Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Лијевча поље 1945! Четници vs Усташе+Немци+Партизани  (Pročitano 5991 puta)
13. Jul 2009, 18:26:51
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
Чувена трагедија
Четници су били у сендвичу између усташа и комуниста,који су као и много пута до тада ратовали заједно.



Ђуришић је одступио на запад 13. марта, јер су тога дана из Загреба стигле вести које је дуго очекивао. Код лидера малобројних црногорских сепаратиста, Секуле Дрљевића, који је од почетка рата живео под заштитом Анте Павелића, Ђуришић је раније послао најмање пет делегата: Бећира Томовића, Бошка Аграма, потпуковника Милана Пилетића, инжењера Душана Павловића и инжењера Вукосава Дрљевића. Томовић је у реорганизацији трупа од јануара 1945. године био шеф Културно-пропагандне групе, Аграм је био командир чете, док се имена осталих не помињу.
Послати делегати потписали су споразум којим се црногорске јединице под Ђуришићевом командом - не и босанске, херцеговачке и друге - претварају у Црногорску народну војску. За врховног команданта новопрокламоване војске признат је Секула Дрљевић. Наредних дана Дрљевић у виду летка штампа ~Дневну заповијед Црногорској народној војсци~, у којој се каже:
Црногорци,
На захтјев потпуковника Павла Ђуришића примио сам његове опуномоћене делегате који су ми тражили у име Ваше и његово да помогнем црногорскоме народу у овим судбоносним часовима. Као и увијек муке и патње нашега народа моје су. Одазвао сам се томе позиву и са њима направио споразум дана 16. марта 1945. године. Како знате по томе споразуму ја сам врховни заповједник Црногорске народне војске.
Хрватска и њен велики поглавник одазвали су се братски и безгранично да притекну у помоћ вама а са тиме нашој мученичкој домовини. Сваки прави Црногорац и достојни носиоц тога имена наћи ће као и увијек братски пријем код свих хрватских власти.
Црногорци,
Позивам Вас и као врховни заповједник и као син наше напаћене, али славне домовине да се одмах у моје име пријавите хрватским властима које ће вам указати сваку братску помоћ и заштиту.
Живјела слободна Црна Гора!
Живјело братство Хрватске и Црне Горе!
Председник државног Црногорског вијећа
Врховни заповједник Црногорске народне војске,
Секула Дрљевић с.р.134
Међутим, за летак, као и за сам споразум, знали су само Ђуришић и неколицина одабраних. Тако је било до првих дана априла, када су хрватски авиони на Лијевча Пољу избацивали овај и још један летак: проглас потпуковника Милана Пилетића и инжењера Душана Павловића и Вукосава Дрљевића. У прогласу се поред осталог каже:
Браћо Црногорци,
Као пуномоћеници потпуковника Павла Ђуришића, који смо у његово име и по његовим упутствима склопили споразум са предсједником Црногорског државног вијећа др Секулом Дрљевићем, сматрамо за дужност да вас обавијестимо и да вам упутимо овај проглас:
Доласком у долину ријеке Босне сазрела је и код посљедњег Црногорца, жене, па и дјетета мисао да је немогућа борба Црногораца, под србијанском командом Драже Михаиловића и даље везивање наше судбине за његову значи физичко уништење свих Црногораца који нијесу вољни признати Титову власт.
У ту сврху Ђуришић је опуномоћио нас тројицу и Бећира Томовића да склопимо споразум са др Дрљевићем. Ми смо склопили споразум онако како је Ђуришић пристао, о чему нам је дао писмено пуномоћје. Ђуришић је признао својим потписом Црногорско државно вијеће у Загребу за своју врховну власт, а предсједника истог др Дрљевића за врховног команданта Црногорске народне војске. Др Дрљевић је издејствовао код Хрвата да Црногорци буду примљени као њихова браћа и да буду смјештени тако да се могу излијечити, одморити, нахранити, обући, обути и у миру сачекати развој догађаја. У ту сврху и у том циљу је др Дрљевић наредио покрет трупа и одредио правац кретања.
Противно томе утаначању, пошло се у противном правцу.
:инећи све код врховног команданта др С. Дрљевића да сваки Црногорац буде спашен, ми вас обавјештавамо о чињеничном стању и позивамо вас да се мушки и одважно отресете оних, којима је више стало до чина него до ваших глава... Не заваравајте се лијепим и лажним причама оних, који су вам оставили браћу, мајке, дјецу и сестре, болесне изнемогле и гладне... Позивамо вас да не слушате пустолове и да их напустите јер је то сјутра касно. Бићеш немилосрдно уништен ти, који се бориш за звездице оних који имају пуне xепове злата...135
Према томе, овај други летак био је усмерен директно против Ђуришића и људи из његовог штаба.
На Лијевча Пољу, када су леци избацивани, наизменично су вођене борбе и преговори са усташама. Потписани делегати, као и други представници обеју страна, покушавали су и лецима и на лицу места да зауставе борбе и да све црногорске јединице оду Дрљевићу, као што је то раније било потписано, и као што су отишли рањеници, избеглице и болесници (изузев тифусара). њих је у Босанском Броду обишао Секула Дрљевић, а потом су пребачени на десну обалу Саве. Мада је тих дана дошло до контакта између Ђуришићевих људи и хрватских формација, он је одбио да изврши Дрљевићеву наредбу о ~правцу кретања~, тј. да се и војска пребаце преко Саве.
Споразум са Дрљевићем Ђуришић је сматрао тактичком варком, којом се, како је писао Рачићу 30. марта, ~ослободио болесних, а и избеглица~. По питању одласка у Словенију он се поново колебао, размишљајући о ~могућности опстанка овде~. Када је Рачићу написао: ~Мојим даљим покретом ја ћу вам доказати све~ - вероватно је мислио да ће у Западној Босни успети да створи велику јединицу од својих дивизија и Врањешевићевих корпуса. А у ово га је, како изгледа, убедио Остојић.
Пуковник Славољуб Врањешевић, командант Западне Босне, питао је Дражу 31. марта да ли је Остојић и даље командант Истакнутог дела Врховне команде и у каквој је вези са Ђуришићем. Своје писмо Врањешевић је завршио заклетвом:
Ми Срби из Западне Босне не одступамо ни за длаку од нашега досадањег става, верни Њ. В. краљу и нашој Врховној команди и у томе ћемо истрајати до краја.136
~Са задовољством констатујем да сте у овој прилици поступили војнички и онако како одговара ситуацији~, стоји на почетку Дражиног одговора Врањешевићу, писаног 6. априла. Обавештавајући Врањешевића да Ђуришић има 7.000, а не 15.000 бораца, као што је тврдио Остојић, и да сем тога Баћовић има 1.000 бораца, Дража наставља:
Снаге потпуковника Павла Ђуришића, овако преоптерећене избеглицама, а командоване старешинским кадром коме је једина жеља да по сваку цену оде негде далеко ван домашаја борбе - не представљају никакву борбену вредност, те сам им ја и дозволио, пошто им нисам хтео ништа спречавати, да иду где хоће, јер подвлачим немају борбене вредности, а поред тога ове снаге врше велике пљачке над становништвом, нарочито српским, што је доводило до врло тешких сукоба са јединицама Источне Босне где год су пролазили. Уколико ове снаге буду што пре отишле даље, као што кажу на запад, утолико ће лакше да се ради на терену...
Пуковник г. Захарије Остојић нема више никакве улоге у овим крајевима пошто сам укинуо из напред изнетих разлога Истакнути део Врховне команде, који је до сада он водио.
Трупе Црне Горе, Санxака, и Боке Которске могу да се крећу где год хоће, јер их нисам нити могао нити хтео задржавати, а ово што раде нити је по мом одобрењу нити наређењу. Поред тога ја их нисам ни звао да напусте Црну Гору, Санxак и Боку Которску, док они међутим то често пута тврде....
Ако наступи таква ситуација да будем морао одавде се повући, доћи ћу са свима расположивим снагама код Вас, али будите уверени да ћу и од Вас тежити ка своме главноме циљу да се са снагама Источне Босне, Србије и Херцеговине опет пребацим на терене Србије, Источне Босне и Херцеговине, јер сматрам да ми морамо остати са народом и борити се за њега и његову слободу. Будите уверени да наши велики демократски савезници не желе избеглице и признаће рад само борцима за слободу и демократију. Ја и без тога бих тако радио....
Закључујем да наш народ не смемо препустити на милост и немилост нити комуниста нити усташа.137
Миломир Танасковић, четник штабне чете мајора Вука Калаитовића, команданта 2. милешевског корпуса, потврђује да је споразум са Дрљевићем посматран као тактика да се збрину рањени, болесни и избеглице. Сматрало се да је мудро што и војска није прешла Саву и укрцала се у возове који би је одвезли до Словеније, јер се ~сепаратисти и издајнику~ Дрљевићу, а наравно ни усташама, није веровало. Када су цивили, болесници и рањеници остављени у Босанском Броду, војска је продужила десном обалом Саве, према западу. До реке Врбас простирала се четничка територија, равницу звану Лијевча Поље, преко Врбаса, контролисале су усташе, док су се даље на западу, на планини Козари, налазили партизани. Танасковић пише да је намера била да се ~преко Козаре, Грмеча, Приједора и даље пробија за Словенију~.
Захваљујући споразуму са Дрљевићем Врбас је форсиран без борбе, почев од 30. или 31. марта. Јединице су потом распоређене у Петровом Селу, Разбоју, Кукуљама и другим селима на Лијевча Пољу. (У оближњим варошицама Топола и Александровац биле су усташе.) Танасковић наставља:
Дрљевић и Павелић су закључили да ће бити надмудрени, па шаљу делегацију на преговоре у штаб Црне Горе. Одлази и делегација Црногораца, са владиком Јоаникијем са Цетиња, на преговоре, који се воде и преко ноћи. Међутим, током дана надлећу нас авиони ~роде~ бацајући летке са порукама да се ми, војници, одрекнемо и напустимо издајничко руководство, да напустимо Павла Ђуришића, који је опљачкао злато Манастира Острог, и да се ставимо под команду Секуле Дрљевића...
Јутро је, 4. април. Док се још није разданило, отпочело је дејство непријатељске артиљерије... Испред нас су у напуштеним кућама, у близини пута, заноћили Херцеговци, Гачани. Било их је двадесетак, са попом Радојицом Перишићем. Били су готово надохват усташке руке и домобранима. Уморни од пута, заспали су без обезбеђења, што је било кобно по њих. Нико није преживео. У свануће и ми узвраћамо ватром. У току дана повукли смо се дубље у поље. У току дана долази до нових преговора са хрватским усташама, али без резултата.138
Онда је, наставља Танасковић, створен план за пробој на запад, код села {ибићев Хан. Пета дивизија требало је да заузме Александровац и осујети напад усташа из правца Бањалуке, док је 1. дивизија имала задатак да заузме Тополу и потом напредује према Босанској Градишки. У међувремену, пук Херцеговаца под командом капетана Милорада Поповића требало је да се пробије на Козару, одбаци партизане и осигура пролаз осталим јединицама.
Пробој је почео 5. априла у 2 часа и 30 минута. Прва дивизија је заузела Александровац, али се повукла пре свитања, јер су из правца Бањалуке наишли усташки тенкови. Није успео ни напад на усташке бункере код {ибићевог Хана. Борбе су окончане са свитањем и тада у Босанску Градишку одлази трочлана делагација: митрополит Јоаникије, др Јерковић и Саво Вулетић. Враћа се без резултата, па је следеће ноћи уследио нови покушај пробоја. Поново није било успеха и тада је почела предаја Секули Дрљевићу. Најпре се предао 1. пук капетана Ивана Јаничића.
