Ljubav se uči u pelenama

Piše: Saša Bjelić, psiholog

Psihološka nauka raspolaže znanjima koja su plod istraživanja i sučeljavanja različitih pogleda na odnos između ranog emotivnog vezivanja u detinjstvu i kasnijih partnerskih odnosa. Ta saznanja mogu da nam budu od koristi da osvestimo svoj put ljubavi i nađemo prečice.
Jedna od važnih postavki teorije emotivne vezanosti koju je izneo britanski psiholog Bowlby, kaže da vezanost nije ograničena samo na detinjstvo već da taj sistem nastavlja da deluje tokom celog života. Ponašanje vezanosti ostaje unutar ličnosti i određuje načine na koje će ona stupati u emotivne veze u svom daljem životu. U tom smislu, teorija vezanosti deli sa psihoanalitičkom teorijom stanovište da je prvi odnos vezanosti slika kasnijh odnosa.

Pretpostavlja se da vezanost za roditelje, iz detinjstva, leži u osnovi kasnijih mogućnosti za stvaranje emotivnih veza kao i u osnovi čitavog niza problema koji se, na tom polju, javljaju kod odraslih. Deca procenjena kao nesigurana u svojoj vezanosti za roditelje, lošije se snalaze u kasnijim odnosima sa odraslim i vršnjacima.
Bowlby je pretpostavljao da prilikom stvaranja partnerskih emotivnih odnosa u odraslom dobu, emotivni partneri preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti (roditelja ili najbližih osoba). Prema tom stanovištu, dete dolazi na svet sa genetičkom predispozicijom da razvije načine ponašanja koji će, u odgovarajućoj sredini, rezultirati održvanje veće ili manje blizine onoga ko se o detetu stara. Težnja održavanja blizine ima funkciju zaštite deteta. Ako odnos vezanosti u ranom detinjstvu ne obezbedi osećaj sigurnosti, prijatnosti, pripadanja, osoba se neće sa poverenjem ukuljučivati u druge aktivnosti koje omogućava postojanje sigurnog oslonca. To je kriterijum po kojem se odnos vezanosti razlikuje od drugih emocionalnih veza.

Za razliku od rane vezanosti za roditelje, odnosi vezanosti sa emotivnim partnerom u adolscenciji i odraslom dobu su više obostrani, u smislu da svaki član služi i kao onaj ko pruža i onaj koji prima brigu i sigurnost. Druga razlika je u činjenici da partnerski odnos uvek uključuje i seksualnu privlačnost. Pored toga, deca imaju težnju, koja je urođena, da se vezuju za svoje roditelje. Odrasli se razlikuju po mogućnosti da sami biraju da li će stupiti u emotivnu vezu ili ne. Izbegavanje emotivnih veza može proizlaziti iz straha od bliskosti ili od nedostatka želje da se ostvari bliskost sa drugom osobom.

Sigurnost ili opasnost situacije kao i dostupnost figure vezanosti ne procenjuju se svaki put ponovo. Kroz stalne razmene sa svetom, dete stvara sve složenije unutrašnje predstave o svojoj figuri vezanosti. Te predstave nisu samo jednostavne, pasivne slike, već imaju mogućnost menjanja.

U svojim posmatranjima ponašanja deteta u prirodnom, kućnom okruženju, Ainsnjorthova je zapazila da, kada deca jednom postanu pokretna, koriste majku kao bazu sigurnosti sa koje istražuju okruženje. Roditelj tako dobija značaj kao sredstvo održavanja i širenja detetove spremnosti da bude radoznalo i istražuje svoju okolinu.

Teorija vezanosti nastala je iz posmatranja kako se ponašaju odojčad i mala deca koja su, na određeno vreme, odvojena od majke ili su, uz majku, u prisustvu nepoznate osobe. Deca su se ponašala različito. Ponašanje je zavisilo od već izgrađenog odnosa sa majkom. Odnosno, od toga kako se majka prema detetu ponašala od njegovog rođenja.

