Likove svetaca crta milujući ikone

Da li je u pitanju nesvakidašnji talenat, dar od Svevišnjeg, nestvarna genijalnost ili samo običan dar za crtanje, Bog sami zna, tek jedanaestogodišnja Vanja Ćebić iz Višegrada u mladim godinama svojim crtežima likova svetaca kao i načinom na koji crta, opčinjava sve koji taj postupak vide. Vanja prstima pređe preko lika sveca na nekoj od ikona, kao da jagodicama prepisuje linije, a onda sve to verno prenese na papir. Tako sve svece sem lika Svetog Đorđa.

- Kad uzmem neku ikonu i počnem preko nje prelaziti prstima, učini mi se da istog trenutka kao da negde odlazim, da mi tamo, negde, neki ljudi govore da mogu preslikati ikonu... Ne znam šta se dešava, ali veoma lepo se osećam kad crtam likove svetaca - kaže Vanja.

Ona ikonu uzme, stavi šaku preko nje, a onda prstima prelazi preko obodnih linija, bez reči, bez podizanja pogleda sa slike, bez drugih pokreta, kao da negde memoriše sve te linije. Povremeno jedino okrene glavu na stranu, kao da iz daljine osluškuje neki glas... Posle nekoliko minuta odloži original na stranu, uzme olovku i papir u ruke i crta, i samo još dva puta baci pogled ka ikoni, a na papiru ispred nje, ispod njene olovke počne da se ocrtava lik sveca.

U manastiru Dobrun, između Višegrada i Užica, kod monaha Jovana nalazi se već pedesetak Vanjinih crteža svetaca. Već ove jeseni u manastiru planiraju izložbu njenih radova. Monah Jovan uveren je da je devojčica iz Višegrada veliki ikonopisački talenat, i da će sa nesvakidašnjim darom daleko stići.

Samo, monah Jovan insistira na jednoj reči.
- Ne, molim vas, do neba vas molim, nemojte od tog deteta praviti čudo, nemojte joj dodavati neke natprirodne moći. Napišite samo da je Vanja supertalenat za crtanje likova svetaca, napišite da joj je taj talenat poklon od Boga, da je Bog video koliko se to dete mučilo i darovao mu je jedan od najlepših darova - insistira monah. Dar za crtanje Vanja je otkrila još u ranom detinjstvu. U nemirima koji su stizali sa svih strana, Vanja je mir našla u likovima svetitelja, Svetog Save, Jovana Krstitelja, Svetog Nikole, Bogorodice...

U porodici nema nikoga od koga bi nasledila crtački talenat, a sem toga ne ume da crta ni pejzaže, ni mrtvu prirodu, ni druge portrete. Samo svece. Nedavno je Vanjina sestra Sanja zamolila da joj nacrta nešto za domaći iz likovnog. Vanja je nacrtala, sestra je to odnela u školu i - dobila dvojku posle silnih petica koje je ranije dobijala.

- Ne mogu da objasnim Vanjin rad. Pomislim ponekad da je sve to došlo posle silnih nevolja, nedaća kroz koje je prošla dok je bila mala, zbog problema koji su nas stizali sa svih strana. Živeli smo u Rogatici, bilo je ratno i poratno vreme, mučile su nas odasvud nevolje. Vanja je nekoliko puta padala sa stepenica, razbijala glavu, lomila ruke, bila u nesvesti, dobijala batine zbog nemirluka, ali nikad, baš nikad, nije zaplakala. Jednom sam je vodila i kod lekara i pitala ga da li moje dete ima centar za bol, zašto nikad ne plače... Lekar mi je rekao de se ne sekiram, da je bolje da ne plače. Sećam se, bila je mala kada je uzela neku ikonu sa zida i počela da je miluje prstima i nešto crta.

Prišla sam joj, uzela joj ikonu i vratila je na zid. Tada je prvi put briznula u plač, tada sam joj prvi put videla suze, tada sam i ja zaplakala od sreće - reči su Vanjine majke LJiljane. Prvu ikonu Vanja je nacrtala u prvom razredu OŠ "Sveti Sava" u Rogatici.

- Učitelj Milomir Draganić zadao nam je da nacrtamo lik Svetog Save sa ikone. Uradila sam to najbrže i najlepše, i dobila čistu peticu, a učitelj je po celoj školi pokazivao moj crtež - priseća se i Vanja. Pre dve godine, pošto se sa majkom i sestrom iz Rogatice preselila u Višegrad, kod dede, Vanja je postala član Srpskog sokolskog društva "Soko" u Dobrunu. A njeni crteži ubrzo su se našli pred očima sveštenstva i posetioca manastira Dobrun...


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: Zoran Šaponjić

ja neznam da crtam pa neznam