Тога дана, 6. априла, из правца Бањалуке наишла је колона усташких тенкова. Други милешевски корпус распоређен је дуж насипа, не знајући да се испред њега налази група црногорских добровољаца. Један од њих, студент Лале Вучетић, скочио је на први тенк, отворио поклопац и убацио бомбу. Ту је погинуо Михајло Чуљковић, један од Ђуришићевих пратилаца. Танасковић наставља:
Лежао сам уз насип и све то посматрао. Ликовао сам и ја када сам видео да се остали усташки тенкови враћају. Борбе у Лијевча Пољу трајале су четири дана, од 4. до 8. априла 1945. Павле остаје са својим највернијим борцима, остали пукови су се предали Секули Дрљевићу и одлазе у Босанску Градишку. У ноћи између 8. и 9. априла Павле се са групом од неколико стотина бораца, заједно са 2. милешевским корпусом, пребацује на десну обалу реке Врбаса и упућује према планини Мотајици.139
Капетан Милош Куреш пише да су ~Билећани били претходица цијеле Павлове војске~. На падинама Мотајице испред Билећке бригаде некуда је отишао Ђуришић са пратећом јединицом. Стигли су га код Српца, близу ушћа Врбаса у Саву. Следеће ноћи - а Куреш не наводи датуме - почео је прелаз преко Врбаса. На Лијевча Поље најпре је прешла Билећка бригада. ~Из разговора са мештанима стекосмо мишљење да ту нема никакве опасности, али ипак по навици постависмо осигурање~, пише Куреш. Затим је прешао Јаничићев 1. пук, који је заузео положаје неколико километара лево, односно узводно, код села Лакташа. Десно, према ушћу Врбаса, био је пук Милорада Поповића.
Наредног дана одржан је састанак свих команданата. Куреш се није слагао са Ђуришићем, али је оћутао. Супротставио му се Калаитовић, на што је Ђуришић одговорио: ~Није, није, Вуче, знам ја шта радим~.
Куреш потом наводи да је било неколико неуспелих ~општих напада~ на усташке положаје, у правцу Козаре. Ђуришић га је онда питао за мишљење, а он је рекао да је најбоље вратити се на десну обалу Врбаса. ~Али, ја сам потопио чамце~, одговорио му је Ђуришић. Куреш је рекао да се могу направити сплавови, а Ђуришић је узвратио: ~Добро, видјећемо изјутра~. Куреш наставља:
Слиједећег дана свакоме је било јасно да смо престали бити нека борбена јединица. На све стране растурена кола са болесницима од тифуса. Леже мртви тифусари, изгинули борци, леже на голој ледини рањеници и тешки болесници. Црње слике човјек не може ни замислити. Голгота. Разданило се, а не знам гдје су Павле и Баћовић. Знам да је Вук Калаитовић већ отишао узводно уз Врбас, те и ја рекох Билећанима: ~Ко ће са мном - за мном!~ Између насипа и Врбаса, блатом преко кукурузних њива, крећемо за Вуком. Пјешачили смо једно 4-5 километара и стигли Вука са његовима како се пребацују са 2-3 чамца преко Врбаса.140
Михаило П. Минић, срески начелник и један од Ђуришићевих сабораца, пише да су се на Лијевча Пољу јединице задржале четири до пет дана, због ~жеље пуковника Зарије Остојића да прикупи четничке снаге одреда Тешановића - Средња Босна, и четничке одреде Славка Врањешевића, команданта из Западне Босне~. Они нису дошли, али је зато било довољно времена за ~усташе и партизане да нам пресеку пут преко Лијевча Поља и Козаре и да нас опколе и нападну, помогнути немачком артиљеријом и тенковима~.141
Даљи ток догађаја Минић овако описује:
Све четничке снаге, које су прешле Врбаса и боравиле на Лијевчу Пољу, опремиле су се 3. априла 1945. године после подне, са намером да пређу преко Лијевча Поља, поред варошице Топола, даље уз реку Саву, њеном десном обалом, испод североисточних падина Козаре, преко Хрватске према Словенији.
Распоред кретања био је: претходнице у виду клина и то: крајње десно крило мајора Калајита са Пријепољским корпусом, затим 1. дивизија, до 1. дивизије Херцеговци - Гатачка бригада, даље, Омладински пук, 5. дивизија и крајње лево крило Лучића ~Летећа Босна~...
У таквом приправном стању наступила је и ноћ...
У само праскозорје освита дана 4. априла 1945. године, загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевча Пољу... После дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке... Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја... Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји давају очајан отпор.142
Користећи маглу, наставља Минић, усташки тенкови су изнанадним нападом продрли клином на сектор 1. дивизије и херцеговачког пука. ~Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана~, док се ~на крајњем десном крилу витешки одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом~, пише Минић. Пали су Херцеговци под командом војводе Радојице Перишића, заједно са својим командантом. Било је жртава и у Омладинском пуку. Сви су сахрањени у масовну гробницу широку 50 метара, испред цркве у селу Разбоју.
Видевши ово, Ђуришић је сазвао састанак свих команданата. Одлучено је да се изврши пробој код села {ибићев Хан, а да се онда настави покрет североисточним падинама Козаре, односно десном обалом Саве, према Словенији.
Сутрадан, 5. априла, у напад су кренуле све јединице, сем резерве, али нису успеле да се пробију пре свитања, када су наишли усташки тенкови. Тога дана ~усташе и партизани су напали Херцеговце... са свих страна и потпуно уништили цео одред тих херцеговачких витезова~. Тешко рањени капетан Милорад Поповић извршио је самоубиство. Са падина Козаре успело је да се врати свега неколико Херцеговаца. Ђуришић је ~одмах одредио~ знатне снаге за помоћ Милораду Поповићу, али оне нису стигле на време.143
Други напад, пре свитања 6. априла, није успео јер су бункере код {ибићевог Хана усташе ојачале постављањем тенкова около. Те ноћи, ~у току борбе усташама је пао у руке капетан Иван Јаничић... са целим пуком~, док је један одред партизана прешао Врбас и напао Ђуришићеве јединице с леђа. Ка селу Разбој пошла су два усташка тенка, од којих је први дигнут у ваздух бомбама, а други се вратио натраг. Погинуо је Манојле :уљковић, као и још неколико бораца из Ђуришићеве и Остојићеве пратеће јединице. (Минић греши у називу села - реч је о Кукуљама, а не Разбоју, док је Танасковић погрешно навео име :уљковића - Михајло.)
Извршене су припреме и за трећи покушај продора, али је око 10 часова увече у Ђуришићев штаб стигло писмо Бранка Дрљевића, синовца Секуле Дрљевића, који је ~био испослат као тајни повереник за обавештавање за догађаје у околици Секуле Дрљевића~. Пошто су са свих страна стизали извештаји о нестанку муниције, док ~усташе и Секула врше притисак претњом тоталног уништења~, Ђуришић је пристао да, уместо трећег покушаја продора, пошаље делегацију ~да испита политику и став Дрљевића и усташа~. У Минићевој верзији, дакле, делегација коју су чинили митрополит Јоаникије, др Јерговић и Саво Вулетић, први пут одлази у Босанску Градишку у зору 7. априла. Митрополит Јоаникије је задржан као таоц, а Вулетић се вратио са поруком: ~Предаја или тотално уништење~. Тада се Ђуришић са 1.200 одабраних бораца вратио на десну обалу Врбаса, а сви остали отишли су у Босанску Градишку.144
У верзији Стевана Ј. Вучетића, догађаји су се одвијали овако:
У тим часовима најтежег искушења, појавили су се као хијене делегати познатог издајника и ренегата српског народа доктора Секуле Дрљевића. Он је добро познавао стање и положај у ком смо се налазили, па је тежио да нас привуче у срце Хрватске и помоћу хрватских усташа тамо зароби. Или је можда у својој старачкој фантазији вјеровао да ће нас моћи преваспитати за циљеве своје Независне Црне Горе! његови поклисари саопштили су готовост усташког поглавника др Анте Павелића, да прими и збрине наше рањенике, болеснике и избјеглице, а нашу војску да пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравке. Као против услугу затражио је наш пристанак за заједничку борбу против комуниста.145
Вучетић потом пише како је на заједничкој седници Централног националног комитета и Покрајинског комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас одлучено да се ова понуда ~привидно прими~, односно да се избеглице, рањеници и болесници пошаљу према Босанском Броду, а да Ђуришићеве јединице крену десном обалом Саве према Словенији. У стварности, заједничког састанка није било, нити је ~ђенерал Дража Михаиловић одобрио ово решење~, како даље наводи Вучетић.
Вучетић само у кратким цртама и конфузно описује шта се потом дешавало. Каже да су на Лијевча Пољу четнике изненада напали и усташе и комунисти са Козаре. Отпочела је ~очајна борба на два фронта~, а потом су четници ~прихватили~ преговоре, ~због страховите ситуације у којој су се налазиле наше јединице~. Био је то само маневар којим се ~хтјело добити у времену и спасти људство~. План је успео утолико што је ~наша војска требала бити смјештена у околини Старе и Нове Градишке, ради одмора, лијечења и преоружавања, а официри и подофицири у посебном биваку~. Свестан да ове последње странице његове књиге имају пуно мана, Вучетић каже:
Можда ће једног дана ово, овђе непотпуно и штуро обрађено поглавље, бити освијетљено пером историчара - и многи нејасни, противуречни и скроз нелогични елементи бити објашњени.146
Тридесет година после објављивања Вучетићеве књиге, Војин Јаничић је понудио много више детаља. Најпре следећи: пре него што је Дрљевићу предао ~врховну команду~, Ђуришић је наредио својим четницима да скрате косе и обрију браде. На тај начин, требало је и симболично да постану нова војска, савезничка усташама:
Ми смо на Лијевча Пољу уживали пуну слободу под заштитом усташа. Усташе су држале колски пут Бања Лука - Градишка. То је био њихов сектор и ми смо знали да су они ту. Не плашимо се од њих. Немамо страже нити какве релејске везе између појединих јединица. Нити смо знали ко је од нас десно, нити лијево. Прилично се нахранисмо и на прољетном сунцу отромависмо. :ујемо усташку моторизацију путем Бања Лука - Градишка. То је за нас добар знак да нас неће комунисти нападнути од Козаре. Од стране Врбаса немамо страха, јер је тамо Дража на ~петнаест километара~ (војсци је говорено да Дражине јединице наступају непосредно иза Ђуришићевих - прим аут).
Трећега априла, пред вече, сврати у нашу јединицу иследник 5. или 8. дивизије, неки Минић... Каже да је био у Тополи и да је тамо био код усташа. Они су ту, прича Минић, само ради осигурања. Од њих не треба имати никакве сумње нити страха.147
У освит зоре 4. априла зачула се пуцњава из правца Босанске Градишке. Четници су помислили да је реч о борби између усташа и комуниста, па су се склонили у околне шумарке очекујући развој догађаја. Али, ускоро су јасно разабрали да их опкољава стрељачки строј усташа праћен тенковима. Јаничић је из непосредне близине видео кад су усташе без борбе заробиле мајора Симу Мијушковића и још неколицину Никшићана. Тада су усташе застале. Јаничић и његови саборци, с пушкама к нози, гледали су се са усташама преко неког потока. Начелник штаба дивизије, Мишо Митровић, није дозволио отварање ватре, с образложењем да је то ~нека пометња~. Послати су курири Ђуришићу, али се нису вратили. Наредних сати настала је збрка коју Јаничић овако описује:
Неко се је предавао, неко повлачио а неко продирао и тражио излаза и заклона из овог обруча смрти. Усташким нападом свака команда је престала, свака оријентација је изгубљена и све везе између мањих јединица и главне команде биле су покидане. Просто напросто, нападоше нас `савезници` са чијом помоћу треба да спашавамо животе.148