Analizom rezultata došlo se do opisa tri osnovna oblika veze između deteta i majke ili druge osobe najbliže detetu.

SIGURNA VEZANOST
Majka je tokom prve godine detetovog života gotovo uvek dostupna detetu , osetljiva na njegove potrebe i na njih reaguje na vreme i na odgovarajući način. Drugim rečima, pouzdan je izvor zaštite i sigurnosti.
Dok je sa majkom, u blizini nepoznate osobe, takvo dete s vremena na vreme proverava njenu blizinu. U početku je oprezno u odnosu na nepoznatu osobu, a potom počinje slobodno da istražuje i igra se.
Na odlazak majke reaguje plačem ili traženjem majke, nivo radoznalosti i igre opada. Pri ponovnom susretu sa majkom traži utehu i maženje, brzo se umiri i nastavlja sa igrom.

NESIGURNA, IZBEGAVAJUĆA VEZANOST
Majka ne prepoznaje potrebe deteta i često ga odbija od sebe. Ne reaguje na detetove signale za podrškom i umirenjem . Odbija često i bliski fizički kontakt sa detetom.
Dok je sa majkom, u blizini nepoznate osobe, dete uopšte ne proverava njenu blizinu dok se igra. Ne pokazuje nikakav oprez u odnosu na nepoznatu osobu.
Na odlazak majke gotovo da ne reaguje, istraživanje okoline ne opada, dete se, u prisustvu strane osobe, ponaša kao i dok je majka bila tu. Lako zamenjuje majku drugom osobom kao saučesnikom u igri.
Prilikom ponovnog susretu aktivno izbegava majku udaljavanjem ili okretanjem od nje. Odbija čak i kontakt očima.

NESIGURNA, NESTALNA VEZANOST
Majka nedosledno (kako kad) odgovara na potrebe deteta. Na isti način je i prisutna kad ono traži podršku. Pretnja napuštanjem je česta kao sredstvo za kontrolu deteta.
Dok je sa majkom, u blizini nepoznate osobe, dete je jako uznemireno, lepi se za majku i preokupirano je njome, ne igra se i ne švrlja okolo.
Kada majka ode, a ono ostane sa nepoznatom osobom, javlja se intenzivni, nekontrolisan plač i protest koji se razlikuje od onog kod sigurnog načina vezanosti jer je obojen jakom ljutnjom.
Prilikom ponovnog susreta sa majkom, dete, u isto vreme, traži blizinu majke i izbegava kontakt sa njom. Traži da ga majka uzme u naruččje a onda se opire i ne može lako da se umiri.
Na osnovu svojih istraživanja Ainsnjorthova je izvela zaključak u skladu sa Bowlyjevim stanovištem, da je kvalitet rane veznosti ukorenjen u istoriji odnosa između deteta i majke
Hazan i Shaver proučavali su prirodu emotivnih partnerskih odnosa. Zaključili su da je svrha partnerskih veza opravdana evolucijom i da nije romantični hir prirode. Partnerska ljubav je biološki proces sa evolucionim značenjem, stvoren da olakša i podržava roditeljsku ulogu negovanja potomstva, odnosno da doprinosi razmnožavanju i opstanku. Za svoje stanovište po kojem su, rane faze romanse, proces stvaranja veze, uporište nalaze u Bowbyjevom stavu da se "stvaranje vezanosti opisuje kao zaljubljivanje, a održavanje veze kao voleti nekog".

