Хладно је на северу

Сећате се вероватно Микија Рубирозе из серије ”Грлом у јагоде”. Дајем главу ако већина нас која је отишла на запад не мисли о себи као о модерном Микију Рубирози – бар ми који смо оставили Београд. Вратићу се на то мало касније.

Мене је судбина одувала на хладни север, у „трулу краљевину“ Данску. Да је труло – није, да је хладно – јесте. Хладно је и на целзијусовој скали али још више око срца и око душе српске. Мислио сам ја да београдском шмекеру нико ништа не може и да ћу  “лако ја њих да доведем у ред“. Прошло је 17 година, успеси и падови се ређају годину за годином али једно засигурно стоји све време – Данац никада нећу бити. Не зато што је не бих, јер имају они много добрих страна. Једноставно не постоји генетска подлога да осећајни Балканац погоди жицу хладног и рационалног Данца. Можеш да се нервираш, можеш и да псујеш али је резултат увек исти, што ће рећи да ствари иду на дански начин. Колико сам пута рекао “пааа како бре сине …“ убеђен да би - када бих се ја питао - све било много боље.

Многи би рекли “па врати се у онај Београд, ко ти брани?“, али није то то. Фора је успети тамо где си. А успех се дефинише тиме што ти сам мислиш да је важно. По правилу изгледа да је увек најважније оно што ти смета и недостаје, до чега долазимо јако тешко, или никада.

Онда долазе компромиси, што је можда суштина живота када пређеш 40-у. Компромиси свуда: на послу (“шеф је глуп али је лова добра“), са девојком (“нервира ме али не хистерише“), на рукомету – тренер сам (“немају осећај за игру али ме слушају“), политичари (“меки су али нису кварни“), и тако све редом. Мој највећи компромис и можда највећи успех је да сам успео да дефинишем себе као „београдског Данца“ и јако ми је добро, могу вам рећи. На тај начин се диференцирам од онога што не волим, а узимам оно што ми одговара. То вреди и за београдску и за данску страну.

Их да сам до тога дошао пре 10 година, сада бих био цар а Данска царевина...

Од када постадох београдски Данац постаде ми лепо да навратим у Београд. Сада ме више не нервира „ГСБ“, чак ме ни родитељи више не нервирају. И лепо ми је. А онда сам опуштен и то се примети. Баш као када је Мики Рубироза давних 70-тих долазио у Београд на одмор са печалбе у Немачкој.


Горан Вук, Копенхаген, Данска


http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Hladno-je-na-severu.sr.html

Флотел

Живот у иностранству за многе избеглице из бивше Југославије у Данској је '90-тих година почео на – броду. Избеглице су смештане на „плутајући хотел“ „Еуропа“ или брод „Норона“ и ту живеле годинама. Наша читатељка се присећа тог искуства од пре 15 година.

 
Флотел „Еуропа“ постаде наш нови дом... на неодређено време. Пет спратова... на сваком спрату 72 кабине... у свакој кабини у просеку трочлана породица... 1080 душа... 1080 живе чељади који хоће да једу... да спавају... да перу веш... да дишу...

1080 глава са босанских планина... села и градова... смештено у центру Копенхагена, главног града Краљевине Данске... а бекнут' Дански не умеју... Насмејани радници Црвеног крста нам поносно представише нашег преводиоца... Албанца... који је тако натуцао Српски да ми се на тренутак учинило да боље разумем Дански... него ту чудну, накарадну мешавину којом је он говорио...

После, након пар седмица, уз траљаво натуцање Енглеског и огромну помоћ руку и ногу, успесмо да добијемо преводиоце које смо напокон разумели... ко каже да се упорност не исплати...