На крајњем десном крилу Ђуришићеве војске на Лијевча Пољу, налазили су се Херцеговци војводе Радојице Перишића. Ујутру 4. априла они су поубијани сви до једнога. Нису заробљавани, ~зато што су били Херцеговци~, каже Јаничић. До Перишића се налазио одред другог херцеговачког јунака, капетана Милорада Поповића. У току ноћи између 4. и 5. априла, капетан Поповић је са око 400 својих четника покушао пробој преко Козаре, на којој су се налазиле две комунистичке дивизије. Готово сви су изгинули.
Зашто су Херцеговци уопште дошли на Лијевча Поље? Према Јаничићу, постоји само једно објашњење: веровали су да пробијају пут за Дражино повлачење према Словенији. То им је саопштио Павле Ђуришић, али им није рекао за свој споразум са Дрљевићем и усташама, у коме није било места за Херцеговце. Ђуришићевим споразумом нису биле обухваћене ни санyачке јединице Вука Калаитовића, Јанка Малешевића и Драгише Веснића. Видевши да нешто није у реду, оне су се 5. априла вратиле преко Врбаса, код Драже.
Од 4. априла Ђуришић је слао преговараче у Босанску Градишку, али вратила се тек трећа делегација, послата 7. априла, доносећи захтев за потпуном капитулацијом. Јаничић наставља:
У исто вријеме војвода Павле је припремио од одабраних бораца, одузимајући оружје и муницију од других, као живи оклоп око себе за даље продирање ако преговори са усташама пропадну. Тај његов живи оклоп, ~Продорни одред~ за пробијање у правцу Словеније, био је јачине око 800 бораца са око 400 аутоматских оруђа... Поред свих обећања, нада и повјерења у војводу Павла као челичног јунака, он нас тада остави у чељустима усташа на Лијевча Пољу и поврати се назад преко Врбаса на Дражину слободну територију.149
А ево како су догађаји на Лијевча Пољу описани у ратном дневнику капетана Бошка Стојковића, команданта 3. јуришног батаљона Мотајичке бригаде 1. средњобосанског корпуса. Стојковић је био предратни члан четничке организације и један од вођа устанка на Мотајици 1941. године. Усташе му у Јасеновцу убијају оца, трудну жену и два брата. Усташама је измакла једино Бошкова сестра, али је непосредно после рата комунисти свирепо злостављају, па је преминула од последица мучења. Бошко је погинуо у борби против комуниста крајем 1947. године.150
Долазак Ђуришићевих претходница на Мотајицу капетан Стојковић бележи 22. марта 1945. године. ~Црногорци су дошли до Трстенаца~, забележио је он тога дана у ратном дневнику. Током 23. марта ухваћена је курирска веза са Ђуришићевим људима. У среду, 26. марта, Стојковић је записао:
Добио сам наређење за општу мобилизацију. Предузео сам све мере мобилизације, ради чега је 2. чета кренула за Ситнеше. Ја сам остао у Доњој Лепеници, где се спремала комора.
Сутрадан, Стојковић прецизира да је мобилизација изведена ~према наређењу добијеном од Команде Истакнутог дела Врховне команде~. Другим речима, до ових делова 1. средњобосанског корпуса нису стигла наређења пуковника Славољуба Врањешевића, па су они поверовали пуковнику Остојићу да се све ради по Дражином одобрењу.
Мобилизација мушкараца старости од 18 до 50 година спроведена је успешно. ~У Ситнешима је било ометње од партизана~, бележи Стојковић 29. марта, међутим, њихове јединице биле су исувише слабе. Мотајичка бригада дала је водиче Ђуришићевим јединицама, а 1. априла савладала је комунистичка појачања. ~Партизани су, 14. бригада, били код цркве у Лепеници. Најжешћа борба водила је се око 11 часова, где смо разбили партизане и кренули преко, у Ситнеше~, записао је Стојковић.
Те ноћи Врбас су прешли и делови Мотајичке бригаде. У четвртак 3. априла Мотајичани су се налазили у близини штаба пуковника Остојића, на граници села Разбој и Лилић. Последње Ђуришићеве колоне прелазиле су Врбас. Партизани су их напали, али су ~настрадали~. За петак, 4. април, Стојковић је записао:
Осванули смо у Разбоју код штаба :ика Бранка (тј. Остојића - прим. аут) у шуми. Борба је отпочела у саму зору. Усташе су напад извршили, борба се водила цео дан и усташе су се повукле за Босанску Градишку. Дошли су Лазо Тешановић и Никола Форкапа и наредили да кренемо ми Мотајичани за Кукуље, што смо и учинили око 13 часова. Киша је падала. Присуствовао сам сахрани 17 четника Црногораца, које су поубијале усташе.
Целе ноћи Мотајичани су ~приправљали~ чамце. Повратак на десну обалу Врбаса почео је 5. априла у пет часова, а ~усташе су ударили око девет часова~. Сва војска је превежена, али је остављена комора, јер су се пронеле нетачне вести да уз десну обалу реке надиру партизани.
Стојковић не објашњава зашто су командант 1. средњобосанског корпуса, капетан Лазар Тешановић, и његов помоћник, поручник Никола Форкапа, изненада наредили повратак на десну обалу Врбаса. То је детаљно образложио командант 2. сарајевске бригаде Романијског корпуса, капетан Владимир Тешановић, у писму капетану Лазару Тешановићу од 8. априла. То писмо гласи:
Услед врло тешке ситуације у Лијевча Пољу, са 2. сарајевском бригадом пребацио сам се на десну обалу Врбаса дана 7. априла око 18,30 и овог момента стигао овамо.
До сада пребациле су се и ове јединице: Калиновичка бригада, Летећа ~Босна~, Вук Калајит (Санxаклија), Билећка, Прибојска, Вишеградска бригада, а треба да се и Чика Бранко, који верујем да се већ пребацио. Синоћ пред вечер на обалу Врбаса у сврху пребацивања преко Врбаса на десну обалу дошао је командант Романијског корпуса, штабна чета истог и штабни батаљон потпуковника Павла Ђуришића.
Ситуација дана 7. априла у Лијевча Пољу:
Јединице војводе Павла Ђуришића, услед тешке ситуације, а заведене пропагандом Секуле Дрљевића, одлучиле су да се предају усташама, односно Секули Дрљевићу, који се прогласио врховним командантом Црногорске војске независне Црне Горе.
На преговорима које су водили Павлови делегати са неким Павелићевим изаслаником, закључено је да се Црногорци не разоружавају и имају се дислоцирати на подручју Хрватске по нахођењу хрватских власти - Босанци и Србијанци имају се сматрати ратним заробљеницима. Услед тога Чика Бранко, србијанске, босанске и херцеговачке јединице одлучиле су по сваку цијену пребацити се на Вашу територију и то остварују.151
Владимир Тешановић своје писмо завршава поздравом: ~Дража нас води ка величини и слободи~.
Према томе, догађаји су се одвијали овим редом:
- После 16. марта, избеглице, рањеници и болесници Ђуришићевих јединица прелазе на усташку територију, у Босански Брод, а потом у Славонију (супротно, да су остали са војском, тврди само Минић).
- Иако су то његови делегати потписали, Ђуришић је одбио да на усташку територију оде са војском и стави се под команду Секуле Дрљевића.
- Дошавши на другу усташку територију - на Лијевча Поље, Ђуришићеве јединице нису у усташама виделе непријатеље и нису према њима наступиле у борбеном поретку.
- После прикупљања и одмора на Лијевча Пољу, Ђуришићев план био је наставак марша десном обалом Саве, границом усташке и комунистичке територије, у покушају да се избегне сукоб и са једнима и са другима.
- Усташки напад од 4. априла, надгледан од стране Секуле Дрљевића и његових људи, није имао карактер одлучне офанзиве, већ је био срачунат као мера притиска за одвајање црногорских јединица од Ђуришића, пошто је закључено да он не жели да испоштује договор са вођом црногорских сепаратиста.
- Црногорске јединице почеле су да одлазе код Дрљевића 4. априла, а последње, не рачунајући Ђуришићеву пратњу, су отишле 8. априла.
- Јединице из Босне, Херцеговине и других крајева почеле су да се враћају преко Врбаса 5. априла, по сазнању да за њих нема места у плановима Секуле Дрљевића, а видевши да су црногорске јединице почеле да одлазе према Босанској Градишки.
- Ђуришић се такође вратио преко Врбаса, јер је постао мета Дрљевићеве и усташке кампање.
- Херцеговачке јединице под командом војводе Радојице Перишића и капетана Милорада Поповића биле су најистуреније и нису успеле да се врате.
Овакав развој догађаја условио је да Ђуришићева војска, мада је имала преко 10.000 војника, не наступа енергично ни против комуниста, ни против усташа; с првим позивом на предају, и с првим лецима избаченим из усташких авиона, она је почела да се распада. Такође, тада долази до поделе према регионалној припадности, на Црногорце на једној и све остале на другој страни, коју је Дража предвидео у саопштењу од 23. марта (~Црногорци ће ући у састав Павелићевих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и босанске јединице које се налазе тамо биће разоружане~).
Колики су били губици на Лијевча Пољу?
Према ратном дневнику капетана Бошка Стојковића, 1. средњобосанки корпус није имао губитака.
Миломир Танасковић каже да на Лијевча Пољу није погинуо ни један од око 300 четника Пријепољског корпуса. Ова јединица имала је само мање чарке са усташама. Танасковићу нису познати губици црногорских јединица, али је сигуран да нису били велики, с обзиром да оне нису водиле велике борбе, већ су масовно одлазиле. Велике губитке имали су Херцеговци, који су се налазили далеко напред, до Козаре, где су их са једне стране напали комунисти, а са друге усташе.152
Заустављајући налет усташа на самој левој обали Врбаса, 7. или 8. априла погинуо је командант Романијског корпуса мајор Милорад Момчиловић.153
Према досадашњим истраживањима Верољуба Малетића из Српца, зна се за имена око 50 припадника црногорских јединица погинулих или стрељаних на Лијевча Пољу. Такође, у селима Машићи, Гај, Мали Разбој и Брестовчина откопане су четири масовне гробнице са посмртним остацима 25 бораца из Црне Горе (у прва три села сахрањени су пали у борби, а у Брестовчини 11 стрељаних од усташа, што се види по бодљикавој жици на костима руку). За сада није тачно лоцирана гробница у селу Кукуљама, са посмртним остацима три борца пала приликом уништења усташког тенка, као ни гробница у којој је сахрањено 30 војника, већином из Омладинског пука, која се налази на размеђи села Разбој и Ламинци. Дакле, на Лијевча Пољу је погинуло или стрељано око 100 људи из црногорских јединица.
Код цркве у селу Кукуљама пронађени су посмртни остаци 17, а у селу Сеферовци још три војника из Херцеговине. То су посмртни остаци војводе Радојице Перишића и његових четника. Сви су пренети у Гацко. Недавно су у Сеферовцима откривена још три костура Херцеговаца палих у борби против усташа. У селу Романовци на три локације сахрањено је 10 Херцеговаца палих у борби против комуниста. У истом селу је и гробница осам Херцеговаца које је заробила и стрељала 5. крајишка дивизија, пошто су одбили да јој приступе. У селу Вилуси откривена је гробница са посмртним остацима 12 Херцеговаца. Највећа гробница Херцеговаца налази се у селу Јурковица на падинама Козаре, али још није утврђено колико бораца лежи у њој. Може се узети као поуздано да је на Лијевча Пољу и на падинама Козаре погинуло неколико стотина Херцеговаца.154
Дневни извештај немачке команде Копнене војске за 9. април 1945. године бележи:
У рејону Босанска Градишка предало нам се до сада укупно 5.500 четника.155
Ђуришић је пошао у Босну са око 7.500 људи, од којих је око 300 припадало 2. милешевском и вероватно још толико Дринском корпусу, односно, из Црне Горе и Боке било их је око 6.900. Са Ђуришићем се на десну обалу Врбаса вратило око 800 бораца из Црне Горе. Осталих 600 било је рањено или тешко болесно - или су погинули до Лијевча Поља и на Лијевча Пољу.

