Lobotomija predstavlja presecanje nervnih puteva frontalnog reznja mozga i talamusa
i hipotalamusa sa efektom smanjivanja ili otklanjanja teskih poremecaja u ponasanju
kod neizlecivih psihoza.
Osnovna svrha je bila smirivanje bolesnika, ali preveliko smirivanje dovodilo je do patoloske
pasivnosti pacijenta i otklanjanja emocionalne dimenzije u ponasanju.

Naravno, ovo bi bilo samo usko, enciklopedijsko objasnjenje jednog od najkontroverznijih hirurskih zahvata u poznatoj medicini. Medjutim, iako koncizna i jasna, navedena definicija lobotomije je nedovoljna. Sada, upoznajmo se sa jednim od najmracnijih perioda psihijatrije.

Ako ste mislili da su elektro-sokovi, oliceni u vidu EKT-a, tj elektro-konvulzivne terapije jezivi i surovi, sta tek reci o shilu za razbijanje leda i cekicu? Mislim da je pobednik u izboru za najmorbidniju proceduru vec odlucen, no pogledajmo malo kako je sve pocelo.

Daleke 1890. godine, Fridrih Golc je, nauke radi naravno, mehanicki "hakovao" mozak jednog psa, nakon cega je primetio da je pas znatno mirniji no pre. Umesto da se srami zbog zlostavljanja zivotinja, Golc je izasao u javnost sa rezultatima svoga eksperimenta, i zaintrigirao mnoge psihijatre, koji su u lobotomiji videli nacin moguceg izlecenja shizofrenije. Pre ce biti da je takav postupak bio potreban upravo tim psihijatrima, no dobro.

Medju prvim "pionirima" hakovanja mozgova, nasao se i Gotlib Burkhardt, upravnik jedne psihijatrijske klinike (citaj: ludnice) u Svajcarskoj. Burkhardt je lobotomiju izvrsio na 6 pacijenata sa dijagnostifikovanom shizofrenijom. Istini za volju, neke je uspeo da "smiri" (dvojicu je toliko smirio, da vise nikada nisu pravili problem, preminuli su), no, na veliku zalost ovog "God-wannabe doktora", njegov "poduhvat" nije doziveo neki veci publicitet.

Tako su, barem za neko vreme, siroti pacijenti bili postedjeni ove varvarske hirurske intervencije. No, u prvoj cetvrtini 20. veka, koncept lobotomije je ponovo dobio na popularnosti, i naucnici su sa nevidjenim entizujazmom kasapili mozgove simpanzi i ostalih primata. Tada su dosli do prekretnice: umesto da ceprkaju po celom mozgu, usredsredili su se na prednji deo mozga.

Tako je grupa portugalskih lekara na celu sa dr. Monicom osmislila proceduru koja se sastojala u presecanju veze izmedju prednjeg, frontalnog reznja mozga i talamusa. Procedura je pokazala promenjljiv uspeh, tako da, dok je kod jednog broja pacijenata zaista doslo do "umirivanja", kod vecine efekata nije bilo, ili su bili fatalni po pacijenta.

Medjutim, pravu renesansu lobotomija je dozivela u SAD, i to zahvaljujuci doktoru Volteru Frimenu. E, sada polako dolazimo do price o shilu za led i cekicu.

Naime, Frimen je osmislio lak i jednostavan nacin za brzo lobotomiziranje pacijenata: pacijent je dobijao lokalnu anesteziju, a shilom za led bi se probila kost, i to kroz sam ugao ocne jabucice, naravno, uz svesrdnu pomoc cekica. Nakon sto bi se kost probila, usledilo bi "svrdlanje" shilom levo-desno, dok se ne bi postigao odgovarajuci efekat.

Nista lakse, zar ne?

Drugi svetski rat i sve traume koji ratni sukob donosi su isle na ruku zagovornicima lobotomije. Na udaru shila i cekica su se nasli ne samo shizofrenichari, vec i homoseksulaci, komunisti, nimfomani, i ostali koji su od drustva etiketirani kao "bezboznici". Jednom recju, svako ko se nije uklapao u profil "moralne, hriscanske Amerike".

Dr. Frimen je zaista imao cime da se "pohavli". U preiodu od 1930. do 1950. godine, diljem SAD je izvrseno oko 50,000 lobotomija, najcesce prisilnih. Mozgovi nepodobnih su hakovani i u Evropi, tako da je Engleska zabelezila negde oko 10,000 lobotomija, dok je "napredna i bogata" Svedska imala impresivan saldo od oko 4,500 prisilnih lobotomija, medju njima i velikog broja dece, i to sve u periodu od 1944. do 1963. godine. Takodje, Japan je prigrlio ovu metodu koju je koristio kao pouzdan nacin da izadje na kraj sa nemirnom decom i tinejdzerima. Naravno, lobotomije su u najvecem broju vrsene prisilno. Toliko o zapadnim demokratskim tokovima. Poredjenja radi, SSSR je zabranio lobotomije jos 40tih godina, smatravsi je amoralnim cinom koji prkosi svemu za sta su se Sovjeti zalagali.

Preko "bare", pobornici lobotomije su imali pune ruke posla. Medju manekenima su bile i neke poznate licnosti, kao sto je Rouzmari Kenedi, mladja sestra Dzona Kenedija. Rouzmeri je, navodno, patila od blagog oblika retardiranosti, koji je Frimenova procedura trebalo da ispravi. Rezultat je bio tragican: ova 23-godisnja devojka, prisilno lobotomizirana je nakon procedure bila osudjena da do kraja zivota bude kao biljka. Nepokrenta, potpuno nesvesna desavanja oko nje. Frensis Farmer, mlada i perspektivna americka glumica je takodje bila pacijent dr. Frimena. Zbog svoje divlje narave i glasina da je prokomunisticki orijentisana, Frensis je zavrsila na stolu dr. Frimena, ali, ovog puta, pacijentkinja je prezivela i uspela da novim narastajima prenese zastrasujuca iskustva koja je dozivela tokom dugotrajnih boravaka u psihijatrijskim ustanovama.

No, sve ima svoj kraj, pa tako i zlatno vreme americke psihijatrije, oliceno u shilu i cekicu. Doslo je vreme novih lekova, antipsihotickih droga, pa je "dobra stara" lobotomija ponovo izgubila na respektu. Ipak, procedura je bila ireverzibilna, procenat "uspesnosti" relativno mali i relativiziran, dok je procenat smrtnost bio poprilicno visok.

Danas, iako je psihijatrija dobrim delom utemeljena na hemiji, tj na sirokom spektru jakih lekova, sto psihotropnih, sto psihoaktivnih, lobotomija se ponegde jos uvek primenjuje, i to kao krajnje, izrazito nepopularno resenje. Icepick i cekic su zamenjeni laserima, a i americki zakon je zabranio prisilno izvrsenje procedure.