Ljiljana Blagojevic je glumica koja se tim poslom bavi 25 godina, u zelji da istraje do kraja. Srecno je udata za pozorisnog I filmskog pisca Sinisu Kovacevica, sa njim ima cerku Kalinu Kovacevic koja se takodje bavi glumom.

Ljiljana je rodjena u Beogradu, ali je poreklom iz Bjeljine. Sa devet godina je bila clan radio grupe, sa njima je prvi put otisla na more prvi put  i videla hotel, telefon.
Njeni roditelji su zeleli da bude doktorka ( ona je to i bila kroz razne serije). Upisala je tehnoloski fakultet I studirala hemiju, u zelji da radi u Galenici Lek. Na drugoj godini fakulteta shvata da nije posao onakav kakvim je ona zamisljala. I zato se upisuje na FDU, u klasi Milenka Maricica. Od njih sedmoro, cetvoro su danas poznati glumci, Mirjana Karanovic, Mima Karadjic, Merima Isakovic.
Sa ocenom deset diplomirala je na fakultetu, i iste godine nagradjena je nagradom Matom Milosevic, kao najbolji student generacije i nagradom univerziteta umetnosti za ulogu Doli Bel u filmu „Secas li se Dolly Bell“  Emira Kusturice.

Prvi put sa Sinisom se srela na FDU, ona je bila cevtrta godina, a on treca odsek dramaturgija (iako je godinu dana stariji od nje, pre FDU studirao je pravo).  Jednom joj je kod portira ostavio ruzu I poruku da mu je zao sto zajedno nisu na doceku nove godine jer je on kod roditelja u Sremskoj Kamenici I da je bolestan. To je bio pocetak njihove ljubavi koja traje od 1981. godine.

Bila je gradski ministar za kulturu.

Zarko Lausevic je njen kum.

...

najjaca je glumica, likusa... i preslatka je... a ni kum joj nije los !!! oupste - najjaci nas glumac uz berceka !

nije joj losa uloga u seriji doktorka na selu

Ljiljana Blagojević: Talentovana sam da budem baba

Legendarna glumica Ljiljana Blagojević iza sebe ima pozamašan broj uloga koje su joj donele uspeh i slavu. Sa dugačkog spiska posebno se izdvajaju kraljica Draga Mašin, ali i ona debitantska uloga sa golišavim scenama iz filma “Sećaš li se Doli Bel”, zbog koje je mnogi i danas doživljavaju kao seks simbol bivše jugoslovenske kinematografije.



Nedavno joj je sudbina dodelila ulogu bake malenoj Mioni, koja je svetlost dana ugledala devetog jula. Glumica ne krije radost zbog nove uloge u svom životu i doslovce priznaje da je talentovana za ulogu babe.

- Fenomenalno se snalazim u svojoj novoj ulozi, baš kao i u svim ostalim ulogama. Mislim da sam talentovana za tu rolu - babe. Namerno kažem babe. Miona je stigla u pravom času. Divno je dok još imam energije i snage i dok sam pri zdravoj pameti da mogu da pomognem mladim roditeljima, a i da se lepo okrepim sa novom ljubavlju na relaciji baba - unuče.

Može se reći da vam je uloga bake najdraža…
- Svakako! Svakog trena sam zahvalna Bogu što mi je podario tu sreću i zadovoljstvo da postanem baka i da odigram jednu od svojih najznačajnih uloga. Ima li išta lepše nego produžiti se i trajati kroz potomstvo? A uloga bake je divna. Voleti i biti voljen je nešto najlepše. A kažu da su veze baba, deda i unučadi posebne!

Kako ste se osećali kad ste ugledali Mionu?
- Osetite bujicu nežnosti prema tom malom biću i pomislite kako ste srećna žena kada imate nekoga ispred sebe i iza sebe.

Da li stižete da pomognete Kalini oko bebe?
- Naravno! Kalina ima moju pomoć, ali i pomoć druge babe. Hvala Bogu pa smo još fizički i mentalno sposobne

Ovo leto provodite u Beogradu…
- Ovo je jedno od retkih leta koje provodim u Beogradu. Vreme koristim za odmor i punjenje baterija za sledeću sezonu i novu školsku godinu, koja počinje u septembru.

Aktivni ste kao profesor na katedri za glumu u Bijeljini. Kako se snalazite u radu sa mladima?
- Ove godine primam prvu godinu na Slobomir P. Univerzitetu. Volim pedagogiju i mislim da imam šta da naučim mlade koji žele da im gluma bude zanimanje. Moje je da ih naučim zanatu a ostalo je u božjim rukama. Inače, uvek sam na strani mladih. Mladost jeste lepa, ali nimalo nije laka. Osim toga, vremena su teška, surova i mislim da im nije lako.


