da svira da bi moglo biti reči o nekom naročitom uticaju. Takodje, Armstrong poriče Džonsonovu tvrdnju da je ovaj najviše delovao na njega. Istina je, u stvari, da je Armstrong sam sebi bio učitelj. Oliver je mogao mladome čoveku pokazati neke stvari koje se tiču rada prstiju, ambažure, kontrole disanja i tako dalje i možda ga je upoznao s repertoarom koji se svirao u Nju Orliensu, ali je sigurno da Armstrong svoju koncepciju nije preuzeo od Olivera. Njihovi stilovi su tako reći dijametralno oprečni: kontrolisano i usko usredsredjeno Oliverovo sviranje u izrazitom je kontrastu prema Armstrongovom kitnjastom liricizmu. Stvarni značaj ove veze jeste u tome što je Oliver povremeno slao Armstronga da ga zameni u Orijevom orkestru i kada je, 1918. godine, 0liver otišao u Čikago, Ori je stalno angažovao Armstronga. Orijev orkestar bio je jedan od najboljih u Nju Orliensu, što je značilo da je Armstrong, u osamnaestoj godini, bio vodeći kornetist u getu. Narednih pet godina Armstrong je radio u Nju Orliensu i okolini, stalno se usavršavajući. Jedno od važnijih mesta za oprobavanje veštine bili su rečni parobrodi. Ovi staromodni brodovi s velikim točkom, koji su kao saobraćajno sredstvo već počeli da padaju u zaborav, služili su kao mesto za provod i razonodu (showboats). Neki su pravili dnevne ili večernje izlete i vraćali se u luku posle nekoliko časova plovidbe; drugi su pak plovili uz reku, zaustavljajući se preko noći u različitim gradovima na svojem putu, pri čemu bi se zabave organizovale ili dok je brod ukotvljen ili tokom čitavog krstarenja. Na ovim brodovima preovladjivalo je karnevalsko raspoloženje, a muzika je bila vitalan deo priredbe. U Sent Luisu je pijanist Fejt Marabl organizovao i vodio orkestre na brodovima koji su pripadali braći Strekfas. To su bile disciplinovane grupe, koje su svirale "prema satu" (clockwork music): čak se i tempo često udešavao prema štoperici. Ali su te grupe povremeno izvodile i džez i u tu svrhu vodje su u pripravnosti držale izvestan broj "vrućih" solista. Marabl je 1918. godine unajmio Armstronga za jednu ekskurziju i ovaj je tokom sledeće dve ili tri godine sporadično nastupao na brodovima. Na takvim putovanjima jedan melofonist, Dejvid Džons, podučio je Armstronga elementarnom čitanju nota; na Armstrongovu tadašnju reputaciju ukazuje i činjenica da je Marabl, eto, angažovao muzičara koji ne zna note, a bilo ih je mnogo koji su znali. Ipak, Armstrong je najviše radio u samom Nju Orliensu, a tamo se, i oženio; nevesta je bila nešto starija od njega, zvala se Dejzi, a mladenci su izgleda, veći deo vremena provodili u svadji i tuči. Najzad je, 1922, godine, Oliver "poslao" po Armstronga da dode u Čikago. Armstrong je poziv prihvatio, došao je i naprosto sve "oduvao" iz grada. S Oliverom je radio u lokalu Lincoln Gardens i ubrzo po njegovom dolasku grupa je načinila i prve gramofonske snimke. Armstronga su prijatelji i neki muzičari od početka nagovarali da se izdvoji i počne samostalno da radi a ovaj se opirao: osećao je da Oliveru duguje zahvalnost i nije želeo da povredi njegova osećanja. Uostalom, nije bilo u skladu s njegovom prirodom da drugima pričinjava neprijatnosti.

