Prvi put sam cuo za ovaj red. Reci mi Tajo, postoji li neka veza izmedju ovog reda i reda zmaja, kome je pripadao despot Stefan. Malo izgleda brkam termine,jer kada sam pokusao nesto vise da nadjem o cuvarima, nailazio sam na red crvenog zmaja i na red zmaja za koji vec odavno znam. Za red zmaja se kaze da je osnovan po uzoru na red Sv. Djordja. Da li je to isto kao i cuvari koplja Sv. Djordja. I ako imas jos nesto na ovu temu bilo bi extra ili cak neku legendu. Pozz

Изгубио сам наду да осим Пеђе још неког ово интересује. Хвала на подршци, а враћам вам овако...и бићу ажурнији убудуће.

На истоку (Византија):
1. Припадници верују се да је 312. године РЕД Св.ЂОРЂА основао Константин Велики ( рођен у Нишу, јел да?)
Ред је обновио 1191.године цар Исак Други Анђел...
Последњи велики мајстор реда Св.Ђорђа био је неки Ђовани Андреа Анђело Флавије Комнин Ласкарис Палелолог, (владар Тесалије, принц од македоније,гроф Дриваста, Драчаитд..). Као последњи мушки потомак дао је своја овлашћења и свој ред 1697.године преписао војводи од Парме, Франческу Првом Фарнезију..

2. Константинов (опет)Анђеоски ред Свете МУДРОСТИ био је под управом Св.Василија из Цезареје.
Сматра се да је основан 1290.године у Јањини од стране деспота Епира- Нићифора Комнина Анђела. Тврдило се, на основу фалсификата, да је 1452.године Константин 11. Палеолог Драгаш, даровао привилегијама велике мајсторе реда.

3. Сасвим усамљен је податак да је у Србији постојао ТАЈНИ витешки ред Св.СТЕФАНА који су основали Немања и његови потомци
(књига А.В.Соловјева „Постанака илирске хералдике и породице Охмућевић,Гласник Срп.Науч.Друшт. 12,Скопље 1933..)..
А поводом редова, ѕнам овако ѕа ситуацију у Србији,прво се звао ред Змаја, па током времена Ред Св. Ђорђа, па опет Змајеви у време кососке битке, а од 1408. год. Наводно је основан од стране угарског Жигисмунда...

Из књиге Живојина Андрејића ( посебно за Пеђу_Кг обавештење, овај писац је из Раче Крагујевачке), ево неких делића које говоре о официјалном и вишенационалном реду витезова:
1.део
Почетак приче о змајевима код народа Балкана налазимо у епици у којој су они фантазмагорична митска бића, али и људи, велики јунаци. Готово су непознати змајеви, односно витезови реда змаја, историчног витешког реда, који је установљен почетком XV века у Угарској. Тачније, витешки ред Змаја установио је 12. децембра 1408. године угарски краљ и потоњи римски цар Жигмунд као ред краљевске куће и стожер око кога ће се окупљати најзначајнији племићи његове моћне краљевине и њених вазалних држава.
Истоимени ред су много раније основали и грофови од Фоа са истоветним знаком у виду змаја украшеног драгим камењем чији је број био у вези са рангом носиоца. Да ред Змаја постоји и крајем XIII века сведочи и шлем Жака Арагонског на чијем врху је змај раширених крила и грб са истоветним цимером. Француска владарска бућа Бурбона има грб са двос-труким, уплетеним змајевима. Ту су и енглески змајеви. Познат је грб владарске куће Пендрагон, као и грб енглеске породице са цимером на коме се налази црни змај. Миланска владарска кућа Висконти има у цимеру змаја са круном већ 1395. године. Ова владарска породица се појављује у Ломбардији крајем XI века а велики значај има од XIII до XVII века и за све то време има у грбу представу змаја који избацује Јону.159
Угарски витешки ред Змаја је имао рангове првог -златног и другог - сребрног реда. У првом, златном реду било је 24 владара и припадника највишег племства Средње Европе. Овакво устројство има аналогије у хришћанској теогонији: „И около пријестола бијаху двадесет четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет четири старјешине гдје седе, обучени у бијеле хаљине, и са вјенцима златним на главама својим. Падоше двадесет четири старјешине пред Оним што сједи на пријестолу, и поклонише се Ономе што живи у вијеке вијекова, и положише вијенце своје пред при-јестолом...” Ред је имао задатак да штити интересе римске цркве, краљевске породице и највише властеле, шири братске односе мећу собом и чува веру и феудална права и обичаје. Врло важан задатак је била и борба против неверника и шизматика. Имајући у виду да се под борбом против шизматика подразумева и борба против православаца врло чудно је чланство у овом реду и неких православних владра, а пре свега српског деспота Стефана Лазаревића који је био првоносећи витез. У смислу борбе против неверника, односно Турака оснивање овог реда је имало велики значај за југоисток Европе и Балкан.
У том складу додељивана су и одликовања у облику „змаја са јако дугачким репом, обавијеним око врата и исплаженим језиком”. На леђима змаја налази се штит са положеним крстом, а изнад штита усправан крст са натписом: „О како је бог милосрдан, трпељив и праведан”. Примерак овог ордена је сачуван у Мађарској, а са овим орденом на ленти је насликан тиролски витез Освалд фон Волкенштајн. Колико је квалитетна израда и вредност овог ордена показује и тестамент босанског витеза реда змаја Прибислава Вукотића који је тестаментом својој супрузи Доротеји оставио, поред хаљина, појасева и накита и ознаке витешког реда. Један о тих ордена био је украшен бисерима, дијамантима и рубинима.

