Ljubav je bolest :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Antropolog Jovica Stojanović tvrdi da je najinspirativnija emocija patogena
Ljubav je bolest

Antropolog Jovica Stojanović poznat je po knjigama "LJubav i smrt", "Antinomije života" (o samoubistvu), "Silovanje", "Starost", "Odevena životinja", "Seks i kultura", "Ženska agresivnost" i "Ženska seksualnost i ljubav". Uskoro iz štampe izlazi i knjiga "Postoji li ljubav", u kojoj Stojanović, uprkos činjenici da to osećanje kultura i civilizacija slave i hvale kao lajtmotiv života, pa i kao njegov smisao, rezolutno tvrdi da je ljubav bolest.

LJubav je vekovima slavljena kao najlepše i najplemenitije ljudsko osećanje. Hrišćanstvo je religija ljubavi i zapoveda ljubav. Vi tvrdite da je ljubav bolest?

- Da, ja upravo to tvrdim, i za to postoje očigledni dokazi. Najpre, hrišćanstvo se bavi altruističkim vidom ljubavi. Isus je zapovedao: "LJubi bližnjeg svog kao samog sebe", Apostol Pavle je spevao velelepnu odu ljubavi u Prvoj poslanici Korinćanima, ali i ono što je on u njoj naložio, takođe se odnosi na altruističku ljubav. Međutim, Pavlova raspevanost je nepodobna za priču o ljubavi između muškarca i žene. Baš u ovoj interpolnoj ljubavi ima mnogo elemenata koji su simptomi bolesti. Ja o toj vrsti ljubavi i govorim kao o patogenoj.

I grčka i hrišćanska tradicija kažu da je bolje voleti nego biti voljen. Da je to, čak, superiorna pozicija!?
I grčka i hrišćanska tradicija usmeravanja i kontrole osećajnosti su se, pre svega, veoma lukavo bavile socijalizacijom ljudskih emocija, suzbijanjem sebičnosti, egocentričnosti, narcizma i sličnih patoloških vidova ponašanja. Sve to deluje veoma lepo u mitovima, propovedima i poeziji. Međutim, stvarnost je drugačija. Puna je simptoma koji pokazuju da u ljubavi ima mnogo bolesti. Primera radi, Frojd je tvrdio da je čovek najslabiji i najranjiviji upravo kad voli.

Ne zaboravimo, ljubav je igra za dvoje, tu nikada nema potpunog reciprociteta, nema simetrije u količini voljenja. Neko uvek voli više! Iskustvo kaže da je onaj koji voli, i više voli, uistinu u inferiornoj poziciji, i potencijalna je meta svog objekta ljubavi, da ga ovaj povredi i devastira na sve načine, emotivno, seksualno, ekonomski i društveno. Neuzvraćenost ljubavi je mnoge ljude dosledno odvela u propast, pa se ispostavlja da su oni emotivne kamikaze koji vrše harikiri na različite načine, a sve zbog ljubavi. Snaga ljubavne strasti ume da bude samoubilačka, i na mnoge načine zloupotrebljena od objekta ljubavi, što je zločin, ali to se svakodnevno događa. Baš zbog toga su zakonodavci zazirali od ljubavi jer se ne može kontrolisati, zato što je puna iracionalnih elemenata. Oni su za brak od emotivne obuzetosti i erupcije osećanja smatrali boljim i trajnijim motivom nešto racionalno, kao što su ekonomski i društveni interesi. LJubav je po pravilu kratkotrajna, a posle sve postaje navika, inercija, društvena konvencija. Izuzeci ovde nisu bitni jer govorim o pravilima. Istina je i to da se ljubav vrlo često simulira, i da se koristi samo kao alibi za ostvarivanje nekih drugih, prizemnijih ciljeva. Konačno, ljubav relativno brzo prolazi, ali pustoš koju ostavlja za sobom je trajna. I vrlo opasna. Iskustvo je i to obiljem primera potvrdilo.

Konkretno, šta je to po vašem mišljenju simptomatično u ljubavi da je smatrate bolešću?
- LJubav nas psihosomatski menja. Dolazi do ubrzanog lupanja srca, naročito u prisustvu osobe koju volimo. Ruke nam se često znoje, javlja se crvenilo u licu, osećaj gladi se smanjuje, pa se može ući u anoreksiju. Koncentracija slabi, naročito prilikom učenja. Pušači više puše, usled nervoze, a skloni piću više piju. Razočarani u objekt svoje ljubavi odlaze u alkohol kao utehu, odnosno "piju da je zaborave". Često se gubi osećanje za svoje mogućnosti i granice. Do njihovih ušiju slabo dopiru istine o svetu spoljne realnosti. Sve ovo, kao i drugo što se može navesti, ima za posledicu disfunkcionalnost na više nivoa.

U kojim su sve to aspektima ljudi problematični kada vole? I kako se ljubav manifestuje kao poremećaj ličnosti, odnosno, njenog ponašanja?
- I kada vole, odnosno, kada im je ljubav koliko-toliko uzvraćena, kod mnogih ljudi su primetne sociopsihološke disfunkcije. A kako su one tek očevidne usled neuzvraćenosti, zbog razočaranosti u ljubav! Neuzvraćenost uzrokuje tugu, melanholiju, patnju, duboku depresivnost. Sve ove pojave su klinički entiteti, odnosno ozbiljne disfunkcije ličnosti.
Razočaranja ljubavne prirode su uvek bolna i mogu izazvati brojne i jako ozbiljne posledice, koje se s ličnog plana mogu preliti i na okolinu onoga ko je emotivno povređen. Kako ljubav može da gradi ličnost, tako razočaranost u nju može još više da je razori. Na socijalnom planu, čovek se, usled emocionalne povređenosti, može povući u sebe, i dolazi do desocijalizacije ličnosti. Tada se javljaju i suicidne ideje, ili dolazi do različitih vidova samopovređivanja, što je "u susedstvu" samoubistva. Česti su i tragični ishodi.

Da li je sve što ste naveli dovoljan dokaz da je ljubav bolest?
- To što sam naveo, na prvi pogled, može da deluje bezopasno, ali ja sam, ovim prilikom, tek naznačio neke oblike ponašanja koji su disfunkcionalni. U svojoj knjizi sam ih potanko opisao, sa svim mogućim negativnim posledicama. U socijalnoj sferi, kada odstupate od neke matrice ponašanja, kad narušavate kodekse ophođenja s ljudima i u radu, već se smatrate osobom koja ima problem jer drugima pravi probleme i iskače iz normiranog ponašanja. Ne zaboravimo, osnov našeg socijalnog života je društveno funkcionalno ponašanje. Zato su sva društva vekovima nastojala da kontrolišu i uobručavaju osećanja, naročito strastveno-ljubavna, jer baš ona dezintegrativno deluju na ličnost, pa i na društvo.

Slava Zečević (Sina)

Izvor: Glas Javnosti