Medjutim, u proleće 1924. godine Armstrong se ponovo oženio, ovoga puta Oliverovom pijanistkinjom Lilijan Hardin. Hardinova je za sobom imala klasičnu muzičku školu i ako i nije nikada bila veliki džez muzičar, svakako je bila sasvim pouzdana i sposobna. Bila je i ambiciozna naročito kad je u pitanju bio njen muž. Radila je sa Armstrongom i učila ga brzom čitanju nota na prvi pogled, a u leto iste godine nagovorila ga je da napusti Oliverov ansambl i preuzme jedan posao u lokalu DreamIand Cafe. Iste jeseni, Flečer Henderson je Armstrongu ponudio mesto u svojem njujorškom orkestru. U to vreme, 1924, Hendersonov orkestar nije bio pravi džez orkestar; bio je to komercijalni sastav koji je svirao muziku za igru i zabavu i koji je na gramofonskim pločama pratio pevače i pevačice. Henderson, koji je bez ikakve sumnje imao najosetljivi nos u čitavoj istoriji džeza kada je u pitanju pronalaženje talenata, osetio je potrebu za džez solistom u svom orkestru, solistom koji bi mogao da predstavlja udarnu snagu i odgovori zahtevima tadašnje publike. Armstrong je ponudu prihvatio i ostao je s Hendersonom gotovo godinu dana, snimivši i veći broj solo deonica, od kojih je najpoznatija ona na snimku Sugar Foot Stomp, varijanti Oliverovog Dipperrnouth BIues. Tokom boravka u Njujorku, Armstrong je načinio i neke snimke u svojstvu slobodnog umetnika, prateći pevačice bluza i gostujući u raznim grupama Klerensa Vilijamsa, uključujući i grupu Red Onion Jazz Babies sa Sidnijem Bešeom. Posle godinu dana, Armstrong se umorio od rada u Hendersonovom orkestru. (Poput većine drugih džez muzičara, Armstrong je pio - postoji čuveni snimak iz tridesetih godina, Laughing Louie, na kojem izgleda da je čitav orkestar nakresan - ali nikada nije dozvoljavao da se ta navika otrgne kontroli. "Zavisio je", ako je i to tačno, od marihuane, koju je uporno uzimao tokom dužeg perioda.

Itako se, u jesen 1925. godine, Armstrong vratio u čikaški lokal Dreamland da radi, za 75 dolara nedeljno, s grupom koju je organizovala njegova žena Lil. Svota od 75 dolara nedeljno bila je u to vreme necuveno visoka za jednog crnačkog džez-muzičara. Ubrzo je Armstrong počeo i da "duplira", to jest da pored redovnog posla nastupa i s Vendome Theatre Orchestra Erskina Tejta, u svojstvu specijalnog "hot" soliste. A onda je, 12. novembra 1925. godine, Luj Armstrong kročio u studio gramofonske firme Okeh, da načini prve od ukupno šezdesetak snimaka koji će postati poznati kao Hot Five i Hot Seven snimci, odigrati ulogu krupnih putokaza u istoriji džez muzike, izazvati uzbudenje medu džez muzičarima i slušaocima i u Sjedinjenim Državama i u Evropi i, najzad, temeljno izmeniti tokove razvoja džeza. Tokom sledeće četiri godine Armstrong je nastavio da radi kao specijalni solist kod Tejta, zatim s grupom Kerola Dikersona i s vlastitim grupama. Hot Five i Hot Seven snimci, nastali izmedu 1925. i kraja 1928. godine, snimani su s neformalnim pik-ap grupama grupe koje se sastaju samo radi snimanja). U to vreme, Armstrong je počeo da postepeno prelazi s korneta na trubu. Razlika izmedu ova dva lnstrumenta je neznatna i ima veze s procentualnim odnosom koničnog dela cevi prema pravome delu. Kornet ima nešto mekši i manje blistav ton od trube. Rani džez muzičari su gotovo isključivo svirali kornet, jer je takav običaj bio u limenim orkestrima iz kojih su rane džez grupe potekle. Truba je pak bila instrument za "klasične" soliste i simfoničare i neki medju ranim džez muzičarima su se naprosto plašili da se na tom instrumentu oprobaju. Armstrong je počeo da svira trubu u dvoranama, upravo zbog blistavog tona kojim se mogao popuniti veći prostor, a možda i prosto zato što je ovaj instrument veći i sjajniji. S vremenom, sasvim je napustio kornet i posle je taj instrument počeo da iščezava iz džeza; ostali su mu prlvrženi, uglavnom, muzičari odani načelima njuorlienske muzike.