134 В. Јаничић, Два свједока, 40. Даје се факсимил документа.
135 В. Јаничић, Два свједока, 29-30. Даје се факсимил документа.
136, 137 Зборник докумената, том 14, књига 4, 866, 886-890.
138, 139 Равногорска омладина у рату 1941-1945, 114-115, 116.
140 М. Куреш, Записи и сјећања, 126-127.
141, 142 М. Минић, Расуте кости, 341, 342-343.
143, 144 М. Минић, Расуте кости, 347, 353.
145 и 146 С. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, 141.
147, 148, 149 В. Јаничић, Два свједока, 45, 46, 47.
150 Копије ратног дневника капетана Бошка Стојковића налазе се у породици Стојковић и код истраживача Верољуба Малетића из Српца. Оригинал је пронађен у Војном архиву у Београду, али се на њему не виде ознаке. Петар Стојковић, Бошков син, пронашао је 1991. године посмртне остатке свога оца и сахранио их у родном селу, Доњој Лепеници код Српца.
151 Зборник докумената, том 14, књига 4, 422.
152 Изјава Миломира Танасковића аутору.
153 П. Бубрешко, Задушно слово, 122. Бубрешко пише да је Момчиловић погинуо ~првог дана борбе~, односно 4. априла. Међутим, капетан Тешановић наводи да је Момчиловића видео живог 7. априла пред вече. С обзиром да су Бубрешкова сећања писана после пола века, а Тешановићев извештај 8. априла 1945, то се он мора узети као тачан.
154 Изјава Верољуба Малетића аутору.
155 Зборник докумената, том 12, књига 4, 846.