Први и највиши степен имао је двадесет четири члана мећу којима је најистакнутије место имао деспот Стефан. Деспотов биограф Константин Филозоф није забележио да је он носилац овог ордена, те га је вероватно носио само у Угарској јавно, али је његов значај у пословима реда био врло велики што не спори ни он: „Долажаху најсветлији њихови (западни) и најхрабрији да служе деспоту, као пред краљем, и на сабору свих кнезова један од витезова благочастивога (Стефана) обори најсилније и узе венац победе. А овај и краљеве благородне и славне витезове имађаше власт венчаваше, тако да су се ови поносили више од свију краљевских (витезова), говорећи: 'Мени деспот витештво уручи'”
У сваком случају, српски извори ћутке прелазе преко деспотовог чланства у овом реду. Не постоји ни један сачувани деспотов грб са представом змаја већ само хипотетични који је новија конструкција.

Први ред, златни змај је био и наследан а поседовали су га, осим првоносећег деспота Стефана Лазаревића,гроф Херман Цељски, Фредерик Цељски, Урлих Цељски, Јован Тамишки, Јаков Сантои, мачвански бан Јован Мароти, тамишки жупан и северински бан Филип де Схоларис (Пипо од Озоре-Спано), грофови Карло и Јован Крбавски, сикулски жупан Михајло Надажди, мармарошки жупан Петар Перењи, палатин Никола Горјански-Гара, Шћибор Шћиборић, Иван Тамаши, Јаков Лацковић де Зенто, мачвански бан Иван Моровић, Никола Сеч, Симон Коњевић-Сечен, кнез и гроф Иван Краковски, магистар краљевских убрусара Иван Јурјев де Алсен, Петар Чех од Левањске вароши, ердељски војвода Никола Чак, бан Павао Бисен, бан Павао де Пећ, Емерик Перењи, Иван Горјански, Гергељи Јанош, Саломон Надажди.

2. део

Змајевом реду, колико је познато, није било свештених лица.
У оснивању реда велики значај су имале родбинске везе чланова оснивача. Велики утицај родбинских веза је најочитији на примеру палатина Николе II Горјанског. Он је пре 1389. године био ожењен Теодором, ћерком српског кнеза Лазара. Већ 1408. године он је био у браку са Аном, ћерком грофа Хермана Цељског, старијом сестром угарске краљице Барбаре. Дакле, Херман је имао за зетове краља и палтина Угарске. Осим тога, међу оснивачима је било много браће и рођака: Никола и Јован Горјански, Карло и Јован Крбавски, Петар и Емерик Перењи, Никола Сеч је био муж сестре Николе Горјанског, а ту су отац и син Херман и Фридрих Цељски.
По свему судећи државне титуле су наслеђиване уз помоћ овог реда од стране синова и унука али и браће. Сви Горјански су били палатини: Никола I (1375-1385. године), син Никола П (1403-1433.) и унук Ладислав (1447-1458.). Синови Јована Тамишког Хенрик и Ладис-лав су као и он носили титулу „краљевског вратара”.
Униформа чланова реда је црвена са свиленим огртачем зелене боје преко кога је био златан ланац са орденом змаја. Орден је био украшен разнобојним каменчићима чија је улога била да заведу и преваре ђавола и јеретике. Чланови реда су у свечаним прили-кама носили орден реда на ланцу око врата као што је то забележено за влашког војводу Влада Дракула. Ос-новна обавеза чланова реда је била саветодавна помоћ владару и учествовање у јавним скуповима и саборима. Константин Филозоф тврди да је деспот Стефан од 1419. године редовно ишао на угарске саборе. Био је у Кежмарку када су се састали угарски и пољски краљ Владислав и литвански војвода Витолд. Приликом посете Будиму византијског цара Јована VIII Палеолога 1424. године од деспота Стефана је тражено мишљење и помоћ. Деспот је често давао и војну помоћ угарском краљу. Један велики одред српске војске је 1421. године учествовао у неуспелом крсташком рату против Хусита. Деспот је као и остали златни чланови реда добио право да уводи витезове у ред тако да су се многи поносили тиме да их је баш он примио у Змајев ред.