Partnerski emotivni odnos se uređuje kao proces kojim se stvaraju emotivne veze između odraslih partnera, upravo onako kako se stvaraju i veze u ranoj fazi života između roditelja i deteta.
Za svako dokazano svojstvo vezanosti, postoji paralelno svojstvo ljubavi, a za najveći broj svojstava ljubavi između odraslih, postoji verovatna paralela odnosa odojčeta sa figurom vezanosti.
U nastojanju da integriše sve te raličite pristupe i merenja individualnih razlika, Kim Bartholomew je razvila model vezanosti koji ima četiri kategorije. Model je izveden direktno iz Bowlbyjevih pretpostavki o tome da postoje dva tipa modela vezanosti. Model sebe i model drugog, i da svaki od tih modela može da se predstavi kao dvopolan - pozitivan ili negativan. Njihovom kombinacijom dobijaju se četiri gavlne kategorije vezanosti.
Model slike o sebi ( kako osoba vidi sebe), stepen u kom je usvojen osećaj sopstvene vrednosti, nasuprot osećaju straha i nesigurnosti, i to koliko zaslužuje ljubav drugih. Zbog toga je model sebe povezan sa stepenom straha i zavisnosti od ohrabrivanja koju pruža druga osoba.
Pozitivnost modela drugog ( kako osoba vidi druge ljude), prouzrokuje stepen u kojem se, od partnera u bliskom odnosu, u principu, očekuje da bude dostupan i podržavajući.

KATEGORIJE VEZANOSTI     
* Sigurni stil vezanosti definisan je pozitivnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugog (nizak strah i nisko izbegavanje drugog)
* Prokupirani stil vezanosti defenisan je negativnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugog (visok strah i visoko izbegavanje drugog)
* Bojažljivi stil vezanosti, negativni model sebe i negativni model drugog (visok nivo straha i visoko izbegavanje drugog)
* Povlačeći stil vezanosti, pozitivni model sebe i negativni model drugog (nizak nivo straha i visoko izbegavanje drugog)
Većina, zbog raznolikosti iskustava, tokom života ima elemente više od jednog stila vezanosti. Unutrašnji radni modeli vezanosti usmeravaju ponašanje u odnosu sa roditeljima u periodu detinjstva i utiču na očekivanja strategije i ponašanja u kasnijim odnosima na kasnijim uzrastima.
U tom smislu, kada ulazimo u novi odnos, sa sobom nosimo istoriju socijalnih iskustava kao jedinstveni komplet sećanja, verovanja, očekivanja i strategija koji usmerava naše saznajne, emocionalne i ponašajne obrasce reakcija, našu interakciju i društvene odnose. Roditelji su tu svakako najuticajnije figure, ali se odražavaju u određenoj meri i drugi socijalni odnosi.

Koncept unutrašnjih radnih modela vezanosti navodi na zaključak da je vezanost prvi i najznačajniji odnos kroz koji ljudska bića uče da organizuju značenja. Značajne promene u originalnom modelu vezanosti mogu da se dese kada su nova iskustav drugačija i dovoljno jaka i dugotrajna sa velikim emocionalnim značenjem. Ispravke obrazaca vezanosti u adolescenciji i odraslom dobu ne moraju se bazirati samo na promenama u neposrednom okruženju. Mogu da budu pokrenute unutrašnjim ličnim iskustvom. Adolescenti i odrasli imaju sposobnost "da razmišljaju" o svojim prošlim i sadašnjim iskustvima i shvate ih na drugi način. Slične promene mogu da se dogode i tokom psihoterapije.

MOZAIK
Ako, analizujući sopstveno iskustvo u načinima uspostavljanja emotivnih veza, primetite da birate partnere sa osobinama sličnim onima koje su imali vaši roditelji, dodaćete još jednu kockicu u mozaik dokaza da se model ljubavi usvaja još u najranijoj mladosti .

Izvor: Bilje i Zdravlje

Ovde su stvari malo pomešane.... Evo podele onako kako se ja sećam...

Tipovi afektivne vezanosti ispitivane su u specifičnim situacijama, gde se u test prostoriji najpre nalazi majka sa detetom. Dete se igra sa igračkama i istražuje nepoznat prostor. Zatim majka napušta prostoriju i posmatra se reakcija deteta. Majka se zatim vraća, opet se posmatra kako dete na to reaguje, a zatim ulazi nepoznata osoba (stranac).  Posmatra se odnos deteta prema strancu, a zatim majka napušta prostoriju i dete ostaje samo sa strancem. I pritom se prati njegov odnos i reakcija na odsustvo majke.