Ljiljana je godinama bila sinonim seksipila na velikom platnu

U seriji “Gorki plodovi”, igrate s ćerkom Kalinom, a u režiji vašeg supruga Siniše Kovačevića. Da li je bio strog pred kamerama?

- Ha-ha-ha... Siniša je odličan u procesu rada, bilo da režira u pozorištu, na televiziji ili na filmu. On zna šta hoće i vrlo je precizan u indikacijama koje daje. Možda nam daje manje prava na grešku nego drugima. Ali moram da priznam da manje zapitkujem nego inače. Mada, ja pripadam staroj školi, za mene su pisac i reditelj bogovi.

Serija je doživela pozitivne reakcije publike, s obzirom na to da je verno prikazala stanje u Srbiji. Da li planirate sličan projekat?
- Serija je ponovo pokazala koliko je nažalost aktuelna i koliko je dobra. Iako je prvi put reprizirana posle tri godine i u vrlo nepopularnom terminu kada ljudi idu na odmore, mogu da kažem da je bila vrlo gledana i da su mi ljudi na ulici prilazili da izraze čestitke i da upute zahvalnost Siniši kao autoru scenarija i reditelju. Volim da radim sa Sinišom i na njegovim tekstovima i sa njim kao rediteljem i kad god se ukaže prilika iskoristiću je da bude tako. U planu je snimanje serije “Velika drama” po istoimenoj predstavi. Mi smo spremni a ostalo zavisi od televizije. Zbilja se nadam da ćemo uskoro stati pred kamere, jer bi bila velika šteta da se ta serija ne snimi. Sve ima svoje vreme i svoj trenutak.

S obzirom na to da ste prilično profesionalno angažovani, kako uspevate da balansirate privatni i profesionalni život?
- Nema tu velike filozofije. Sve se može kad se hoće. Potrebno je samo voleti sve što radiš i nema nikakvih problema. Posle ovoliko godina provedenih u glumi i u braku, meni je to apsolutno normalna pojava.

Da li imate vremena za sebe i kako ga najradije provodite?
- Ja uvek imam vremena za sebe. Moje je vreme i kad sam na pozornici i ispred kamera i na času sa studentima. Imam ja vremena i za prijatelje i za kafu na keju, ali i za putovanja. Ako ste vlasnik svog života, onda imate sve vreme za sebe. Trudim se da radim na sebi i da provodim vreme sa ljudima koje volim.

Izvor: Blic

Ljiljana Blagojević: Mi smo mali kosmos svega

Glumica Ljiljana Blagojević, dobitnica nagrade ”Velika Žanka”, o slobodi, tajkunima, verbalnom bludu... Živimo u doba kada se emocija smatra slabošću, a emotivan čovek primitivnim bićem. Nema razlike između Kamijeve Evrope i ove danas.

Od mene se očekuje i podrazumeva jedino ljubav. Nikakve pripreme, strepnje i obaveze. Samo razmena emocija - kaže o svojoj novoj ulozi, sasvim drugačijoj od onih koje je do sada imala, Ljiljana Blagojević. A uloga, najlepša: baka četvoromesečne Mione. Uz nju, u poslednje vreme nanizala su se još neka, profesionalna, priznanja i zadovoljstva. Nedavno joj je na Desetim pozorišnim svečanostima “Žanki u čast” u Rabrovu (rodnom selu velike glumice) pripala nagrada za najbolje glumačko ostvarenje. U Crnoj Gori je završila prvi ciklus TV serije “Budva na pjenu od mora”, a uveliko teku probe Kamijevog “Nesporazuma” na njenoj matičnoj sceni, u Narodnom pozorištu.



- Kamijev tekst, u režiji Veljka Mićunovića, priča je o rasturenoj porodici. O majci i ćerki koje imaju pansion i svakog muškarca koji dođe ubijaju iz koristoljublja. Na kraju, ne znajući, života liše i sopstvenog sina. Dakle, reč je o grčkom motivu koji je inspirisao ovu dramu, nastalu pre četrdesetak godina - objašnjava Ljiljana Blagojević. - To je i priča o otuđenim ljudima, čija komunikacija se svodi na gomilu nesporazuma koji, konačno, dovode i do najtragičnijeg događaja...

* Šta je za vas najizazovnije u novom glumačkom zadatku?

