BEOGRAD - Srpska liberalna stranka juče je u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu prikupljanjem potpisa građana pokrenula inicijativu za rehabilitaciju junaka Prvog svetskog rata i kontraverznog predsednika vlade Srbije za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu generala Milana Nedića.
Ta stranka traži rehabilitaciju i komesara za izbeglice u Nedićevoj vladi Tome Maksimovića i šefa Crvenog krsta u okupiranoj Srbiji Petra Zeca. Nakon oslobođenja zemlje, Nedić je 1946. godine izvršio samoubistvo u istražnom zatvoru, Maksimović je osuđen na 10 godina zatvora, dok je Zec krajem 1944. osuđen na smrt i streljan.
Milan Nedić je za života objavio svoje tri knjige: "Srpska vojska i solunska ofanziva" i "Srpska vojska na albanskoj golgoti" i "Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj".



Izvor: Glas Javnosti

Дошло је до занимљиве замене улога. Они који су данас за рехабилитацију некадашњих "реалиста" или "издајника" (зависи како гледамо) су за отпор актуелном фашизму. Они који данас говоре како је Недић био слуга фашиста би да сарађују са данашњим фашистима. Све то компликује прагматизам ДС-а и идеолошка неутралност, осим по питању "европског раја".

Ондашњи фашизам је био глобално насилнији (да не кажем "гори"), то нема сумње. Али нема сумње да је Србија пристајањем 25.3.1941. мање губила од свог интегритета и сувренитета него актуелним пристајањем на ССП.

Коначно да се неко сети, ко год то био.

Време је да се исправи историјска неправда.

Ovo nije dobra ideja,mnogo nevinih ljudi je stradalo u tom periodu i treba ih rehabilitovati,ali sto se tice nedica mislim da za njega nema nade.iako je nesumnjivo doprineo da se odredjeni broj ljudi spasi,isto je tako odgovoran sto nije sprecio masovna ubistva mnogih neduznih ljudi,dovoljno je prosetati do Jajinaca i ova prica pada u vodu.

Njegova uloga u srpskoj istorji je krajnje  iskomprimitovana tako da cisto sumnjam da on moze biti rehabilitovan

Po meni Nedic je nas heroj.

istoricari o milanu nedicu:

Olivera Milosavljević: Kvinsliška delatnost Nedićeve vlade svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu rehabilituju ideje nacionalsocijalizma. Da je tema današnjeg skupa kolaboracija u celini, moglo bi da se govori o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine, uz saznanje da je vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. javno obnarodovao uredbu o štampi, kojom dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika Apela srpskom narodu, kojim su ljudi pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika, oko 35 lekara.

Moglo bi se govoriti o upravniku pozorišta koji je voleo da na prvi put uvedenim slavama pozorišta pozdravlja goste na nemačkom jeziku. Neću govoriti ni o poznatim umetnicima koji su pristajali da redovno učestvuju u emisijama Radio Beograda, tada nazivanom Radio stanica evropskog vojnika, koja je pored popularne emisije, Čas za vojnike Lili Marlen, emitovala i u Rajhu hvaljenu emisiju, Beogradski mladi stražar. Ova emisija je stekla slavu time što je od dobrovoljnih priloga pristiglih sa fronta poklonila milion maraka Hitleru za njegov rođendan 43, a što je u Nedićevim novinama propraćeno velikim srećnim naslovima: Vođa Rajha zahvaljuje vojničkom Radio Beograd.

U novoj Srbiji, po Nediću - društvo mora da bude srpsko, u to novo srpsko društvo ne smemo primiti kojekakve belosvetske ale, kao što je to dosad bio slučaj sa Jevrejima i ostalim, kojima se ne zna ni kakav im je koren, ni kakva im krv u žilama teče. Zaključivao je da je - boljševizam pogana misao iznikla u satanskom jevrejskom mozgu, da su partizani predvođeni jevrejsko-boljševičkim ološem Titom, Singerom, Pijadom, da na čelu nose petokraku jevrejsku zvezdu i pozivao - utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima, crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti, do potpunog istrebljenja. Neću govoriti ni o tome kako je Nedić redovno očinski slao srpske radnike i seljake u Rajh Hitleru s rečima - vi ste grupa koja ide u veliki nemački Rajh u goste, šaljem vas da veliki nemački Rajh vidi vas, elitu srpskog naroda, šaljem vas izabrane, ono što je najbolje srpsko, čestito, rasno i ugledno. Šta ja hoću? Hoću da nemački Rajh vidi najbolje sinove naše. Na kraju, neću govoriti ni o lažljivoj Nedićevoj propagandi, koja je tvrdila da je Hitlerov Main Kamfp prodat u Srbiji u preko 20000 primeraka sugerišući time da je Srbija, kao i Nedić, oduševljena Hitlerom.

