Београд, Загреб, Бањалука – Главу Бранимира Главаша брани у овом тренутку воља регионалних политичких елита преточена у прописе да ће сами судити мангупима из својих нација, да неће дозволити да било ко други осим Хашког суда процењује њихову невиност, односно кривицу.

Баш зато криминалци на Балкану често сарађују боље него њихове владе, обично поседују више пасоша, најчешће босански, српски и хрватски, лако се срећу по региону, склапају послове, по потреби и убијају и налазе уточиште. Наруку им иде и чињеница да устави земаља региона и прописи потпуно забрањују или битно отежавају изручења.

 „То је велики проблем на Балкану, јер забрана изручења омогућава да криминалци прелазе из једне у другу земљу, а да при томе имају заштиту своје земље”, каже Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде Србије.

У пракси процедура за изручење почиње тако што се за одбеглим починиоцем неког злочина расписује Интерполова потерница. Уколико то лице, рецимо, пронађе полиција у Хрватској и ухапси, изручује га Србији ако је реч о српском држављанину. Ако је, пак, хрватски држављанин учинио кривично дело у Србији и вратио се у Хрватску, онда Србија опет расписује потерницу. Све и да хрватска полиција ухапси особу са потернице, поставиће се питање изручења због тога што хрватски Устав то забрањује. Једина могућност у том случају је да Србија уступи предмет Хрватској.


Министарство правде Србије залаже се за сазивање регионалне конференције на којој би се усагласили прописи у тој области, на основу чега би потом била могућна екстрадиција другим земљама. Јер, ионако ћемо, по уласку у Европску унију сви морати да потпишемо мултилатералне споразуме и да се са другим државама договарамо о томе где ће се судити одређеном лицу које је учинило кривично дело”, каже Слободан Хомен.

Регионална конференција још није на помолу, али су, како наводи Хомен, у току припреме за велику министарску конференцију у Београду, планирану за септембар, на којој ће ово питање бити једна од тема дневног реда.

Устав Србије не забрањује екстрадицију српских држављана другим земљама, али забрана је утврђена у Закону о кривичном поступку. Пре месец дана донет је нови закон о међународној сарадњи у кривичним стварима, који такође каже да екстрадиција српских држављана није дозвољена, изузев ако не постоје билатерални и мултилатерални споразуми са другим државама. Ступањем на снагу Закона о међународној правној помоћи престале су да важе одредбе Законика о кривичном поступку који је до доношења тог закона регулисао ову област, каже Горан Илић, професор кривичног процесног права на Правном факултету у Београду.

Споразум о изручењу још није потписан ни са једном земљом у региону. Са Хрватском у овом тренутку Србија то не може да учини јер устав те земље забрањује изручење хрватских држављана. Наглашавајући да у међународним односима важи принцип реципроцитета, Хомен каже да Србија са Хрватском неће потписивати билатерални споразум о екстрадицији све док Хрватска не измени своје прописе који ограничавају изручење грађана Хрватске другим земљама.

„У земљама Европске уније држављанство не представља сметњу да нека особа буде изручена страној земљи која за њим распише потерницу. То је показатељ у ком правцу ће се кретати измене закона и код нас”, каже професор Илић.

Босна и Херцеговина према својим прописима не може да изручи ниједно лице – без обзира да ли је осуђен или оптужен за кривично дело – које осим држављанства Србије, Хрватске или неке треће земље има и босанскохерцеговачко држављанство,  каже Марина Бакић, стручни сарадник Службе за односе са јавношћу Министарства правде БиХ.

Злоупотреба института двојног држављанства и БиХ је постала „врућа тема” после бекства Бранимира Главаша из Хрватске. Да би избегао издржавање десетогодишње казне затвора на коју је осуђен због злочина над Србима у Осијеку, он је прешао у БиХ, чије је држављанство добио прошле године. Ипак му је одређен екстрадициони притвор, јер је Суд БиХ проценио да је затражио босанскохерцеговачко држављанство да би избегао издржавање казне.

Бакићева каже да БиХ са Србијом и Хрватском, с којима има споразуме о двојном држављанство, нема споразум о екстрадицији лица која имају пасоше обе земље. То је омогућило бившем хрватском члану Председништва БиХ Анти Јелавићу да несметано живи у Хрватској, иако је у БиХ, због привредног криминала, правоснажно осуђен на девет и по година затвора.

„БиХ са Хрватском и Србијом има уговоре на основу којих лице које је у једној земљи осуђено може казну да издржава у другој. Проблем је што је за упућивање на издржавање казне потребан пристанак осуђеног. Тренутно радимо на измени ове одредбе. Верујем да ћемо се сагласити да се из ње избаци пристанак осуђеног да иде у затвор”, објаснила је Марина Бакић.

Измену споразума о забрани екстрадиције недавно је предложио премијер Хрватске Иво Санадер. Он је, истина, образложио да се то не би односило на „изручивање одређених категорија лица” и додао да по тим подразумева хрватске војнике и официре, који би, према његовим речима, могли да буду „оптужени по политичкој основи”. Овакав став хрватског премијера нису подржали босанскохерцеговачки званичници.

Институт двојног држављанства, који је уведен да би се олакшало великом броју грађана и ратних избеглица да среде свој живот, највише се и злоупотребљава на релацији Хрватске и БиХ. Већина Хрвата у БиХ узима и хрватско држављанство, а у Загребу се незванично процењује да је из Хрватске и БиХ до сада пребегло тридесетак особа које настоје да избегну издржавање казне, а да је из БиХ у Хрватску дошло више од 40 таквих особа. Поред Главаша, најпознатији такви случајеви у новије време су „службени пут” у БиХ хрватског бизнисмена Блажа Петровића кога правосуђе те земље гони због проневере и бекство кардиохирурга из Ријеке Огњена Шимића, осуђеног на девет година затвора због примања мита од пацијената. Велику прашину подигло је и бекство бившег члана Председништва БиХ Анте Јелавића, осуђеног због проневере.

Хрватски Устав штити од изручења генерала Ивана Андабака, осумњиченог у БиХ за атентат на помоћника министра унутрашњих послова Анта Леутара, као и генерала Ивана Медића, кога БиХ тражи због афере у вези са Херцеговачком банком.

Државна руководства обе земље свесна су да се мора нешто предузети. „То се првенствено мора решити уставом, а онда међусобним споразумима између две земље. Сада имамо интересантну логику да можемо изручити грађанина друге земље који има двојно држављанство, али уз услов да се он са тим сложи. Па не би побегао да се са тим слаже”, изјавио  је недавно хрватски председник Стипе Месић.




Izvor: Politika