Али та прва ноћ у челичној љуљашци на води остаће заувек у памћењу свима нама. Цели дан се комешало на свим спратовима... вукле су се кесе...торбе...испитивао се нови терен...полако и плашљиво. У пролазу поред једне кабине, чија врата беху отворена зачух тихи плач неке жене и мушки глас

- Што сад опет цмиздриш, а? Види... јеси ли увијек маштала да видиш иностранство – јеси! Јеси ли увијек желила да живиш у великом граду – јеси! Јеси ли увијек говорила како ти је сан да живиш негде на мору – јеси!!... Па шта сад опет кукаш... ем смо у иностранству, ем смо у велеграду... ем не можеш бити буквалније на мору него што смо сада.... и умјесто да уживаш, ти сједиш сада ту и цмиздриш!

Кроз главу ми прође реченица – пази шта желиш...можда ти се и оствари... и ухватих се за ограду, јер је поред нас у луку ушао неки велики брод правећи таласе који заљуљаше наш нови дом.

Увече, негде око 23 сата утонуо је Флотел напокон у тишину...само су се негде-негде чули кораци стражара који су по двојица патролирали на сваком спрату... ради наше безбедности... Како онда човек да не спава мирно, уљуљкан ритмом мора и корацима који тупо одјекуку по металној палуби... замисли... има неко да нас чува....

Из сна ме тргну продорно завијање сирене... на тренутак, делић секунде само помислих да сам у кући, у свом кревету и да свира узбуна... а онда ми глава лупи о плафон бродске кабине и муњевитом брзином врати свест у садашњост. Флотел је јечао, стењао под ударцима трчећих корака...жамор људи је личио на звук пчела...бесних, узнемирених пчела... Не схватајући шта се дешава отворисмо тек мало врата кабине и разговетнији гласови допреше до нас... запљуснуше нас речи – Ватра! Пожар! ... Гори пети спрат.... брзо...брзо напоље....

Јакне... и журно умотавање детета у јорган... нађосмо се у бујици људи и пре него смо се снашли...силазили смо низ клизаве рампе које су нас водиле на копно... чврсто тло под ногама...

Доле је већ било доста људи који су сви гледали у ту огромну грдосију и људе који су као мрави куљали из њене утробе... запљусну ме киша ношена ветром и постадох свесна да пада киша... да нисам обула ципеле... и да је новембар месец у северној... мемљивој Данској...

Тражили смо погледом пламене језике који ће сваки тренутак лизнути метални оклоп брода... али нигде се не појавише... ни дим... ни ватра... –  можда овде и ватра гори другачије... ко зна, помислих... На броду више није било комешања...деловао је аветињски тако бео, окружен тмином и кишом... кад се на улазу (или излазу) појави човек којег су нам тог дана представили као главног и одговорног.

На лицу му је блистао победнички, задовољан осмех... и онда је подигао руку, погледао на сат и рекао на Енглеском:

- Честитам! У року од 10 минута сте напустили брод без и једног повређеног и без много буке. Вежба у случају пожарне опасности је више него успешно завршена, можете мирно да се вратите у ваше кабине!

Овог пута наше неразумевање није долазило због непознавања Енглеског, или неразговетности албанског преводиоца...  Стајали смо отворених уста... највећим делом боси... на киши... занемели... када се из гомиле зачу мушки грлени глас:

- Ма, ј... ја теби врло успјешно матер!!!

Уз комешање, и диван колорит сочних псовки почесмо поново да пунимо утробу брода... а негде у мени засветли, сасвим неразумна, ирационална нада да ће неко да ми каже како је све ово... све ово... и рат и избеглиштво једна огромна вежба... и како смо је успешно завршили и како је време да се вратимо кући....

П.С. На броду смо били негде око две године, после чега смо добили смештај на копну. Међутим, још две наредне године избеглички кампови били су наша свакодневницаи тек након пуне 4 године смо добили боравишне дозволе и могућност учењајезика и становања ван избегличких центара. О том искуству, следећи пут....


Гордана Благојевић, Данска
објављено: 28.02.2008.

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Flotel.sr.html

Ah, otkrio si rubriku...

Tu ima svega i svacega...