MOJE DRUGO JA Lidija Vukićević, glumica, član Srpske radikalne stranke i narodni poslanik

Ne volim da blejim

Još kao gimnazijalka oborila je rekord svih srednjih škola u trčanju na 100 metara. Od sporta nije odustajala, pa i danas vozi rolere, bez problema pravi stoj na rukama, zvezdu, premet iz stoja... Svašta je počinjala, ali je jedino klavir u Muzičkoj školi "Stevan Mokranjac" i završila

Širok osmeh, reč "izvinite" ponovljena nebrojeno puta, a potom i strpljivo poziranje pred objektivom našeg fotoreportera učinili su da Lidiji Vukićević, glumici i narodnom poslaniku u friškom sazivu republičkog parlamenta, odmah oprostimo to što je na sastanak malko okasnila. Između probe, sastanaka i gostovanja, pronašla je ipak malo vremena da s nama porazgovara o sportu, glumi, politici... I, još po nečemu.

- Svojom konstitucijom bila sam predodređena da se bavim sportom, pa sam tako, svojevremeno, bila dobar skijaš. Posle preloma noge više nisam htela da stanem na skije, ali sam sad ozbiljan šetač po planinama. Fantastičan utisak na mene je ostavila Bjelasica u Crnoj Gori, gde sam, u vreme stare Jugoslavije, snimala seriju - netaknuta planina iznad Kolašina, koju ljudi još nisu uspeli da pokvare.

- Zato, recimo, ne volim Zlatibor jer je on kao Beograd - na svakom koraku kafići i butici. Kopaonik je već bolji jer, osim onog kruga u centru, čovek ima gde da pobegne i doživi pravu planinu. Pa, i kad odem na more, biram izolovana mesta, jer volim da plivam, gnjurim, skačem na glavu... Ne mogu da odem našminkana na plažu i onda držim glavu iznad vode - priča glumica svima poznata kao Viki iz "Boljeg života", dodajući da joj je u detinjstvu najveća ljubav, ipak, bila atletika.

Iako joj je stric u to vreme bio golman Crvene zvezde, Lidija je atletiku, a potom i košarku trenirala u suprotnom taboru - u "Partizanu". Najbolji rezultat ostvarila je još kao gimnazijalka, kada je postigla rekord svih srednjih škola u trčanju na 100 metara. Ljubav prema atletici, priznaje, pratila ju je i tokom studija. Na Fakultetu dramskih umetnosti jedina je uspela da dobije desetku iz akrobatike i to kod profesora Popa, koji deset godina pre toga nikome nije dao najvišu ocenu.

Od sporta Lidija nije odustajala, pa i danas vozi rolere, bez problema pravi stoj na rukama, zvezdu, premet iz stoja...
- Svašta sam počinjala, ali sam jedino klavir u Muzičkoj školi "Stevan Mokranjac" završila. I to na veliko insistiranje moje majke, koja je htela da joj obe ćerke budu muzički obrazovane. Mada, znala sam često i da pobegnem sa solfeđa, koji me je prilično opterećivao.

- Imala sam strašnu želju da idem u bioskop, a solfeđo je nekako uvek bio u isto vreme kad i bioskopske projekcije. Ali, pošto je majka jedna veoma uporna žena, sestra i ja smo završile osnovnu muzičku. Nisam htela dalje jer mi je to bilo sasvim dovoljno da mogu ponekad da odsviram ponešto, za društvo - priča Lidija.
      

FUDBALERI NA TATU

Iver ne pada daleko od klade, pa su i Lidijini sinovi Andrej (15) i David (12) već uspešni sportisti. Genetika je, priznaje ponosna mama, učinila svoje, pa su na oca Mitra Mrkelu, sinovi povukli predispozicije da dobro igraju fudbal.
- Andrej već igra u reprezentaciji i trenutno je na pripremama. Dobro je što se bave sportom jer deca tako steknu neki zdrav način razmišljanja i nauče da se osamostale - kaže Lidija, i dodaje da joj je, od trenutka kada je postala majka, karijera ostala u drugom planu.
- Šekspir je lepo rekao da je slava kao krugovi u vodi - šire se, dok se na kraju ne izgube. Na početku karijere sam to uvek sebi ponavljala i nisam dozvolila da me uspeh izmeni. Ali su me zato deca promenila. S njima sam dobila topliju ljudsku dimenziju i rešila se sujete jer s rođenjem deteta žena shvati da postoji neko važniji od nje. Onda postanete još veći borac jer je prirodno da se borite za svoje, bez obzira na to šta vam život nameće. A, nije mi život nametao uvek samo lepo. I nekulturno je želeti uvek samo sreću jer vas ona nadahne, ali ne može da vas očeliči toliko koliko neki pad posle kog ustanete - kao neki promašaj, recimo promašen brak ili nešto slično... - zaključuje Lidija.
      