4 tipa afektivne vezanosti:
A tip: nezaintersovanošću organizovan odnos - dete ne reaguje ni na prisutnost ni na odustvo majke. Ne reaguje ni na stranca i potpuno je indiferentno i prema majci i prema strancu. Igra se i ne obraća pažnju šta se oko njega dešava. Od majke ne traži oslonac kad nepoznata osobu uđe u prostoriju. Ovaj odnos organizivan je emocionalnom hladnoćom i nezainteresovanošću.

B tip: bliskošću organizovan odnos - dete se u prisustvu majke oseća sigurnim. Kada se prilagodi na situaciju, počinje da istražuje prostor, da se igra i povremeno uključujuje majku u igru. Kad meaka ode, ono neko vreme plače, ali odmah nakon toga sebi zaokupi pažnju nečim drugim, jer ono zna da će se majka vratiti, da ga neće napustiti. Kad se majka vrati, grli je i pokazuje radost zbog njenog povratka. Na ulazak stranca najpre reaguje pomalo uplašeno, seda majci u krilo, ali nakon nekog vremena se oslobađa i započinje igru sa strancem. Kad majka ponovo ode, on to primeti, traži je pogledom, ali ne reaguje burno, već nastavlja igru, povremeno se osvrćući da vidi je li se majka vratila. Kad ona dođe, dete pokazuje radost i nastavlja bezbrižno da s igra.

C tip: nesigurna vezanost - vezanost deteta za majku je preintezivirana, ono nije u stanju da se od majke odvoji. I kad je sa njom, dete plače i ne odvaja se od nje, igračke ni ne primećuje. Na majčino odsusutvo reaguje burno, čupa je, grebe, histerično plače i povređuje je kako ne bi otišla. Na pojavu stranca tekođe deluje burno, nijednog sekunda se ne odvaja od majke i na najmanji njen znak nepažnje reaguje veoma bučno.

D tip: dezintegrisana vezanost - ova vrsta vezanosti najpribližnija je patološkim vrstama vezanosti, javlja se najčešće kad je majka imala traumatsko iskustvo koje je preneto na dete i (u prošlosti) kod žrtava holokausta. Ovaj odnos ne uklapa se ni u jednu postojeću šemu, odlikuje ga nedoslednosti i dezintegrisanost reakcija. Dete u jednom trenutku plače, traži majku, u sledećem je ne primećuje, kao ni stranca, i često gleda u jednu tačku, odsutno, ležeći na podu u fetalnom položaju.

U gornjim tesktovima bilo je reči o oblicima afektivne vezanosti u ranoj dobi života, koja oblikuje sve emocionalne odnose u daljem životu. Tekst koj isledi bavi se procesima stvaranja partnerskih odnosa.
___________________________________________________________________________________________________________

Stvaranje ljubavi je proces

Šta partnerstvo znači?

Partnerstvo predstavlja zajednicu dve osobe. Partnerstvo bilo koje vrste se formira kada dvoje ljudi veruje da je veća korist ako ujedine energije, talente i sredstva, nego da ostanu sami. U ljubavi dolazi do stvaranja partnerstva kada se dvoje ljudi zbližava da bi stvorili novu realnost. Ako se oboje kreću jedno prema drugom i vezuju u fizičkoj, emocionalnoj, duhovnoj i duševnoj sferi, oni prelaze iz realnosti odvojenog "ja" u zajedničku realnost "mi". Ni jedno "ja" nije poništeno, oba se jednostavno povećavaju i unapređuju hemijskim spajanjem sa drugim. Jedno drugom su katalizatori. Stvarajući "mi" realnost znači da formirate tim sa namerom da zajednički putujete kroz život udruženim snagama. Ovako bi to trebalo da izgleda u idealnom slučaju koji podrazumava da ste na pravi način i harmonično izgradili sebe i samim ti napravili dobar izbor jer ste znali šta želite. Dobrim izborom se ne završava priča jer je život pun izazova pa u skladu sa tim celog života se nalazimo u novim situacijama koje manje ili više upešno razrešavamo. Tako i naš odnos sa partnerom raste i razvija se kao i mi sami. Više niste sami. Biće potrebno da uskladite razlike između vas i vašeg partnera-u pogledu stila, brzine, načina komuniciranja, navika i prioriteta. U svakodnevnom životu nužni su stalni dogovori i kompromisi. Oni naravno treba da budu ravnopravni, da se ni jedna strana ne oseti uskraćenom.