(Из књиге ''Дража и општа историја четничког покрета'' 13 том, односно Дража 5 велики)





IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
6. ТАНТАЛОВЕ МУКЕ

Током претходне три ратне године јединице из Србије користиле су као базу за исхрану релативно богата села. Недостатак опреме, нарочито војничке обуће и одеће, није се толико осећао, јер су веће операције вођене углавном у пролеће, лето и јесен. Несташица санитетског материјала решавана је преко недићеваца, па чак и упућивањем рањеника у градске болнице.
Октобра 1944. године изненада је настала нова ситуација. Око 20.000 четника прешло је у Источну Босну, где није било довољно хране ни за локално становништво. Штавише, многа села била су спаљена и напуштена, не само због глади, већ и због епидемије пегавог тифуса. Залихе хране понете из Србије брзо су утрошене, а зимских униформи, лекова и санитетског материјала није било довољно.
За Горску краљеву гарду, која је словила за најбоље опремљену јединицу, критични тренуци настали су већ крајем октобра. Потпоручник М. Милетић, командир једне чете у 1. батаљону Јуришно пратеће бригаде, описује једну ноћ на положају:
Колоном по један кренули смо у правцу једне косе изнад Сјенице. Војници боси, тромо корачају по блату. Ево већ смо у подножју саме косе. Командант батаљона наређује да кренемо сваки у свом правцу и то по десетинама. Распоредио сам чету како треба да се креће. Пењемо се полако на косу. Киша почиње да пада и то јака, плаховита киша. Док смо изашли на врх косе скроз смо прокисли. На врху косе киша престаде, али поче да дува хладан ветар који пробија до костију. Поставио сам чету на положај по рововима који су били ископани још за време светског рата. Киша поново почиње, заједно са ветром. Није помрчина јер месец је изграјао, али било је облачно као тесто. Покисле до коже, на пољани се виде силуете војника како шетају тамо-амо, погрбљених леђа, потпуно боси док их је ветар немилосрдно шибао. Вилице су им дрхтале, а зуби цвокотали. Нигде заклона од ветра или неки вењак или ма шта над главом. Нигде ма једно дрвце да се ватра заложи, а на земљу се не може сести да се бар ноге одморе. Над површином земље стоји вода до чланака. Сама се земља заситила, па и она неће више да је упија, или је сам Господ Бог тако хтео да нас те ноћи стави на Танталове муке.
Ево опет кише...
Докле киша иде као из кабла, ја сам шетао тамо и амо дуж стрељачког строја. Храбрио војнике причајући им како сам ја овакве ноћи, и још горе, преживљавао и то и ја сам не знам број овакве и горе ноћи проведене од како сам у шуми...
Један војник плаче.
- Што плачеш, војниче? - питао сам га.
- Г.г.г.осп. п.пор. зима ми је, бос сам!
Према месечини погледао сам га у ноге. Ноге су му биле надувене као сомун. Сав је дрхтао као да је се ухватио за неки електрични стуб.
- Убијте ме, г. п.пор, ја не могу да издржим!
- Ма немој да лупаш. Зашто да те убијем? Пођи за мном!
Наредио сам воднику да ми покупи све босе војнике и да их смести у неку кућу недалеко од нашег положаја...
Под ћебетом на оној мокрој земљи лежали су војници и спавали увелико, а и моје ноге су подрхтавале. Сео сам и ја на оном шанцу који су копали још за време светског рата. Глава ми тежи црној земљи, тело обамире, црева крче, желудац празан, мокар, али ипак ме сан ухватио.
Не знам колико сам спавао. Када сам се пробудио био сам потпуно укочен. Покушавам да устанем, али не могу, јер ме снага издала. Са тешком муком сам устао, прошао дуж строја. Дошао сам до мог митраљесца званог «Губара».
- Како сте, војници?
- Добро је г. п. пор, само ноге нам отпадоше.
- Хоћемо ли добити смену? - пита један, док ме други пита хоће ли бити вечара. Знао сам да неће бити ни смене ни вечере, али ипак сам им дао утешну реч:
- Биће све, момци!99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-12-14.
После неколико дана, такође у области Сјенице, Милетићева чета пребачена је у обезбеђење болнице. Милетић је унео у дневник прве утиске из болнице:
Видео сам Драгицу болничарку и два до три болничара, док је на патосу лежао један мртвац. Поред њега стајао је сандук. Болничари га ухватише за ноге и руке и ставише га у сандук.
- Бог душу да му прости, - одговорио сам.
И ми ћемо сви истим путем!
Касније, у два сата по поноћи, Милетић, је кренуо у обилазак болнице:
Обишао сам одаје где су били смештени рањеници и болесници. :удо једно: јаук рањеника и болесних војника, смрад сачувај Боже, вашке душу да изеду и последњу кап крви да попију. Од жалости нисам могао даље гледати како ропски јаучу, а нико нема да их погледа, окрене, изведе напоље ради себе, донесе воде... Страхота! Сачувај Боже, прошаптах у себи, само да не будем рањен.99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-19.
Јединице Горске краљеве гарде кренуле су из Сјенице увече 2. новембра. Већ је било свима познато да савезничка авијација бомбардује према координатама које одређују комунисти. Зато се марш до Пријепоља морао извести током ноћи. О тој пакленој ноћи између 2. и 3. новембра 1944. године, потпоручник Милетић је поред осталог записао:
Ноћ пролази. Даље се не може. Ево већ осам часова се путује без имало одмора. Са леве и десне стране пута видиш војнике како су попадали са издигнутим босим ногама у вис, док му сузе од болова цуре из очију и спуштају се низ браду, мешајући се са знојавим пахуљицама које су избиле на врх длаке од браде...
Сео сам на једну обалу. Поред мене такође је седео један војник кога још у мраку нисам могао познати, огрнут једном пол. кабаницом... Глава ми претеже и паде на прса и ја се прострех колико сам дуг на снегу, док је поред нас пролазила колона. Тргох се.
- Шта је ово, нигде никог!
Устао сам, тргао Перу «Жицара».
- Устај, отишли су!
Зора већ забељује... Војници у снегу, води и блату леже. Неки од њих спава док су му вириле ноге у раствореном снегу, надуле као мехур неког огромног плика на кожи. Неки су се тромо кретали по групицама, једва се вукући, док је на леђима носио око 60 килограма. За њих више није постојала команда, јер даље се није могло. Око осам часова стиглу смо у Жупу, где смо се разместили по кућама. Снег је већ престао да пада. Тек што сам могао да мало одспавам на једној клупи у соби чуо сам неку галаму. Неко ме је звао.
- Хајде брже на положај, воде се борбе лево и то баш код тебе!
- К оружју! На своја места!
За трен ока смо изашли напоље.99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-22.
У Милетићевом дневнику честе су напомене о гладовању. «Војска тога дана уопште није добила ништа за јело. Болно су се грчили, погледали један другог», записао је почетком новембра у околини Пљеваља. «За доручак није било ништа», стоји у дневнику за 26. новембар, када се Гарда налазила у области Горажда. Јединице су ишле по храну у «реквизицију по неким српским и муслиманским кућама», наводи Милетић. Куће су биле раштркане, једна од друге далеко и по 500-600 метара, а чељад у њима гладна, тако да у појединим приликама «од реквизиције није било ништа».
Ипак, Милетић се касније са сетом присећао дана проведених у области Горажда. О покрету од овог места записао је:
Можеш пешачити преко целог дана, а да не видиш нигде живе душе, већ само порушена и попаљена села од терора комуниста и усташа, чији су помоћници у том крвавом делу били и муслимани. Око порушене зграде виде се лобање разних величина, од поубијаних Срба, а још није нико их закопао у црну земљу. Ко ће да их копа када нигде нема живе душе од српских колена на том тлу.99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-26.
Нова искушења дошла су по преласку реке Праче:
Киша иде без престанка, терен нам је непознат а густа помрачина да се не види ни прст пред оком. Ево сада скрећемо десно, преко једног заравана, држећи се један за другог да не би изгубили везу. Скроз сам покисао. Вода ми се сливала низ леђа, стомак. Сливала се чак у чизмама. Војници су падали, псовали, неко је од њих јаукао, други проклињао мајку што га је родила. Почела је галама. :ело је стало, а та галама била је напред. Морало се прећи преко једне речице. Настала је гужва.
- Гази! - викнуо сам, - шта лармате. Јесте ли војници или нека банда? Гази!
Настаде тајац. :ује се само у мраку шљапкање, гажење преко воде. Говори се само шапатом:
- Веза, ало веза, овде веза, напред!
Ух, мајку му, ништа се не види. У том моменту неко је избацио једну ракетлу, која обасја цео терен. Испред нас је било огромно, врло стрмо брдо. Док се ракетла спушта земљи видиш војнике како бауљају, пузају се уз брдо. Позади мене чује се опет галама. Неко из свег грла виче:
- Стој чело, пао је коњ!
Са врха оног брда неко виче:
- Коњ да се дигне и поведе горе!
Ево још једне ракетле... Неко са суседног брда зове Радића да избаци још једну ракетлу.99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-30.
Уследила је потрага за преноћиштем. Милетић и још неколицина пронашли су некакву пушницу, са рупом на поду:
Сан је почео да ми се спушта на очи. Легао сам у ону рупу, док је испод мене била вода. Леђа, као и ноге, били су ми у води. Горњи део тела пушио ми се као да ми се одећа запалила од испаравања. Не вреди овако. Узео сам моје мокро ћебе. Један део сам простро испод себе, док сам се другим крајем покрио. Сав сам био мокар.
- Пашо, - поче Ђока, - немој тако мокар да спаваш, изгубићеш здравље!
- Морам, Ђоко, па макар умро!
Лежао сам у оној рупи, мало се загрејао, али вашке нису дале мира. Ипак, сан савлађује. Тек што сам очи заклопио неко ме је гурао:
- :увај се, изгоре!
Скочио сам, док је цео један угарак пао на моју браду... Не може се спавати и Бог. Погледао сам напоље. Виделе су се стотине ватри које трепераху и оној тами. Тишина. Нигде пушка да пукне, само што се чује тихо ромињање кише.99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-31.
Било је то у селу Феризовићи, средином децембра 1944. године. Гарда, Расинско-топличка група, и друге јединице, преко дана остају на истим положајима. Предвече, Милетић је обилазио заседе:
Гледао сам целу околину: на сваком брду, брежуљку, гореле су на стотине ватри. Песма се орила преко брда и долина и одјекивала далеко и далеко, допирући до ушију наших противника. Моментално цела та околина оживела је тако да кад би неки који живе на том месту, па побегао и избегао смрт, па да се случајно баш у том моменту вратио, помислиио би да су се васкрсле душе и постале опет међу живим људима поубијаних Срба у селу Феризовић и околини.99 АВИИ, Ча, К-28, рег. бр. 26\3-33.
Сутрадан су дуге колоне пролазиле поред Рогатице. Пејзаж је остао исти: докле год је поглед сезао, «све је спаљено и нигде никог нема под милим Богом».
Милетић потом описује марш према Власеници, уз борбе против комуниста. Ноћевало се седећи крај ватре, док је дувао хладан ветар помешан са снегом. И касније, у Бици за Тузлу, ноћевало се углавном на снегу. Ово потврђује и Операцијски дневник Горске краљеве гарде. О ситуацији после преласка друма Зворник - Тузла, 23. децембра, у дневнику пише:
Исхрана врло слаба, а смештај поготову, те је људство већим делом било под ведрим небом ложећи ватре и грејући се. Ноћ је била врло хладна.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 613.
Сутрадан је настављен покрет до Јегиновог Луга. «И у овом селу исхрана врло слаба. Златиборски корпус је заноћио под ведрим небом», записано је у дневнику 24. децембра.