Godine 1929. Armstrong se iz Čikaga preselio u Njujork, i narednih sedamnaest godina sviraće kao specijalni solist ispred velikih orkestara. Nije više bio jednostavno džez muzičar iz Nju Orliensa već, u malome internacionalna figura, koju su ljudi od zanata prepoznavali kao vodeću ličnost jedne nove umetnosti. 0tada, Armstrongov život će se sastojati gotovo isključivo od sviranja trube i neverovatno napornih putovanja, kakva predstavljaju svakodnevnicu zaposlenog muzičara. Tridesetih godina, u vreme kada su, za trajanja krize, mnogi džez muzičari imali teškoća da nadju ma kakav posao - Sidni Beše je, kao što znamo, neko vreme radio u jednoj krojačkoj radnji - Armstrong je mogao biti, a često je i bio angažovan 365 večeri u godini.

Armstrongov život, medjutim, nije bio sasvim bezbrižan. Brak s Lil Hardin počeo je da se raspada gotovo odmah po prelasku u Njujork; posle jednog kratkotrajnog braka s početka tridesetih godina, oženio se - četvrti put - Lusilom Vilson, igračicom, i ona je, najzad, uspela da obezbedi izvesnu emotivnu stabilnost do kraja Armstrongovog života. Njegovi poslovni odnosi bili su, takodje, nesredjeni. Ne smemo zaboraviti da je Armstrong bio slabo obrazovan čovek, iz geta, i bez ikakvog "svetskog" iskustva. Do 1931. godine, razume se, naučio je ponešto od šou-biznisa, ali je i dalje pravio greške. Često se vezivao za menadžere koji su bili ili nesposobni ili podmitljivi, ili pak i jedno i drugo i, najzad je, 1933, umoran i obeshrabren, otišao u Evropu.

I odmor i laskanja kojima je bio okružen koristili su Armstrongu, kao što se može videti iz snimaka koje je načinio posle pauze, 1935. godine. Otprilike u to vreme prepustio je svoje poslove Džou Glejzeru, isprva malom impresariju i vlasniku noćnog lokala, za koga je jedno vreme radio u Čikagu. Izbor je bio dobar. Glejzer je napustio sve druge poslove, uspostavio čvrstu kontrolu nad Armstrongovom karijerom i počeo da donosi krupne odluke - a i mnoge male - za kakve je Armstrong bio srećan što može da ih prepusti drugome i tako je omogućio Armstrongu da se sasvim posveti muzici. Od 1935. godine do rata, Armstrong je plodno snimao, pojavio se u desetak filmova i, na tih način, uspeo da se obogati.

Big bend era trajala je do 1946, kada je sving muzika doživela nagli kolaps. Armstrong se vratio sastavima malog, diksilend formata, a njegovo pevanje počelo je da se probija sve više u prvi plan. Sada je on bio manje džez muzičar nego popularan pevač, ali to i nije bilo važno. Posle 1950. godine, on stvarno više nije imao šta da saopšti na trubi, jer je do tada već bio rekao sve. Nastavio je da se pojavljuje pred publikom, tako reći sve do smrti, koja ga je zadesila 6. jula 1971. godine. Kada je umro, mnogi ljudi koji su ga voleli zbog pesama poput Hello, Dollz ili Mack the Knife, bili su iznenadjeni kada su iz novinskih članaka saznali da je reč o jednom od najvećih džez muzičara koji su ikada živeli.

Izvor: Wikipedia