Cao narode!
Da odmah kazem sta me muci... valjda necu puno filozofirati...
Pravo da vam kazem, ne bojim se vas svih, ne bojim se ljudi sa kojima se vidjam svakodnevno ni onih koje uopste ne poznajem, vec kao da me je strah da prvi okrenem telefonski broj nekoga sa kime nisam malo duze u kontaktu. Ne samo preko telefona, vec i ako nekoga slucajno sretnem negde. Kao da me brine ko ce sta reci, kako ce ko reagovati, sta bih ja trebao da kazem, sta se ocekuje od mene... i sva ta priprema u meni budi nesigurnost i sumnju u samog sebe, a i sumnju u sagovornika, kao da mi je u proslosti nesto neoprostivo uradio; razgovor postaje daleko od nalika na spontanost. Sve u svemu, ne mogu da se opustim i budem ono sto i jesam u svakodnevnici. Kao da pocinjem da se pretvaram...
Imate li ideju o cemu je rec? Naravno, dozvoljene su i sale na moj racun, ali ako imate neki komentar na ovo, molim vas da zabelezite....

kad sretnes nekog s kim nisi bio duze u kontaktu ti razvuci osmeh i reci " Pa de si bre matori/ribo,sta ima jebote otkad te nisam video...bla...bla...bla..."  Ne razumem kad kazes "...i sva ta priprema u meni budi nesigurnost.."   Kakva bre priprema?! Nemas valjda spisak ljudi s kojima se dugo nisi video pa kuci pred ogledalom vezbas sta ces im reci kad se sretnete...zaboravi na to,probaj jednostavno da budes spontan,budi to sto jesi pa sad nekom ce se to svideti,a nekom ne ali budi siguran da taj ko te prihvati takvog kakav si - to ti je pravi prijatelj !! A ovi drugi ti ne trebaju u zivotu!

anksioznost... postoji lek i za to... poseta psihologu... mozda i neki lekic za opustanje ...

... manje misli na to kakav ces ili kakav bi utisak zeleo da ostavis, i bice sve ok.

sve to sto je avanguardia napisao,lekice zboravi  .nemoj da se pripremas za razgovor.budi ono sto jesi,nekom ces biti ok takav,nekom ne
to je normalno.tvoj strah potice od zelje da se dopadnes svima,a to je nemoguce.i kao sto si sam zakljucio kontraproduktivno.uopste nije strasno ako ispadnes mentol u drustvu,ako te neko koga si pozvao iskulira.ko ga jebe,bre...on je na gubitku.a svega ostalog ces se jednog dana secati sa osmehom.

pa, ko je rekao da lekove uzima na svoju ruku.. za to postoje lekari

verovatno je decko samo usamljen...

poslusaj cika-arlekina 

nego da se osvrnem na jos jednu situaciju
...ako pridjes devojci pa dobijes korpu, najvaznije je da naucis da kazes sebi 'pa sta?', i ides dalje...

nista od svega toga sto si naveo nije strasno- samo nemoj sve da primas k srcu...
 

Hvala lepo na odgovorima, pomaze pogled iz drugog ugla...
Kontam, bezveze se opterecujem time, stvarno... zaboravljam na spontanost, ali eto, mozda sam samo izgubio jednu dozu samopouzdanja. Mada, priznajem, ovako se osecam duze vreme.
Verujem vam... nije to stvar u vezi koje bih trebao da se opterecujem, ali cesto sebe uhvatim u razgovoru da se na silu nasmejem jer situacija tako nalaze... ili jer neko to od mene ocekuje. To ne prija ni malo. Jednostavno kad se razgovor zavrsi, ja osetim neverovatno olaksanje. Jeste... kao da pokusavam da ispunim necija ocekivanja...
... a da, i ona situacija, prilazak devojci i korpa... tako je...
Special Thanks to "arlekin"!
OK Hvala na odgovorima, jos jednom, i pokusacu da manje mislim o tome i budem opusten i budem ono sto i jesam.

Pusti druge da govore,ljudi ionako vole da ispituju...sto bi ti nekoga zabavljao?
A ti ljudi sa kojima se nisi cuo duze vremena..pitanje je da li uopste i treba da se cujes sa njima,kada ti bude dobro sa samim sobom onda ces mozda moci da budes i opusteniji u drustvu

Anksioznost , je hvala Bogu jedan od laksih psiholoskih poremecaja.....negde se to pregura "an passan", negde je potrebna pomoc psihologa....pomoc koju u svakom slucaju treba potraziti.....blaga terapija sa mozda sedativima na biljnoj bazi ili nesto sl......ali ne na svoju ruku!. Dakle glavu gore, samo opusteno i stvarno mislim da ne bi bilo lose porazgovarati pomalo sa nekim strucnim licem.