Govoriću samo o jednom aspektu delatnosti Milana Nedića i njegovih saradnika, o njihovom odnosu prema Jevrejima i Romima. Sve što su radili, urađeno je javno i bilo poznato i dostupno svakom pismenom čoveku u okupiranoj Srbiji. Potsetiću samo da je nemački nacionalsocijalizam među prvim svojim antisemitskim merama 30-ih godina zabranio Jevrejima rad, prvo u advokaturi, zdravstvu, a onda i u svim ostalim delatnostima, kao i da je prilikom zapošljavanja uveo takozvani arijevski paragraf. 3. juna 41. vojni zapovednik u Srbiji objavio je naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane, a kojom im je između ostalog zabranjen rad. Već 19. juna, posle 16 dana, oglasio se Savez muzičara za Srbiju, koji je obavestio muzičare Jevreje i Cigane da je njihovo muzičko poslovanje u suprotnosti sa postojećim propisima i zato je bespredmetno da se obraćaju Savezu.

Krajem jula 41. preduzeća i banke su počele javno da otkazuju punomoćja jevrejskim advokatima, a avgusta novine su bile pune oglasa, kojima je javnost obaveštavana da su bivše jevrejske firme, na primer Foto trgovina, Mandilović i brat, Dve rode i druge stavljene pod komesarsku upravu. I naredne godine, recimo decembra 42, oglašen je poziv imaocima akcija bivše jevrejske firme Izdavačko i knjižarsko preduzeće Gece Kon. 10. oktobra 41, odbor Advokatske komore u Beogradu oglasio je da je na sednici od 30. jula 41. doneo odluku da se iz advokatskog imenika izbrišu svi Jevreji advokati, sledi 55 imena izbrisanih advokata Jevreja i isto toliko njihovih preuzimatelja. Potpis - Odbor Advokatske komore u Beogradu.

21. oktobra 41. doneta je osnovna uredba o univerzitetu, u paragrafu 27 stoji - Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci univerziteta. Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić, Radosavljević, Marjanović, Mijušković, Olćan, Dokić i Đorđević. 14. novembra 41, posle desetina dekreta kojima su pojedinačno Jevreji i Romi izbacivani sa posla ili penzionisani, donet je zbirni dekret koji glasi: Rešenjem zamenika komesara ministarstva finansija, a na osnovu naredbe vojnog zapovednika u Srbiji koja se odnosi na Jevreje i na Cigane, udaljeni su iz državne službe sa danom 30. aprila 41: Papo, Bahar, Levi, Kajon, Atarac, Felbauer, Glazberg i drugi. 16. decembra 41. doneta je uredba o uvođenju nacionalne službe za obnovu Srbije, član 3 glasi: Od obaveze nacionalne službe su izuzeti Jevreji, Cigani i ona lica koja ne uživaju građanska časna prava. U potpisu Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić i ostali.

23. decembra 41. doneta je odluka pod nazivom - opštinska uverenja o dokazivanju arijevskog porekla državnih službenika ne podleže taksi, sa objašnjenjem da ne podležu plaćanju takse uverenja, kojima se od strane opštinskih uprava dokazuje arijevsko poreklo državnih službenika, njihovih supruga i predaka. Potpisano je odeljenje poreza ministarstva finansija. 3. marta 42. doneta je uredba o ustrojstvu srpske državne straže, član 16 glasi: Stražar i podoficir srpske državne straže mora ispunjavati uslove: 1a. da je srpske narodnosti, b. da je čistog arijevskog porekla. Potpisali Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović i ostali.

