Многи у свијету не знају духовне законе. Али ти закони постоје и самим својим постојањем оповргавају невјерје у духовни свијет. Жалостан, одбојан утисак на све - чак и нерелигиозне људе - оставља човјек који сам себе хвали. И што човјек више сам себе хвали и уздиже, тим више он изгледа жалосније у очима људи који га слушају. Такво је дејство духовног закона. А што је човјек скромнији, то је он пријатнији за све око себе. Скромне људе сви воле; ташти свих одбијају од себе. Ми јасно видимо да дејствује - чак и код невјерника - апсолутни закон. Невјерници су такође потчињени том закону. А ако они и не цијене скромност у себи, они је увијек цијене код других људи.

Нећемо погријешити ако скромност признамо за једну од најутјешнијих црта човјечије личности. Скромност је, безусловно, равна милосрђу, пошто је само због своје скромности човјек већ милосрдан према другим људима: не дојађује им својим џангризањем, не мучи их својим посезањем на којекакав свој значај и величину. Вољно и невољно, скроман човјек увијек одаје част, као прво, Богу, а потом и људима, који од Бога имају - сваки своје - посебне дарове.

Скроман човјек никада у животу не губи; његови таленти и врлине се не смањују његовом скромношћу, него, напротив, још више расту. И скромност уопште не значи слабост, као што то мисле неки, гајећи резерве према скромности; не, она, и само она, јесте сила и племенитост духа. И у животу друштава и народа "гордост иде непосредно прије погибије". Ниво културе је директно пропорционалан скромности, друштвене и међународне. И зато је Слово, Које је саздало свјетове, примило на себе живот скромног Човјека и прошло страдалничким путем живота, показујући дух скромности, као пут свјетлости који води у бесконачну славу Небеског Царства. Смирење Христа Исуса постало је печат истине у човјеку.

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Sahovskoj/Sahovskoj15.htm