Слично је било и у осталим јединицама. Примера ради, у извештају команданта Шумадијске групе корпуса, потпуковника Душана Смиљанића, писаном 8. јануара 1945. године у Горажду, поред осталог се каже:
а) Војници оболели и обосели, изнемогли због врло слабе хране. Због свега овога и изложености елементарним непогодама 50 посто људства ми је оболело, а од свега 20 посто врло тешко, тако да сам већ почео да сејем гробове по Босни.
б) Оружје је унеколико неисправно и без подмаза.
в) Остало се са мало муниције.
г) Остало се без медикамената и средстава да се оболелим и рањеним ефикасно помогне, а ово војници виде.
д) Комора тако рећи не постоји, и
ђ) Морал због свега овога и поред свег настојања старешина опао је, а борбена готовост постала врло слаба.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 832.
Операцијски дневник Шумадијске групе корпуса за 9. јануар 1945. године, бележи:
Комисија од три лекара извршила је преглед људства у групи и при томе установила да је пегавац почео да коси и да се појавила епидемија трбушног тифуса и тежег грипа. Предузете су све мере да се епидемија локализује, али стање здравља озбиљно забрињује јер је слика страшна.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 832.
Командант 1. шумадијског корпуса, капетан Марко Музикравић, написао је 10. јануара један меморандум, покушавајући да нађе излаз из ситуације. Најпре је дао преглед стања, како у јединицама, тако и на општем плану:
Рђаво храњен, го и бос, вођен на дуге маршеве и у борбе под тешким временским неприликама, уз то кошен болешћу, војник нам је престао бити јак, издржљив и бодар. Он није више способан за велике потхвате, све до потпуног физичког опорављања и опремања...
Наш политички положај је јасан, само треба стварности гледати у очи. Ако учинимо оно што поједини предлажу - одемо к најближим савезничким трупама, шта имамо да очекујемо? Зар ће Британија за рачун 15.000 четника да у невреме и без свога плана квари политичке односе са милионским Совјетским Савезом? Сигурно да неће! Па кад би нас и прихватили, то би било из самилости према људима, но шта би онда могли чинити са нама? Сигурно не наоружати нас и опремити, већ: 1) Или ставити под команду Тита кога једино признају, 2) Или узети као своју најамничку војску, 3) Или - да не би стварали себи тешкоће око наших трења са Титовцима - пребацити нас у Италију као «реконвалесценте» до промене политичког курса на Балкану.
Ја не видим никаквог начина да би Савезници повољније решили наше питање. Има, али по цену нашега Равногорства и одрицања Чиче. Дакле, то што ми никада нећемо учинити. Ако неко има друге планове - ван оквира Равногорства - не дајемо му право да сам одлучује. Зато ФОРУМ.
Дакле, Музикравић је резоновао супротно од лидера «Независне групе отпора». Сам форум он је овако видео:
Могу бити једино ова два форума: Врховни и непоречиви форум - наш Чича, а у сваком другом случају форум команданата и политичких зналаца, безусловно уз пуну сагласност Чиче.
На крају, после питања «Шта предузети», Музикравић предлаже:
1. Створити могућност да се војник опорави и опреми. За ово је услов избор богатије просторије на којој се може опстати.
2. Не тражити борбу, већ је само у нужди примати.
3. Развити пропаганду у трупи и ширити нашу идеологију.
4. Са развијањем војно-политичких догађаја ближити се Србији која једино треба да је наш циљ, те бити спреман за упад у даном моменту.
5. Тражити начине да се са Србијом успостави курирска веза.
Горњи услови не могу се ни једном просторијом у потпуности задовољити, али највише услова за то пружа Босна северно од линије Вишеград - Сарајево.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 550-552.
Према извештају генерала Боривоја Јонића, помоћника команданта Српског ударног корпуса, од 26. новембра 1944, «припадници СУК немају опреме, наоружања, муниције, коморе, новаца ни за дуван ни за воће, санитетског материјала, храна је оскудна, већином једаред дневно се једе са 1\4 хлеба на дан или са 1-2 кромпира место хлеба».33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 422.
О очајној снабдевености трупа, сличној оној из Албанске голготе 1915-1916, сведочи и распис генерала Мирослава Трифуновића од 27. новембра 1944:
Поједине јединице ми се обраћају по материјалним питањима тражећи да им се додељују материјална средства.
Ова команда не располаже никаквим материјалним средствима, а новчаним средствима којима је располагала све је разделила јединицама, те нека се јединице више не обраћају.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 422.
Ипак, генерал Трифуновић није пропустио да упозори да ће се «пљачкање и самовољно одузимање од стране појединих војника забранити по цену стрељања пљачкаша». Како је дисциплина све више опадала, Трифуновић је издавао све строжије наредбе. Ово је његова наредба Кесеровићу од 11. новембра 1944:
Младеновићеве делове вратите силом ако не слушају. Младеновићу наређено да држи Јабуку. Стрељајте непослушне. Све трупе тамо стоје под Вашом непосредном командом. Младеновић мора да слуша. Ако не слуша стрељајте и њега.99 АВИИ, Ча, К-278, рег. бр. 18\1.
Кроз цео овај период ниво дисциплине највише се мерио кроз питање: с којом оштрином приступити реквизицијама хране? Дража је наређивао да се «свим силама спрече некоректности наших јединица и не заоштравају односи између народа и војске», како стоји у његовом радиограму Кесеровићу од 12. новембра. Исто то, само у оштријој форми, Кесеровићу је тога дана писао и Трифуновић:
Иако сам свим старешинама појединачно наредио да забране пљачку војника, од стране појединих старешина не само да то није спроведено, већ се и одобрава па чак и наређује. Најжалосније је да се пљачкају и људи који се са нама боре заједно или су наши људи. Допуштање војницима да раде шта хоће води самовољи војника што ће довести до тога да ће показати самовољу и према старешинама. Последњи пут наређујујем да се забрани пљачка. Реквизиције вршити у споразуму са нашим властима или пак месним одборима. Појединце пљачкаше стрељати. Од реквизиције кад год се може поштедети наше припаднике. Старешину који не поступи по овом наређењу искључићу из моје команде и тражићу да се искључи из организације па нека буде потпуно изолован, јер нам овакав рад појединих несавесних старешина доводи у опасност и животе појединих људи и окреће против нас чак и наше припаднике.99 АВИИ, Ча, К-278, рег. бр. 18\1.
При проласку кроз Босну најгрубље су наступале Ђуришићеве јединице, о чему ће више речи бити касније, док је од јединица из Србије најгрубљи био Церски корпус. Због тога је Дража више пута упозоравао Рачића, као на пример 15. децембра: «Храна се има узимати на реквизиционе исправне признанице. Најстрожије забрањујем да се реквизиција врши самовољно од појединаца, већ само преко интендантских органа». Рачић се жалио да хране нема довољно, на што му је Дража 25. децембра одговорио: «Хране тамо има. Уосталом ми морамо бити војска».99 АВИИ, Ча, К-297, рег. бр. 22\1.
Капетан Саво Дерикоња жалио се, преко Баћовића, на понашаље Рачићевих јединица приликом преласка преко Романије. На то је Дража 8. фебруара 1945. године писао Рачићу:
Сава Дерикоња, командант 1. сарајевске бригаде, жали се да су Ваше трупе много опљачкале народ у срезу Сарајевском. Известите шта знате о овоме. Предузмите све да се уопште пљачка спречи и да се све реквизиције узимају онако како је наређено, преко интендантских органа.99 АВИИ, Ча, К-297, рег. бр. 24\1.
Два дана касније Дража је писао и Баћовићу:
Примио сам жалосни извештај Саве Дерикоње. Најстрожије сам замерио Рачићу што је дозволио да до овог дође, мада су трупе Рачића гладне, жедне, голе, босе, а опет ни под таквим условима нису смели да пљачкају ни иноверне, а камо ли нашу браћу. Ви само можете да појмите како ми је када овакве притужбе дођу. Али знам врло добро да погрешке појединаца не смеју да утичу на наше заједничко дело.99 АВИИ, Ча, К-297, рег. бр. 24\1.
Нова притужба на Рачића, као и на Ђуришићеве јединице са којима се он кретао, стигла је 12. фебруара од потпуковника Душана Смиљанића:
Озренци су дивни, братски нас примили. Црногорци у овим крајевима страшно поступају и чине незамишљен намет народу, чији борци озлојеђени овим, напуштају положаје да би заштитили домове. Примера ради наводим: Једна јединица из села Пекленице захтева 20 товара сува меса, 12 волова, 200 пари опанака и много жита. И Рачићеви нису далеко измакли. Потребно је хитно предузети мере.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 760.
У најгорој позицији, у то доба, нашла се Шумадијска група корпуса, јер се кретала на север на зачељу колона, иза Ђуришићевих и Рачићевих јединица. О томе је капетан Марко Музикравић 6. фебруара писао потпуковнику Смиљанићу:
Утрпани смо у састав групе под командом људи који не мисле добра или Равногорском покрету или нашој, Шумадијској групи. Према нама је све оплевљено тоталним пљачкама те или не оста ништа, или народ сакрије и оно што му није опљачкано. Ми смо, тако идући позади трупа Рачића и Ђуришића, потпуно гладовали< гладовали смо и по три узастопна дана а нисмо хтели нарушити ни своју дисциплину ни стремљења Чичина: нисмо пљачкали, поправљали смо недела која претходни починише.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 652.
Музикравић је истог дана писао Смиљанићу и ово:
У области Сочица гладовало се, смештај никакав. Прикупљање хране платили смо усташама са два мртва, једним заробљеним и једним рањеним.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 651.
:етници из Србије одморили су се и нахранили тек у Посавини и долини реке Босне.
Штаб батаљона потпоручника М. Милетића из Гарде смештен је у селу Бушлатићу, у кући Симеона Остојића. Ту су се, како пише Милетић, четници осећали «као код своје куће».
Северна Босна је најплоднија и најгушће насељена, а сем тога претрпела је мања разарања од осталих прекодринских крајева. Зато су четници, који нису добијали помоћ са стране, само ту могли да се задрже. Патње ипак нису престајале, јер је, као последица претходних страховитих напора, епидемија пегавог тифуса тек букнула. Редови су још више проређени и није било довољно људства за држање положаја. Дража је све чешће добијао извештаје попут овог који је 25. фебруара послао командант Јужноморавског корпуса потпуковник Младен Младеновић:
Јутрос су и старешине и војници изјавили да више не могу издржати, потпуно су исцрпљени. Кажу да су очајни што морају изјавити, ако до сутра не дође смена или не буде повлачење, да ће се разбежати. Достављам предње на надлежност и молим за одговор у 15 часова са напоменом, да смо чинили скоро чуда, али да се више не може овако и верујем да ће се јединице распасти, ако до сутра не буду смењене.33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 776.
С друге стране, као и током целог рата, осећала се несташица муниције. Мајор Сава Стевановић, командант Златиборског корпуса, известио је 9. марта да је две трећине Ужишке бригаде било «уопште без муниције». Чак је и командант Ужишке бригаде поручник Саво Митровић «остао без иједног метка за пикавац и револвер».33 Зборник докумената, том XИВ, књига 4, 807.
То су били главни разлози због којих се фронт морао скратити преласком на леву обалу реке Босне.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Poznata licnost

