One i periferni likovi

Jedna od stvari koje muškarci nikako ne razumeju kod žena jeste ženska sklonost da gube vreme sa nekim potpuno nebitnim ljudima. Recimo, redovno će pričati sa komšinicom koju smatraju neizmerno dosadnom, ukoliko komšinica inicira razgovor (a posle će da "uguše" svog dragog pričom o tome kako je ta komšinica dosadna; na njegovo pitanje zašto onda pričaju s njom reći će da ne mogu valjda da samo odbiju da pričaju s njom). Ukoliko odu u svoje rodno mesto (pod pretpostavkom da ne žive u njemu), sa poznanicima iz srednje škole će prežvakavati srednjoškolske teme, pošto nikakve nove teme za razgovor nemaju. Održavaće kontakt sa devojkom sa kojom su pre par godina išle na aerobik i tako redom.

Zašto se žene ovako ponašaju? Često to nije jasno ni samim ženama. Ako ih pitate, reći će nešto neodređeno, što se uglavnom svede na "pa ne mogu drugačije". Žene osećaju neku vrstu obaveze da komuniciraju čak i sa onim osobama koje im više ništa ne znače, da budu i dalje u dobrim odnosima sa, recimo, sestrom bivšeg dečka. Muškarcima ovakav osećaj obaveze deluje prilično uvrnuto; oni su savršeno sposobni da se čak i dragim prijateljima ne jave mesecima prosto jer ne osete potrebu da pričaju sa njima i da se nimalo ne uvrede ako taj njihov prijatelj postupi na isti način. Kad se ponovo čuju, nakon razmene novosti nastave tamo gde su stali kao da su koliko prošlog vikenda otišli zajedno na pivo (dok su, sa svoje strane, žene sklone tome da se uvrede ako ih prijateljica čitavih nedelju dana ne pozove ni da je pita kako je).

U ovoj stvari žene bi mogle da uče od muškaraca - ne da se mesecima ne čuju sa prijateljicama (naročito ne ako stvarno žele da pričaju s njima), ali da ne troše vreme na likove koji su, budimo iskreni, stvar njihove prošlosti. Život nije baš toliko dugačak. U svakom slučaju, naročito ako ste i inače pretrpane poslom, život je prekratak da biste subotnje veče utrošili na izlazak sa osobom koja više nije deo vašeg života i koja vam apsolutno ništa više ne znači.