Ljudi, pa Toplica je vruć!

Kukuj mene, luda li Čoveka! - zavapila je postarija žena s cegerom u ruci dok je, razrogačeno i s nevericom, posmatrala neobičnog biciklistu, kog smo sačekali kod Doma vojske, na početku Karađorđeve, ne bi li ga fotografisali. Tog jutra u Kraljevu je izmereno minus 22 stepena. Sante leda plutale su Ibrom, retki prolaznici bili su dobro "natrontani", a biciklista je na sebi imao samo majicu s bretelama.

- Šta je, snajka, cikovina, a - nasmešio se biciklista zabezeknutoj gospođi. Nama je dobacio "Ajde, slikaj, pa da guram dalje".
To je sedamdesetogodišnji Toplica Lukić iz Konareva, sela na pola puta između Kraljeva i Mataruške banje. Svakog jutra on sedne na svoj "bajs" i krene ka gradu, zatim preko Žiče stigne u Mataruge i odatle u Konarevo. Ne sme mnogo da se zadržava, jer na vreme treba da otključa svoju pečenjaru. Dvadesetak kilometara svakog jutra, bez obzira da li je napolju plus četrdeset ili minus dvadeset.

Leti je "neprimetan", ali zimi je Toplica lokalna atrakcija. Toplica, uvek vozi - neodeven. Smeta mu kaže, i atletska majica, jedini komad garderobe, ali ne bi imalo smisla da ide go ulicom.
- Rođen sam u selu Vučje, pod Golijom. Tamo se gorštački živi. Čovek mora da se izbori s prirodom, da živi u saglasju s njom. Od malena sam navikao da zimi, bez obzira na mraz, izjutra izađem neodeven i da se istrljam snegom. Tome me je, u stvari, naučio deda Vukoman. Do današnjeg dana ja se tako "čeličim" - priča nam Toplica Lukić.

Naročito mu, tvrdi, prija kad su jaki mrazevi, kao ove zime. Jedini mu je problem što se, dok vozi bicikl, hvata led po lancu, ali bože moj, zaustavi se, otkloni "kvar", pa vozi dalje.

Nije mu baš prijatno dok se retki prolaznici, videvši ga oskudno odevenog, dok od mraza puca drvo i kamen, u čudu krste ili ga zaustavljaju i pipaju.
- Čuo sam kako neki pričaju da sam poludeo, drugi tvrde da imam krokodilsku kožu, pa mi mraz ništa ne može. Jedna snaša, pre koji dan, prišla, pa me pipa po rukama. Kad je završila "s pipanjem", ona se okrenu, pa viknu: "Ljudi, pa on je vruć! ". Vruć, nego šta, taman posla da sam "ladan" - kroz smeh priča Toplica.

Najsmešnije su mu reakcije Roma. Pošto se, uglavnom, kreću u grupicama, kad ga vide, oni "kolektivno" okreću glave na drugu stranu, uz obavezno "lele, devla! ".
U svom veku Toplica, osim zubobolje, drugih zdravstvenih problema nije imao. Ne zna šta su prehlade, čajevi i aspirini. Dva puta se ženio, ali niko ne primenjuje njegov metod "čeličenja". Brat mu se, smeška se Toplica, prehladi "kad zimi ode od dnevne sobe do kupatila". Za kuma, veli, da je bio dalekovid. Kao da je znao da kumčetu nikad neće biti hladno, pa mu je i takvo ime nadenuo.


Izvor: Glas Javnosti \ M. S. Milišić