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 2823
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 7.0
Đurišić to nije prihvatio, otkazao je poslušnost Mihailoviću i započeo je pokret svojih snaga prema Sloveniji.
 

 Bitka

 Početak bitke
Snage NDH koje su su nalazile u blizini činile su 27.940 ljudi. 30. ožujka 1945. četničke snage su prešle rijeku Vrbas i zauzele selo Razboj. Odatle je četnički Sandžački korpus krenuo prema rijeci Savi i selu Dolinama na putu prema Bosanskoj Gradišci. U isto vrijeme tri satnije 5. bojne 10. ustaškog Stajaćeg djelatnog zdruga su po zapovjedi generala Metikoša krenule iz Banja Luke prema Bosanskoj Gradišci te zauzele položaj kod sela Gornje Doline. Tamo su se sukobili sa četnicima ali su zbog nesrazmjera u broju morali početi uzmicati. Istovremeno je i domaće hrvatsko stanovništvo počelo bježati prema Bosanskoj Gradišci u strahu od četnika. Tih dana su četnici poharali sela Junuzovce i Gornje Doline a pretpostavlja se da su ubili 2.500 civila.

2. travnja general Metikoš je sa oklopnim snagama 6. hrvatske divizije napao četnike nedaleko Dolina i u poludnevnoj borbi odbacio ih. Tom prilikom ustaše su zarobili četničkog oficira, kapetana Mijukovića. Crnogorac po nacionalnosti, pristaša ideje nezavisne Crne Gore i sljedbenik Sekule Drljevića, Mijuković se nije slagao s četničkom ideologijom i dao je ustaškim časnicima informacije o namjerama četničke vrhovne komande.


 Lomi se pripremani napad na Bosansku Gradišku [uredi]
Iz dobivenih podataka general Metikoš i zapovjednik 17. hrvatske divizije general Marko Pavlović donose odluku o što skorijem odlučnom udaru na četnike. General Pavlović je isti dan prebacio u Bosansku Gradišku Oklopni sklop iz Novske i Topnički sklop iz Nove Gradiške te poslao još dvije pješačke bojne. Metikoš i Pavlović su se sastali u Bos. Gradišci i dogovorili plan napada. 5. bojnu 10. stajaćeg djelatnog sdruga su postavili u mjesto Vrbačko kao osiguranje od mogućeg partizanskog napada. Istog dana u 12.00 sati ustaško topništvo je sa tri mjesta započelo artiljerijsku vatru na četnički Sandžački korpus. Istodobno je ustaški oklopni sklop od 24 oklopna vozila i 4 tenka "Tigar" punom brzinom ušao u Doline i vatrom iz strojnica počeo pucati po četnicima koji su počeli bezglavo bježati. Nakon sat vremena borba je bila gotova. Ustaše su zarobili 400 četnika, među njima i nekoliko oficira dok je na bojnom polju ostalo ležati 2.000 mrtvih i ranjenih četnika. Ispitivanjem zarobljenih časnika ustaše su saznali da su četnici planirali taj isti dan napasti Bosansku Gradišku. Saznali su i sastav četničke vojske: Sandžački korpus, kojim je zapovjedao kapetan Kalajitović, Drinski korpus pod zapovjedništvom vojvode Draškovića te 5.000 crnogorskih četnika pod zapovjedništvom vojvode Agrama. Saznali su i da su četnici tijekom dolaska na to područje imali pomoć Nijemaca.