- Zaintrigiralo me je kako čovek zarad svoje lične sreće odlučuje da ubije drugog, odnosno pitanje gde je granica ljudske slobode. Junakinje “ Nesporazuma” čeznu za suncem i nekim egzotičnim predelima, kao Čehovljevi likovi za Moskvom. Radi se o tragičnim ljudima koji pokušavaju da jedan mučan život u lošim uslovima zamene odlaskom u lepše krajeve, pune svetlosti i nade. Pred nama je izuzetno težak tekst, pre svega, u smislu “prevođenja” na scenski jezik. Inače, Kamijev jezik je bogat i ima divnu poetiku.

* U književnosti kao i u životu, otvara se pitanje ljudske slobode, ali njeno poimanje nije isto u svim vremenima?

- Danas je sve drugačije. Etika, pre svega. A iz nje sve proizlazi: s kim se družite, u šta verujete, težite li da budete čestit profesor ili političar. Iz nje proizlazi i pitanje slobode. Čini se da je sada, više nego ikada, primenjljiva poslovica “para vrti gde burgija neće”. Sve je dopušteno. Sve se naziva procesom i tranzicijom, sve se može i sve se razume. I sve je opravdano. I da dobijete otkaz, i da vas prime bez konkursa, i da živite u partokratiji. Pa se pitate da li je demokratije više bilo kad se o njoj nije pričalo nego danas? Moj ujak je predavao na fakultetu, a nije bio član SK. Sada se više nego ikada traži pripadnost. I to ne samo za profesora već i za portira! Ne dozvoljava nam se različitost, ta uniformisanost nije dobra ni za koga. Pogotovo u umetnosti, gde je posebno važno ono “neka cveta hiljadu cvetova”.

* Bavi li se i “Nesporazum” tim temama?

- I sa te strane je Kamijev komad zanimljiv. Pisac kaže “Evropa je tako tužno mesto”... Nema razlike između Kamijeve Evrope pre četrdeset godina i ove danas. Za pisca je ona stara, umorna, memljiva, ofucana kao usedelica: našminkana, doterana, ali ipak matora. I sve je u ovoj priči nesporazum u komunikaciji, tumačenju rečenica.

* Za naše vreme kažu da je doba verbalnog bluda, mnogo reči s malo značenja...

- Nekada je reč imala specifičnu težinu, nekad se zbog nje izlazilo na dvoboj. Nekad se odgovaralo i zbog onoga što ste rekli, a niste ispunili. Danas se sve zaboravlja: od predizbornih obećanja do svakodnevnog života. Postoji i verbalno zlostavljanje - ratovi se dobijaju uz pomoć medija koji ubeđuju ljude da je mleko crno. Dok vi dokažete očigledne stvari, vrag je odneo šalu. Gledamo ljude koji nam kroje živote, a ne umeju ni da se zacrvene. Uostalom, živimo u doba kada se emocija smatra slabošću i manom, a emotivan čovek primitivnim bićem.

* U seriji “ Budva na pjenu od mora”, po tekstu Stevana Koprivice i u režiji Milana Karadžića, igrate ženu tajkuna?

- Za takve se obično kaže da su male sponzoruše. Ali, moja Nađa nije stereotip te vrste. Ona vodi muževljeve poslove i “pegla” njegove brljotine. Formalno stoji iza muža, mada je ona ta koja posluje. Spremna je da pređe preko svega, a da pri tom ne da na se. I nikako ne na svog čoveka. Prvi put igram jednu Nikšićanku. Mada nije daleko od mene, budući da imam hercegovačke korene.

* Nije geografski, ali kažete da je udaljena u svakom drugom pogledu. Gde glumac “kopa” kad treba da iznese na svetlo dana karaktere s kojima, privatno, ne može da se identifikuje?

- Bilo kako bilo, glumac uvek pođe od sebe. Ne može nešto se kalemiti ni na šta. Postoji model kad imate i kad nemate sopstveno iskustvo. I vi radite po modelu. Ipak, ko kaže da ta osoba ne postoji u vama? U svakom čoveku živi i tvrdica i rasipnik, i lopov i poštenjačina, i mudar i naivan. Šta će prevladati, zavisi kako ste se formirali kroz život. S nožem u ruci neko će biti hirurg, neko mesar, a neko ubica. Ponekad se zabezeknete kako je drugi u sukobu s vama uspeo da isprovocira gomilu prostakluka, za koje niste ni sanjali da ih posedujete. Porazi vas ta činjenica. U nama je, zapravo, mali kosmos svega.

- Nije slučajno da su se dva nobelovca, Kami i naš Andrić, bavili problemom zlostavljanja čoveka. Nečim što se tiče njegovog emotivnog bića, a ne nečim opštim. A svakog dana svedoci smo kako se na najraznovrsnije načine zlostavlja čovek - dodaje poznata glumica, koja je upravo za istoimenu monodramu, nastalu po jednoj Andrićevoj pripoveci, svojevremeno osvojila nagradu “Zlatni vitez” u Moskvi.

