Застрашујући осећај беспомоћности
Страх од летења обухвата више страхова: страх од ситуације над којом немамо контролу, страх од непознатог, од затвореног простора и од висине

Минијатурни градови, планински врхови и паперјасти облаци су пејзажи у којима ужива већина путника у авиону. За разлику од њих, особе које имају страх од летења напето ослушкују сваки звук који асоцира на отказивање мотора, опсесивно прате да ли је упаљен знак за обавезно везивање, нетремице пиље у стјуардесе које рутински демонстрирају како да се понашамо у случају наглог губитка кисеоника или принудног слетања и помно проучавају проспекте где се нацртани мали људи тобоганом спуштају у океан док делићи авиона у коме су до малопре били плутају по површини мора...

Статистика која бројкама слика сву величину страха од летења говори да око 40 одсто људи има турбуленције у пределу желуца када се налази 10.000 километара изнад земље, а аерофобија се испољава код сваког десетог путника који лети авионом. Иако све анализе недвосмислено показују да је летење најсигурнији вид саобраћаја и говоре да се годишње у свету изведе око 19 милиона летова, а да се број авионских несрећа мери промилима, ове несреће привлаче велику медијску пажњу и најчешће представљају ударне вести свих телевизијских дневника и налазе се на насловним страницама новина. Осим тога, у авионским несрећама страда велики број људи а уобичајена фраза „погинули сви путници и чланови посаде”, даје овим трагедијама посебно злокобан призвук и лишава нас наде да ћемо бити поштеђени у случају најгорег могућег сценарија. А што је нада у избављење мања, страх је већи.

„Тај страх који нас обузима између полетања и слетања, не може се победити добром обуком посаде и интелектом путника, смирујућим баритоном стјуарта из звучника, нити већим количинама алкохола”, пише амерички новинар Малколм Мекперсон који је као дописник „Њусвика” у Најробију био у прилици да прелети цео афрички континент у летелицама националних авио-превозника и има велико искуство са непријатним странама ваздухопловства.

Одговор на питање – зашто људи имају страх од летења релативно је једноставан: авиони падају, а број преживелих мери се прстима једне руке и то на годишњем нивоу. Психолози, међутим, објашњавају да страх од летења обухвата више страхова: страх од ситуације над којом немамо контролу, страх од непознатог, од затвореног простора и од висине.

„Ако бисмо упоредили летење и вожњу аутомобилом видели бисмо да возач има контролу над возилом којим управља. Та ситуација му даје осећај сигурности, без обзира на чињеницу да он објективно не контролише друге учеснике у саобраћају који могу представљати потенцијалну опасност. Путник у авиону нема никакву контролу над летелицом и у потпуности се налази у туђим рукама. Особа која се вози у аутомобилу има преглед ситуације. Она види пут којим иде и све потенцијалне опасности на том путу – аутомобиле који му долазе у сусрет или га претичу и возаче који седе за воланом. Речју, зна шта се догађа. Путник у авиону не види лице пилота, не зна шта се дешава у ваздуху и не зна да ли су ваздушне турбуленције и „чудни” звуци који допиру из авиона знак објективне опасности. А све што је непознато многе људе веома плаши. Осим тога, авион је затворен простор из кога је немогуће побећи, а то сазнање додатно увећава осећање застрашујуће беспомоћности.
И коначно, треба имати на уму да ми долазимо на свет са два урођена страха – страх од јаког звука и страх од губитка тла под ногама. Свака турбуленција и „пропадање” авиона буде у нама ове урођене страхове и чине да осетимо нелагоду када нас пилот обавести да „вежемо наше појасеве, јер се налазимо у зони немирног лета”.
„Статистика која говори о летењу као најбезбеднијем облику путовања не помаже у ублажавању страха. Оно што помаже јесте да се пажња путника током лета заокупи читањем или разговором, јер особа која има страх од пада авиона обраћа пажњу на сваки звук и ишчекује најгоре”, објашњава Ана Марија Вуксановић, психолог и психотерапеут.

Срећна околност је, додаје наша саговорница, што стјуардесе лако детектују путнике који имају страх од летења – они већ на улазу у авион питају какво ће бити време на путу, а током лета се распитују одакле потичу звукови које чују. Осмех стјуардесе њима улива поверење, а храна и пиће служе за скретање пажње…

Немачки психолог Марк Роман Траутман, који је директор немачког Центра за истраживање и третирање страха од летења, каже да особе које време уочи лета проводе у ужурбаним припремама, и остављају себи мало времена за планирање и уживање у путу, имају велику шансу да на пут понесу и страх од авиона. Особама који се плаше авиона он саветује да приликом лета слушају умирујућу музику и да пронађу нешто чиме ће се забавити током лета. Не препоручује узимање седатива и каже да неки лекови за смирење у таквим ситуацијама могу имати сасвим супротан ефекат.

А ако желите да понесете нешто чиме ћете се забавити током лета водите рачуна о димензијама, јер вам је „простор за забаву” врло ограничен – ако носите књигу, радије понесите џепно издање меких корица, него тротомни роман у кожном повезу. Савет је да читање књиге почнете неколико дана пре пута да вам се не би десило да у авиону установите да је реч о најобичнијој литерарној гњаважи. Кад је музика у питању определите се за МП3 плејер – мањи је од дискмена, можете га носити око врата и неће вам се на пола пута отворити, а ЦД треснути на под на коме ће га први пролазник згазити.

Покушајте да резервишете седиште до пролаза, не до прозора. Немојте се завести романтичним мислима о предивним облацима и пејзажима који ће вам пролазити испред очију.


Izvor: Politika