 Raskol u četničkom zapovjedništvu
Zbog neočekivanog poraza njihove prethodnice, u glavnini četničke vojske došlo je do razmirica pa i do oružanog obračunavanja među oficirima. Vojvoda Đurišić je tada dao strijeljati nekoliko crnogorskih četničkih časnika kako bi primirio ostale i spriječio pobunu. No to je samo pojačalo nezadovoljstvo Crnogoraca koji su najvećim dijelom bili prisilno mobilizirani i nisu se željeli boriti za ideju Velike Srbije. Kako je kapetan Mijuković pred ustaškim časnicima i predvidio, u noći 2./3. travnja 5.000 Crnogoraca je dezertiralo iz četnika, prešlo ustašama i ponudilo im pomoć u borbi protiv četnika.

To je natjeralo Đurišića da promjeni plan. 3. travnja donio je odluku da neće napadati ni Bosansku Gradišku ni Banja Luku nego da sve preostale četničke snage trebaju prijeći na lijevu obalu rijeke Vrbas, zauzeti Lijevča polje i sela Topole, Dubrave i Maglajan, ondje se opskrbiti namirnicama i konjima te odatle krenuti preko Kozare prema Kordunu gdje bi se spojili sa četnicima vojvode Đujića koji su im trebali krenuti u susret iz Slovenije.

Dana 4. travnja Durišć se odlučio na proboj kroz ustaške redove. U međuvremenu ustaše su na brzinu gradili i pojačavali bunkere na cesti Bosanska Gradiška-Banja Luka. Izgradnjom bunkera upravljao je inženjerijski dopukovnik Josić. U bunkerima je bila smještena domobranska 2. bojna 4. lovačkog Sdruga. Svaki bunker je bio naoružan sa po dva minobacača i jednim mitraljezom a posadu je činilo tridesetak ljudi. Bunkeri koji su bili smješteni na raskrižjima cesta, Novoj Topoli, Gornjoj Topoli, Maglajanima i Laktašima bili su dodatno ojačani sa po jednim protuoklopnim topom. Na 40 km dužine ceste bila su izgrađena 22 bunkera. U Laktaše su neprimjetno stigli jedan ustaški oklopni sklop te dvije pješačke bojne i smjestili su se uz cestu prema Razboju. General Pavlović je postavio jedan oklopni sklop Ustaške obrane na cestu prema Donjim Doljanima, iza njega 4. bojnu na kamionima a jednu oklopnu satniju u selo Bukovac. 3. bojnu pod zapovjedništvom ustaškog bojnika Ante Vrbana poslao je u okolicu Vilusa kako bi spriječili mogući napad partizana s Kozare.


 Glavna bitka
U jutro 5. travnja u 2.00 sati četnici započinju frontalni napad na bunkere i obasipaju ih ručnim bombama, vatrom iz pješačkog naoružanja te bacača. Domobrani u bunkerima su pričekali da im se četnici približe na dovoljnu blizinu a zatim su otvorili vatru iz strojnica, minobacača i topova što stvara velike gubitke četnicima i unosi pometnju među njih. To je potrajalo cijeli dan i nastavilo se u noć.

Četnik Mihajlo Minić je nakon rata opisao bitku ovim riječima:"Dolina Lijevča polja odjekuje grmljavinom od eksplozija granata i ručnih bombi. Ustaški tankovi brekću i seju vatru na sve strane. Noć se je pretvorila u dan."

Ipak 6. travnja u 6.00 sati četnički odredi Garani i Omladinski odred pod vodstvom kapetana Perišića uspjeli su se probiti između bunkera i krenuli napasti 3. bojnu s leđa. General Pavlović je sa dijelom svoje divizije začepio mjesto četničkog prodora a zatim svoju pričuvu, dvije oklopne satnije, poslao cestom Bukovac-Turjak u pomoć 3. bojni. Sa ostatkom snaga Pavlović se dao u lov na četničku grupu koja je činila oko 1.000 ljudi. Uskoro su ih njegove oklopne snage sustigle i napale, pritisak na 3. bojnu je otklonjen a od 1.000 četnika ubijeno je 500 dok su preostali pobjegli prema Kozari. 3. bojna, ojačana dvjema oklopnim satnijama krenula je u lov na preostalih 500 četnika. Dva dana kasnije jedna bojna 4. hrvatske divizije pod zapovjedništvom generala Zdenka Begića naišla je na tu četničku grupu i u potpunosti ju uništila.

Tijekom noći sa 6. na 7. travnja zahvaljujući radu ustaških diverzanata panika u četničkim redovima dostiže vrhunac i četnici počinju bježati s lijeve na desnu obalu rijeke Vrbas s namjerom da se rasprše po obližnjim šumama. No u jutro 7. travnja ustaško topništvo počinje gađati čamce kojima su prelazili i time im odsjeca odstupnicu.

Kako su se u blizini Bosanskog Petrovca i Sanskog Mosta počele okupljati partizanske snage a ne želeći voditi istodobno borbu na dvije strane, zapovjednik 4. Sbora general Josip Metzger donosi odluku o konačnom napadu na preostale četničke snage koje su brojale još 10.000 ljudi.

Točno u 11.00 sati snage 6. i 17. hrvatske divizije započinju opći napad na četnike koji su se ukopali oko Razboja. Preko Dolina i Glamočana prema razboju kreće 1. oklopni sklop Ustaške obrane predvođen sa 4 tenka "Tigar", za njim motorizirana strojnička satnija i kamioni sa pješadijom. Jedan oklopni sklop 1. zdruga Ustaške obrane kreće cestom Brezovljani-Glamočani. Sa juga Oklopni sklop 6. divizije tjera četnike iz mjesta Kukolj prema Razboju. Iza njega dolaze motorizirana strojnička satnija i dvije pješačke bojne koje započinju sa četnicima frontalnu borbu. Domobrani izlaze iz bunkera i otvaraju oštru strojničku vatru.

Pod naletom ustaških tenkova i oklopnih kola lomi se četničko desno krilo i ustaše dospijevaju u njegovu pozadinu te ga strojnicama tuku s leđa. Četnički Drinski korpus se osipa a četnici uzalud pokušavaju zatvoriti mjesta ustaškog prodora. Pod neprekidnom ustaškom vatrom popračenom ručnim bombama nastaje panika i rasulo među četnicima. Četnici napuštaju svoje položaje i pokušavaju se spasiti bijegom ali uzalud jer su bili opkoljeni sa svih strana. Ustaško pješaštvo uništava i poljednji otpor četnika koji se predaju. U 13.00 sati bitka je bila gotova. Crnogorci koji su prethodnih dana dezertitrali iz četnika pokopali su mrtve. Ratni plijen je bio golem. Zarobljeno je oko 5.000 četnika, među njima i vojvoda Đurišić koji je pronađen kako se skriva ispod kola nadajući se da će po noći pobjeći. Morao je biti pažljivo čuvan da ga Crnogorci ne bi ubili.


 Nakon bitke
Nakon bitke Đurišić, a s njime i 1.500 njegovih časnika i istaknutijih četnika, su odvedeni u ustaški logor u Staroj Gradišci gdje su nekoliko dana kasnije svi pobijeni. Nepoznato je što je bilo sa preostalih 3.500 četnika, najvjeroatnije su i oni pobijeni samo na nekom drugom mjestu. 5000 Crnogorca je premješteno pokraj Siska gdje su držani pod nadzorom ustaških vlasti. Ostavljeno im je oružje i stavljeni su pod zapovjedništvo Pavelićevog crnogorskog saveznika Sekule Drljevića koji ih je proglasio Crnogorskom narodnom vojskom.

.

U svibnju su zajedno sa ustašama, domobranima i hrvatskim civilima krenuli na povlačenje prema Austriji. U Sloveniji su se odvojili od vojske NDH a jedna pročetnička grupa je ubila Drljevića. Kod Bleiburga su se predali partizanima. Većina je pobijena na "Križnom putu", rijetki preživjeli su završili u komunističkim logorima diljem Jugoslavije.


 Literatura [uredi]
Basta, Milan-Rat je završio sedam dana kasnije
Proces protiv Draže Mihailovića, Vijesnik 1948.
"Američki Srbobran" od 2. listopada 1950.
"Iskra" München, od 24.05.1951. članak "Kad je krvca iz zemlje provrela".
Iz zapisnika o preslušavanju popa Perišića 01.05.1945. pismohrana časopisa "Drina".
Alvin E. Conski, izvještaji Draže Mihailovića, pročitano na zasjedanju Američkog kongresa 24.05.1945.
Boško N. Kostić, "Za istoriju naših dana", München.
Dobavljeno iz "http://hr.wikipedia.org/wiki/Bitka_na_Lijev%C4%8Da_polju"
Kategorije: Bitke u Drugom svjetskom ratu | Četnici u Drugom svjetskom ratu | Vojna povijest NDH | Bosna i Hercegovina u Drugom svjetskom ratuPoglediČlanak Razgovor Uredi Stare izmjene Osobni alatiPrijavi se
 

 istina je vjerojatno negdje između.
.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.144 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.