Stvaranje ljubavi je proces

Prelazak od JA ka MI zahteva promenu u pogledu perspektive i energije. Pravo partnerstvo podrazumeva razvojni proces.
Ući u brak ili partnerstvo uopšte nije teško. Ali stvaranje prave zajednice predstavlja težak zadatak. On može da se ostvari samo uz poštovanje procesa razvoja i stvaranja zdravog odnosa u koji se kontinuirano ulaže vreme, pažnja i strpljenje neophodno za usklađivanje. Ne smemo dozvoliti da ubrzanjem poremetimo prirodan tok i razvoj ljubavi. Mnogi ljudi zaneseni idejom ljubavi ne dozvoljavaju vremenu da presudi da li je to baš osoba i odnos za njih.

Faze ljubavi

Povezivanje
Povezivanje se dešava kada razmena između dve osobe teče bez uzdržavanja. Početak često inicira obostrana fizička privlačnost.Ponekad dve osobe koje se dugo poznaju otkrivaju da postoji nešto više od drugarstva u njihovom odnosu pa započinju ljubavnu vezu. Ipak prvi slučaj je češći i početna privlačnost je glavni motivator za uzajamno upoznavanje i približavanje.

Ispitivanje
Ispitivanje je faza koju karakterišu beskrajni razgovori telefonom, duge šetnje uz razgovore o ključnim iskustvima i doživljajima u životu, potreba da se zna što više o partneru. IspitivanjeTo je faza prikupljanja informacija. Poželjno je da ih što jasnije i objektivnije sagledate tj. da provirite iznad ružičastih naočara kako ne biste pali u iskušenje da ulepšavate informacije o partneru.
Koristite ovu fazu da saznate što više. Postavljajte pitanja i pažljivo slušajte odgovore. Obratite pažnju na ono što vam je druga osoba rekla na samom početku. Takođe i kako vam se pokazala. Raspitujte se i o prošlosti partnera. Gde je odrastao? Gde je išao u školu? Kakvo detinjstvo je imao? Ko su mu i kakvi prijatelji? Da li ima braću i sestre i kakav im je odnos? Zašto je odabrao tu profesiju? Sve to će vam pomoći da napravite kompletnu sliku te osobe, onakve kakva jeste i kako je došlo do toga da bude takva. Posebno je značajno da obratite pažnju na postupke u odnosu na vas. Da li vas prekida kad govorite? Da li mu je lako da kaže hvala? Da li vam nudi da probate ono što jede? Da li zove onda kada kaže da će zvati?
Pitajte ga o njegovim nadama i snovima. Šta želi za sebe, šta mu je najvažnije u životu, koji su njegovi ciljevi. Istovremeno će i partner otkrivati sve o vama. Pazite da ga ne zavedete lažnim predstavljanjem da poveruje da ste različiti od onoga što stvarno jeste. Po pravilu, lažno predstavljanje prirodno onemogućava vezivanje na dubljem nivou.
Postavljajte teška pitanja koja se odnose na stavove vezane za ličnu filozofiju života. Slobodno postavljajte pitanja koja mogu biti i osetljiva i delikatna.