Prvakinja nacionalnog teatra trenutno igra na matičnoj sceni u “Velikoj drami” s autorskim potpisom njenog supruga, reditelja i dramskog pisca Siniše Kovačevića. Drugi njegov komad, “Virus” postavila je sama (ne tako davno) na scenu teatra “U buntu”, koji su osnovali njeni diplomirani studenti u Bijeljini. Na repertoaru su i njene predstave “Nova Stradija” (Narodno pozorište), a gledamo je i u “Ženama balkanskim” i “Neka mu je laka crna zemlja” u pozorištu “Slavija”. Za ovu drugu (po tekstu Vide Basare) nedavno je i dobila nagradu na Desetim pozorišnim svečanostima u Rabrovu.

Izvor: Novosti

Ljiljani Blagojević nagrada Žanka Stokić

Prvakinja Drame Narodnog pozorišta, Ljiljana Blagojević, postala je 10. jubilarni dobitnik nagrade "Žanka Stokić", saopšteno je danas iz kompanije "Večernjih novosti".

Jednoglasnu odluku o 10. laureatu doneo danas žiri u sastavu - predsednik (i inicijator priznanja) Mira Stupica i članovi Dušan Kovačević, Božidar Đurović, Manojlo Vukotić i Dara Džokić.

Ovo visoko priznanje uručuje se svake godine glumici čija je "ličnost obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza".

Priznanje se sastoji od plakete koju daruje nacionalni teatar (rad akademskog slikara Geroslava Zarića), statuete Žanke Stokić (dar grada Požarevca, rad akademskog vajara Milivoja Bogosavljevića) i novčanog iznosa koji poklanjaju "Večernje novosti".

Ljiljana Blagojević do sada je odigrala više od 60 pozorišnih uloga, među kojima su i između ostalih u predstavama "Galeb", "Zlostavljanje", "Janez","Prljave ruke, "Velika drama", "Zečji nasip", "Ženidba" ,"Nesporazuma", snimila je više od 50 filmova, kao što su "Sjećaš li se Doli Bel", Večernja zvona", "Veliki transport", "Miris dunja", "Tako se kalio čelik","Nož", a igrala je i u brojnim popularnim TV serijama. Uručenje nagrade "Žanka Stokić" biće održano 11. marta u podne, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Pre ove svečanosti, u Muzeju nacionalnog teatra biće upriličena izložba posvećena Žanki Stokić, pod nazivom "Žanka u mom snu", autorke Verice Milošević.

Dosadašnje dobitnice nagrade "Žanka Stokić" su - Svetlana Bojković, Milena Dravić, Radmila Živković, Đurđija Cvetić, Ružica Sokić, Jelisaveta Sablić, Gordana Đurđević Dimić, Dara Džokić i Mirjana Karanović.

Od osnivanja, nagradu dodeljuju Narodno pozorište u Beogradu, dnevni list "Večernje novosti" i grad Požarevac.

Izvor: RTV

Ljiljana Blagojević: Snimanje filma za malo me koštalo života!

Gledajući film retko kad pomislimo na sve opasnosti kroz koje prolaze glumci i statisti, ali oni sami ovakve terenutke i te kako pamte.

"Boško Buha" bio je prvi film glumice Ljiljane Blagojević u čijem snimanju je učestvovala. Kako je glumica otkrila u intervjuu za Blic, u to vreme filmovi o događajima iz Drugog svetskog rata bili su državni projekti, i svi su se trudili da što vernije snime napore i patnje pripadnika partizanskog pokreta. Tokom snimanja filma, razvukli su kanap preko nabujale reke i poslali glumce na drugu obalu.

- Jahala sam konja u toj sceni, ali konopac nije izdržao i voda nas je bukvalno odnela. Moj život je iz tih brzaka bukvalno isčupao jedan od statista. Producent je zaustavio snimanje, ali snimatelj nije ugasio kameru. Zabeležio je našu realnu borbu za život. Ta scena nije ušla u film, otkriva glumica.

Opasnost joj nije bila toliko strana jer je kao mala bila veoma nemirno dete.

- Kad sam bila mala, ujaci su me na smenu vodili kod lekara jer sam stalno primala tetanus. Jednom me je neuzdrž doveo do rupe sa vodom u kojoj se nekada gasio kreč. Htela sam da lovim žabe koje su iskakale iz te rupe, ali mi se majica zakačila za ekser u momentu kada sam nameravala da skočim u nju. Ujaci su bili pred nervnim slomom kada su me pronašli, rekla je Ljiljana.

Izvor: S media