3.део
Народна веровања, али и историјска појава змајева условила је развијање култа јунака као змајских синова, синова из епифаније божанства. У складу са тим у ликовним делима су и представе тих јунака са обележјима змаја. Посебно је појачано појављивање змаја од почетка XIX века када се у Србији поново подударају митолошко и епско у националном освешћењу и националном покрету за ослобођење од Турака. Змаја носе на сликама косовски јунаци Милош Обилић и његови побратими Топлица Милан и Косанчић Иван. Косовски јунаци имају на шлему змаја каквог има и Жак Арагонски. Оваква иконографија за косовске јунаке може се сматрати разумљивом и због сазнања да су у питању митолошке личности, односно стара српска прехришћанска божанства, али одакле потиче слична иконографија за поједине ране српске владаре као што су жупан Мутимир, велики жупан Часлав Клонимировић и велики жупан Вукан, син Стефана Немање на Табли српских владара Адама Шмита?
Сећање и традицију змаја одржали су потомци феудалних кнезова Калимахо-Суцо из Влашке и Молдавије у XVIII и XIX веку. Њихов грб представљају вертикална жуто-бела поља са зеленим змајем. Грб који окружује змај има и словачка племићка породица Балас.
Змај се везује за све Венде и Келто-Гале, а Мавро Орбин на овом трагу змаја доводи у везу уопште са Словенима и на једној гравири „ Словена са Терманског мора' ”налази се штит са змајем.
Многи сматрају да је змај у хералдику ушао преко врло проблематичног грбовника и родослова породице Охмућевић. У грбовнику Охмућевића је дат низ грбова српске, босанске и хрватске владарске куће и властеле. Многи су несумљиво тачни иако носе неке елементе за које се сматра да су додаци из тог времена. Било како било породица Охмућевић је заиста постојала и помиње се од 1342. године у области српске земље Хум. У овом грбовнику се први и једини пут помиње витешки ред Св. Стефана (Немањића) а змај је атрибут и саставни део кациге грбова породица Бранковића (Србија-Косово), Црнојевића (Зета), Дињичића (Босна), Клешића (Босна), Тарцаровића (Босна), Пикиеломено-вића (Босна), Франкопановића (Хрватска). Једино код Качића(Босна) змај је основна ознака грба и на штиту. У овим грбовима је јасно присуство традиције редова витезова змаја. Грб деспота Стефана Лазаревића са змајем је новијег датума и није посведочен као такав у XV веку и касније.
Једна од најстаријих представа грба кнеза Лазара налази се на парапетној плочи припрате манастира Хиландара коју је он градио. Реч је о кациги са роговима која се уствари наставља на панцирну кошуљу. Кошуља је врло интересантно стилизована и нема аналогије у средњем веку. Истоветну стилизацију налазимо на копчи из Ритопека из почетне фазе гвозденог доба, а реч је о налазима који се везују за Ските. Очигледно је реч о копчи-фибули у облику змаја са телом које је апсолутно стилизовано као „панцир” на грбу кнеза Лазара.
Поред грба кнеза Лазара у Хиландару се налазе још две плоче. Једна је са класичним грбом Немањића, а друга је са грбом у форми двоструког змаја „две повезане аждаје, грб непознате породице”. У питању је грб властеле коју треба утврдити Пошто је припрату манастира Хиландара кнез Лазар градио са монахом Доротејем то се да претпоставити да је то његов грб. Монах Доротеј је уствари царски деспот Иваниш (1305-1383.) који је по свему био деда кнеза Лазара по мајци.
У манастиру Велући код Трстеника налази се исликана целокупна породица деспота Иваниша: деспот Дејан (син), Јован, Димитрије и Костадин (унуци) и Оливер (праунук). Неколико њих је исликано са одећом која има и коласте аздије са змајевима. Велућа је грађена и сликана око 1370. године.
Сви примери везани за грб, по свему судећи бившег царског деспота Иваниша и његових потомака са примерима хералдике са змајем из периода око 1370. године говоре да је овај ред био присутан у Србији у врло раном периоду. О чланству у неком тајном реду са седиштем у Напуљу пре 1388. године постоје подаци за кнеза Лазара и краља Твртка. За њих се каже да су били добри пријатељи и да су припадали „тајном друштву”.