Procenjivanje
Predpostavimo da ste vi i vaš partner uspešno prešli fazu istraživanja i odlučili da idete dalje, tada ulazite u ono što bi se moglo nazvati fazom u kojoj se gradi ili ruši - fazu procenjivanja. Sada vagate informacije za i protiv i utvrđujete da li vredi dalje ulagati. Sve ovo možda zvuči suviše analitički, možda čak odbojno, ali gradnja jake veze zahteva prisustvo vašeg racionalnog uma u sred sjaja i lepote vaših uzburkanih emocija. Lako je proceniti partnera kada ste zaneseni - sve što on radi divno je. Pa ipak, biće potrebno dalje u budućnost i zamislite kakav će vaš odnos biti kada sjaj novine izbledi i kada bude potrebno da se uhvatite u koštac sa svakodnevnim životnim bitkama. Najbitnija stvar u pogledu izbora ljubavnog partnera je izbor po pravim kriterijumima. Mnogi ljudi biraju partnere na osnovu nečega što je promenljivo ili prolazno: izgled, seksualna privlačnost, seksualna sposobnost, novac, posao i sl.- da bi shvatili da njihova veza propada kada jedna od ovih prednosti nestane. Ako se neki odnos zasniva na zajedničkim poslovima ili hobijima pa oni prestanu, šta onda preostaje?
Tokom ove faze vraćajte se često na listu vaših kriterijuma da biste proverili koliko je vaš novi izbor blizu onoga što vam stvarno treba. Dešava se da se i vaši kriterijumi prilagode ili ublaže zbog prejake motivacije da održite odnos. To ne znači da će izbor biti loš ali će biti potrebno ulaganje više truda u usaglašavanje. Dozvolite i svojoj intuiciji da dodje do izražaja.

Građenje intimnosti
Ovaj nivo vuče vaš odnos dublje ispod površine i počinje formiranje MI. Intimnost se gradi kroz produbljivanje vaše prvobitne veze. U suštini, intimnost znači određeni stepen kod kojeg JA dozvoljavam tebi da dopre do mene. To je stepen do kog osoba dopušta drugoj da joj priđe u međusobnom odnosu u emocionalnom smislu. Intimnost vam omogućava da znate šta taj drugi misli i oseća i kad to očigledno ne ispoljava, kad imate duboko razumevanje za skrivene poruke vašeg partnera, kad možete da završite rečenice svog partnera, dakle, kada osećate da ste na istoj talasnoj dužini. Pre negp što zađemo u taj prostor, svako od nas živi u sopstvenom, odvojenom svetu. Da bi se povezale odvojene realnosti, morate znati šta vaš partner doživljava i obrnuto. Potrebno je da zajedno delite skrivene misli, osećanja, radosti, strahove, snove, brige, tugu i zadovoljstva da biste izgradili veze intimnosti. Zamislite ove veze kao uzice za pecanje koje su nategnute od jedne osobe do druge. Što više uzica postavite, to je veza jača. Kada ste isprepleli mnogo jakih veza, niti su dovoljno jake da izgrade most između vaše dve odvojene realnosti. Naravno, za to je potrebno vreme.