   
   

Posle završene gimnazije, Druge i Dvanaeste beogradske, kao odličan đak, upisala je kliničku psihologiju. A, onda ju je drugarica zamolila da joj "čuva strah" na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti.

- Nikad nisam volela da gubim vreme, da stojim i blejim, pa sam rekla - dobro, ali ako već idem s tobom, spremiću nešto. Drugarica, nažalost, nije prošla, a ja sam, od 490 kandidata, ušla među sedam koji su primljeni te godine. Pokušavala sam da paralelno studiram psihologiju i glumu, ali sam brzo shvatila da je to nemoguće. I, naravno, ostala sam na glumi, koja je bila izazovnija i interesantnija, a koja je, opet, podrazumevala i bavljenje psihologijom - ocenjuje Vukićević.

Tokom studija je radila razne predstave, ali se, kaže, nekako uvek vraćala Ciganima, pa je i diplomirala recitujući izvornu cigansku poeziju. A, i dan-danas voli da zapeva ciganske pesme.
- Rano sam počela da shvatam da je svet pomalo pokvaren i da ne možete baš da imate puno pravih, iskrenih prijatelja... Morate da život uhvatite u svoje ruke i da ga držite, onoliko koliko vam je Bog dao. Ja bih, recimo, volela da živim 100 godina jer mnogo volim život.

- I, verovatno me, iz tog razloga, romska muzika ispunjava kao glumicu, jer oni imaju tu čistu dušu. Kod njih je - ako te volim, volim te, a ako te ne volim, ne volim te, a i ja sam takva. Nema kod mene mnogo sive boje - sve je crno ili belo.

- Zato me mnogi i ne vole, zato sam i izgubila neke važne uloge, ali sam bar ispoštovala sebe i zato kao ličnost trajem. Kao glumica, možda manje, ali, evo, vraćam se polako - priča, prema oceni mnogih, najlepši poslanik u Srbiji, dok dodaje da i članstvo u Srpskoj radikalnoj stranci proističe upravo iz njenog shvatanja iskrenosti.

- Ne kalkulišem svojom zemljom i narodom. Živela sam osam godina u inostranstvu i uvek sam, podignute glave, govorila svima da sam Srpkinja. I, to onda kad su pojedinci s našeg tla prikrivali da su Srbi, glumeći nešto pred takozvanim intelektualcima sa Zapada. Za SRS sam se opredelila baš iz tog nacionalizma jer sam tu našla najčistiju emociju prema srpstvu.

- Ali, ne zbog nacionalizma shvaćenog u onom šovinističkom smislu, jer šovinista, kao umetnik, i ne mogu da budem. Živim i radim emocijom i nikada ne bih uzela mač u ruke, pa čak ni grubu reč jer smatram da to ljudi, kao vrsta, ne zaslužuju. I, ne slažem sa pljuvanjima onih koji su suprotne političke opcije. Ako smo civilizovani ljudi, tome nema mesta - priča Vukićević.

Na komentare upućene na račun njene lepote već se navikla i laskaju joj, ali smatra da su se, kroz brojne intervjue, ljudi uverili i u njenu misao i suštinu, nevidljivu golim okom.
- Mene su roditelji od malena učili da je suština bitna. Živela sam u kući u kojoj su se biranim rečima stvarali odnosi i nikad nisam videla svađu između roditelja, a sigurno je da su se svađali. Zato sam i u politiku ušla kad sam osetila potrebu, a ne da bi me stranka napravila.

- I nikada nisam kalkulisala da bih došla do boljeg života, jer sam uvek sve imala. Nisam odrastala u siromašnoj porodici, nije mi trebao dobar brak da bih imala kola i putovala u inostranstvo... Nisam imala mnogo, ali ničega željna u životu nisam bila - zaključuje Lidija Vukićević.

Aleksandra Klarić-Žak
Foto: Miloš Rafailović
   

Izvor: Glas Javnosti