28. avgusta 42. doneta je uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji, paragraf 1: Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 41. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji bez ikakve naknade. Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Marjanović, Mijušković, Olćan, Dokić, Đorđević. 29. januara 43. objavljen je konkurs za prijem političko upravnih pripravnika u srpskoj državnoj bezbednosti, pod 6. trebalo je da donesu dokaz o rasnoj pripadnosti, da nije imao koga u porodici svojoj ili ženinoj jevrejskog ili ciganskog porekla. Potpisao kabinet šefa Srpske državne bezbednosti. 23. februara 43. doneta je uredba o uređenju filmskog prometa, član 6. koji se odnosi na bioskope, tačka 2. glasi: Jevreji i Cigani, kao i lica koija se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne mogu da dobiju dozvole za vođenje bioskopa. Tačka 9: Jevreji i Cigani kao i lica koja se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne smeju biti zaposleni kod bioskopa. Svojeručno potpisali Milan Nedić, ministri Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Dokić, Đorđević, Dinić, Nedeljković, Veselinović, Dobrosavljević.

5. marta 43. doneta je odluka o promeni imena beogradskih ulica: Avramova ulica je postala Senjanin Tadije, Ada ciganlija je postala Srpska ada, Bajlonova pijaca Dorćolska pijaca, Gledstonova ulica je postala ulica Čobanica Rada, Izrailjeva ulica je postala Mike Alasa, Jevrejska je postala Dorćolska, Jugoslovenska je postala Dobrovoljačka, Karnedžijeva Guslarska. Potpisala je opština grada Beograda. 3. aprila 43. objavljen je oglas: Likvidacija advokatske kancelarije doktora Holendera iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka, a 16. juna 43. oglas: Likvidacija advokatskih kancelarija Nikole Englera, doktora Haima Alkalaja, Alvu Marka i Samuila Demaja, svih iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka na osnovu uredbe ministarskog saveta. Advokatu Holenderu je za preuzimatelja imenovan Kostić Petar, Engleru Đorđević Jovan, Alkalaju Trivunac Stevan, Alvu Todorović Čedomir, a Demaju Vukašinović Božidar.

16. maja 44. doneta je uredba o nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije. Paragraf 1 je glasio: Nacionalna služba rada je počasna služba srpske omladine svome narodu. Paragraf 7: Jevreji i Cigani nemaju prava službe u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije. Svojeručno potpisao Milan Nedić i svi ministri.

Na kraju, Nedićeva propaganda je napisala stotine tekstova o velikom Adolfu Hitleru, ali bar ja nisam uspela da pronađem nijedan o streljanjima u Kraljevu i Kragujevcu oktobra 41. Smrt đaka nije bio razlog ni da bar ministar prosvete ili njegov zamenik prekinu svoju kolaboraciju, naprotiv, sedeli su u svojim ministarskim foteljama, kao i sam Nedić, uvereni u pobedu velikog firera, gotovo do ulaska partizana u Beograd.

Olga Manojlović-Pintar: Rešenje jevrejskog pitanja u Nedićevoj Srbiji bilo je završeno već negde do proleća 1942. godine. Procenat Jevreja Beograda koji je stradao u koncentracionim logorima i masovnim gubilištima je 96 odsto, što predstavlja najveći postotak i, možda da kažemo, najbolje konačno rešenje jevrejskog pitanja, kako su nacisti to nazivali. U Nedićevoj Srbiji izostala je društvena akcija, jasno distanciranje određenih državnih institucija i društvenih grupa i njihovo zauzimanje za sudbinu svojih sugrađana, kao što je to bio slučaj na primer u Bugarskoj, u kojoj su, od preko 60000 bugarskih Jevreja, gotovo svi spaseni. Ili kao što je na primer bio slučaj u Mađarskoj, u kojoj su gotovo 250000 budimpeštanskih Jevreja ipak izbegli transport u Poljsku.

Можда ће неки историчари овако писати о Борису Тадићу

covjek je jednostavno radio sto je morao,prilagodjavao se tadasnjim okolnostima,pokusavao spasiti ono sto se moglo spasiti,jer se 1941 cinilo da se Njemci nezaustavljivi

nije on nemce zaustavio, naprotiv podrzavao ih je i saradjivao sa njima. eno sve lepo opisano u tekstu