Davanje obećanja ili obavezivanje
Davanje obećanja sa JA MISLIM DA ŽELIM OVU VEZU na jA ZNAM DA ŽELIM OVU VEZU. To je trenutak kada idete od nesigurnosti ka sigurnosti, od oklevanja ka akciji, od možda ka da. Obavezivanje znači da stavljate sve na jednu kartu i idete ka cilju. Da bi veza išla u tom pravcu, oba partnera treba da se obavežu ili predaju. Ako se jedna osoba obaveže a druga ne, ta veza može da izdrži neravnotežu samo jedan kratak period pre nego što se uvuče nezadovoljstvo u nju. Neki ljudi se veoma plaše obavezivanja. Pre nego što se uopšte predaju nekoj novoj vezi treba sebi da oproste greške iz prethodne i izleče rane. To je nešto što svaka osoba mora da uradi za sebe. Jedino što kao partner možete da uradite je da učinite bezbednim za svog partnera izlaganje njegovih strahova i zebnji i budete strpljivi dok ne bude spreman za obavezivanje. Čak i obavezivanje zahteva određeni stepen rizika. Ništa u životu nema garantovani ishod.
Ako ulazite u brak napravite sporazum o odnosu kakav oboje želite da stvorite u barku. Pre svega kako ćete se ponašati i komunicirati. Ovaj sporazum će biti lepak koji će vas dvoje držati zajedno kada neslaganja ili okolnosti prete da vas razdvoje. Postoji pravo vreme za pregovore o sporazumu. Ako razgovarate o njima suviše kasno možete već steći navike i ponašanja koja je teško promeniti. Optimalno vreme za stvaranje sporazuma je ubrzo nakon što ste se obavezali jedno drugom i vašoj vezi. Nije loše da ti sporazumi budu na papiru da biste se povremeno podsetili. Mada reč ugovor može biti zastrašujuća, ne dozvolite da vas to odvrati. Počnite tako što ćete sesti i razgovarati o tome koji je zajednički smisao vaše zajednice: Koja je svrha vašeg braka? Šta nameravate da budete jedno drugom? Kako ćete negovati vaš odnos?
Zatim možete utvrditi osnovna pravila kako ćete se odnositi jedno prema drugom. Ovim ćete učiniti da neslaganja budu u budućnosti manje neprijatna. Na kraju, dogovorite se kako ćete se držati kod uspona i padova koje život može da donese. Kako ćete se izboriti zajedno kada se nešto traumatično desi. Kako ćete proslavljati uspehe i srećne događaje. Život može biti kao tobogan, a ovi sporazumi mogu služiti kao sigurnosni pojasevi.

Izvor: Akademija uspeha
izvor preuzimanja

sta li sam od ovo dvoje 

Šta utiče na izbor partnera?

A. P. 12.05.2008.

Dobar deo ljudske populacije smatra da nije u potrazi za ljubavlju, već da je ljubav nešto što se uvek samo po sebi dogodi onda kada joj se najmanje nadamo. "Potraga" za voljenom osobom nije svesna, nije ni planirana, a ono što nas vodi jesu osećaji. Niko od nas ne nosi spisak poželjnih karakteristika u džepu dok hoda gradom tražeći osobu koja ih zadovoljava. Kako onda u nekom trenutku uspemo da pronađemo ljubav? Kako privlačimo druge i kako nas privlače potencijalne voljene osobe?

U stvari, "hemija" je veoma predvidljiva ako pogledamo potrebe koje se kriju duboko u nama, poput potrebe da budemo dominantni, potrebe za nekim ko će umeti da nas smiri ili potrebe da imamo nekoga koga ćemo moći da zaštitimo. Taj pomenuti spisak svi mi imamo, samo ga nosimo negde sakrivenog u sebi. Drugim rečima, radar u nama "skenira" ljude i traži u njima specifične karakteristike. Mi toga nismo ni svesni, ali on lako prepoznaje naše emotivne potrebe i ono što naš instinkt traži. Jednom kada lociramo privlačnu osobu, ljubavni signali počinju da deluju. Izrazi lica, osmeh, poze, gestovi... Odjednom više ne možemo da se kontrolišemo. Neverbalna komunikacija odaje nas više nego reči.

Dakle, ako nas privuče neka osoba, osetimo hemiju između nas i od mozga dobijemo odobrenje da se to čini kao pametan izbor, možemo se potpuno prepustiti osećaju zaljubljenosti. Međutim, tek tada nastaje "veliki problem", jer ljubav uglavnom počinje pre nego što neku osobu dobro upoznamo. Često ona nije ono za šta smo je smatrali. Privukli su nas izgled i maniri, a mogu proći meseci pre nego što upoznamo nečije misli, navike, stavove i vrednosti... Kao i uvek, ljubav je kombinacija mnogo faktora koji se pojavljuju jedan za drugim i nadopunjuju ličnim iskustvima, pa je jednostavno nemoguće objasniti je, koliko god se mi trudili.

Izvor: Krstarica

a da bi svi radili tako kako pise u anketama gde bi bili

 Nisam pročitao ništa osim naslova i kladim se u sve da je tačno!