Kako upropastiti sopstveni zivot tražeći pravu ljubav

Večiti balanser na klackalici zvanoj ljubav, postoji li prava ljubav ili ne, gore-dole. Ma, glupo je da išta razumeš kad ni meni ništa nije jasno.
- Tvoj problem je što ne pristaješ na kompromise - rekla mi je drugarica, moje godište, koja čeka već drugo dete - a u životu nema savršenih stvari.

- Tvoj izbor je problematičan. Tražiš nešto životno i sveže čega nema toliko u životu (čitaj Srbiji) - postavio mi je dijagnozu bivši kolega.

Ma, mrzi me da nabrajam. Prevališ tridesetu i tek onda ukapiraš da pojma nemaš šta je ljubav. Naravno da sam bila zaljubljena, volela do besvesti, jednom zbog toga gotovo izgubila svest, to je valjda krajnji stadijum "odsecanja nogu". Znači, jasno ti je skroz šta znači i potpuno posvećivanje i ludilo, i onoga da nema moje i tvoje. I nekako sam se sama sebi oduvek činila kao neko ko stvarno zna šta je ljubav. Ali ima tu jedna škakljiva stvar koju nikad nisam raščistila. Postoji li prava, večna ljubav? Dubinskog li pitanja koje može da vam upropasti život.

Koliko propalih pokušaja.

Mnogo se dobro slažemo, mislimo jedno, s njim bih mogla sve, ali kad ga pogledam u oči vidim nekog drugog
Taj drugi je uradio nešto što ga je u mojim očima ukaljalo i nikad neću moći da mu oprostim
Filmsko upoznavanje i moja silovitost da se održi snaga filma upropastili su svu lepotu veze koja je došla posle bolnog raskida
Dosta mi je više velikih ljubavi i crkavanja, hoću da se opustim i utonem u nečiji zagrljaj, zašto da razmišljam da li je on pravi
On definitivno nije tip za mene, ali je beskrajno zabavan, tako mi je potrebno da se smejem
Ne verujem mu i nikad neću moći da se opustim, intuicija mi govori da će da me zezne prvi put kad bezbrižno udahnem
Bolje da mi ne veruje, tako sam promenljiva, jedan dan mislim na njega, sledeći razmišljam da li da isključim telefon
Pravim se da mi je stalo više nego što jeste, ali jedino pomoću takve igre otkrivam da njemu sve to ne znači ništa posebno
Zajedno smo već četiri godine, verovatno bi trebalo da se venčamo, ali šta ću kad mi srce ne kuca jako kad pričamo o tome, surovo?

Toliko lutanja da ti se vrti u glavi. Sve podseća na traženje Grala.
I neko ko me je prvi put video uspeo je, nekako, da provali:
- Svojoj ćerki nikad neću dati da čita bajke. To je definitivno upropastilo neke devojke.

Deda mi ih je čitao svaki dan, često sam ih znala napamet, ali bolje su zvučale iz drugih usta sa drugačijim pečatom i intonacijom. Silna ponavljanja su urezala nešto u moždanu koru. Otad se teško snalazim sa kodom. Postoji li prava, večna ljubav? Bajke su dale jedan odgovor, život drugi. Zato smo mi koje smo ih čitale, a želimo da probamo da živimo na ovoj planeti, na klackalici. Sve dok se na nečemu ne slomije. Ili slomije onog koji postavlja tako glupa pitanja.
Milica Bjelovuk