Jeste li ikada poskocili ne sasvim sigurni da cete pasti na bezbedno tlo? Naravno, niko ne treba namerno da skace sa provalije da bi ga Bog spasio, ali recimo imate gadan posao koga mrzite al sto se mora mora se. Trazite i druge poslove bezuspesno ali u medjuvremenu ovaj stari odvratni ne date iz straha. Odjednom, nesto se slomi u vama, kazete shefu mrsh u... ili kulturnije, i napustate posao oslobodjeni tog bremena i... nalazite prelep posao, predivnog partnera, uz to i bogatog (oujeaaa)..... Mozda i ne nalazite nista ali ste Slobodni! Imate Sebe, Bog je s vama, nema vise straha, i smrt neka dodje ako sme!

Ja uzimam zalet a Ti?


Smuceno mi je vec sto nemam hrabrosti da budem apsolutno niko i nista.   Dz. Selindzer

---

Ne smatram nista lose u tome ukoliko neko odluci da stavi ogromnu tacku na nesto sto mu ne prija, sto mu oduzima previse pozitivne energije... Nista gore nego kada se ujutru budis bez volje, s mukom kreces na posao, jer ti iz nekog razloga vise nije prijatno. Medjutim, sto bi nas narod rekao "nikada nogom nemoj zatvarati vrata za sobom, jer ne znas da li ces morati ponovo da ih otvoris", jer je zivot nekada veoma cudan. Dakle, ukoliko nameravas da napustis posao i potrazis drugi, najbolja varijanta je da pre odlaska vec imas "drugo cvrsto tlo"... medjutim, ukoliko to nije tako, odnosno napustas posao, a nemas drugu varijantu, uradi to potpuno dostojanstveno, bez ikakvih uvreda na racun sefa/kolega.

Malo je reci da se komsinica poslednjih par godina zalila na svog sefa. Kukala je i psovala kako radi 6 dana u nedelji za male pare, cesto prekovremeno... kasni na gradski prevoz i cesto ne stize kuci na vreme da deci spremi rucak...
Danas je izgubila posao iz ekonomskih razloga...
Ceo dan je preplakala... lekovima sam je smirio...

Razmisli malo, momak. Odlican je taj ideal o slobodi i ostavljanju iza sebe svega ruznog sto te veze za radno mesto, ali ako je po cenu gubljenja stalnih prihoda u vremenu gde je zivot papreno skup, savetujem ti da razmislis malo... da se strpis neko vreme... bar dok ne nadjes zadovoljavajuce radno mesto.

samo napred...

ako se bilo ko u vezi bilo cega osjeca kao trkac koji treba da trci kroz spalir gdje ga svi nemilice tuku i udaraju...nema potrebe da staje i razmislja...prekidaj trku...koliko god sa strane izgleda nekome suludo.

tvoja koza..razapni je ako nalazis za shodno.

divno je...kada ne fali hrabrosti za reci..."meni je dosta...ja kazem ne,ne,ne...ne je sve sto kazem ja..."

ostati vjeran sebi i ne izdati sebe u kojem god hocete smislu...meni je to dostojno samo ljudskog stvora.
samo je on u stanju za tu vrstu slobode.
i to kosta.
ali i inspirise.
pa,ko je spreman i koliko da plati

opet cu citirati jednu repliku iz ko zna kojeg filma:
"znas li kako se postaje velik?
stavis muda na panj."

Previse dokaza da mnogi dozvoljavaju da ih tretiraju kao "isluzeni najamni radnici". U poslu nema emocija, nema vezivanja, vec rad i ucenje (ukoliko je to moguce) kroz taj rad. Kako se postavis na poslu, tako ce ti biti dok ne napustis. Nema tu ni kukanja, ni pljuvanja, ni lekova... vec se dize sidro, ukoliko to vise nije to, ... i odlazi. Nije istina da nema posla, nego smo mi, rekla bih, malo vise "besan" narod. Nedavno sam slusala jednog tipa koji je tek istrcao sa faksa, a koji kaze: "ma necu da radim ako je plata ispod 1500e"... a roditelji su, sto bi nas narod rekao "odvajali od usta" da bi ga skolovali u glavnom gradu. Nije svestan da dok "ne ulovis znanje" starijih kolega moras da budes manji od makovog zrna. A posle... kada protekne dosta vode, dokaze se svojim znanjem na suptilan nacin... posle moze (ukoliko je moguce) da trazi povecanje plate... ili da trazi bolje placeni posao, ali sa vec stecenim znanjem... pa nema posla ni u trafici, ukoliko neko nema iskustva 

Nema tu straha, samo treba povuci prave poteze, a prethodno razmisliti.

postoje i situacije kada ne treba razmisljati

postoje i situacije kada je obican instinkt jedino vrijedno paznje

a ja konkretno mislim na situacije gdje je samo vrhunska lucidnost,spremnost za rizik...jedino sto ce i spasiti kozu i ono ispod nje.

ovo mi je poznato

mladi ljudi koji imaju obaveze samo prema sebi a mogu i da računaju na potporu roditelja skloniji su ovakvim smelim izlascima nego stariji. Nekad se to završi brzo i srećno, nekad se posao traži neko vreme ali retko taj posao bude lošiji.

Ali ako je neko roditelj, ako mora da bude potpora svojoj deci onda se stvari jako menjaju. Perspektiva skoka sa sigurnosnom sajlom definitivno ima bolje izglede nego ona bez.

sad dok sam citala prvi post u glavi mi je bila moja neobicna,hrabra i lucidna prijateljica koja je pokazala toliko velika muda za zivot...da me beskrajno inspirise,bez obzira sto je vecina njenu odluku,vrlo vaznu i vrlo smijelu,docekala na noz

sa 24 godine je zavrsila uciteljski fakultet i dobila stalno zaposlenje.
odlicno radila svoj posao,lijepe pare su u pitanju,vrlo cijenjena medju dijecom i svojim kolegama...ali takva je ona...temeljna i originalna u svemu sto jeste i u svemu sto radi

u medjuvremenu,od kada znam za nju,moja prijateljica slika.
i mogu vam reci,uvijek sam joj se i divila i nalazila da je vrlo talentovana.
razlog sto nije zavrsila likovnu akademiju bio je prakticne prirode.
tipa....od slikanja ne moze da se zivi...slikace za svoju dusu,a zavrsice nesto sto ce joj dati sigurnost.a i roditelji,moram da priznam,nisu joj u onim osjetljivim godinama,kada se vajkala izmedju pedagoske i slikarske akademije,dali podrsku koja joj je trebala.

moja draga prijateljica u 31 godini daje otkaz,na uzas i zaprepascenje svih koji je znaju,u vremenima koja su i nesigurna(ko da su vremena ikada bila sigurna za bilo sta )...i upisuje likovnu akademiju

na pitanje: "kako mozes to da uradis?da li si normalna?"

odgovara je,poslije godina i godina sakupljanja hrabrosti za radikalan potez- dakle nije ishitreno,sa potpunom mirnocom:
" ja moram da izivim svoju prirodu.ja nisam moj posao.gusim se u tome.ja imam obavezu prema sebi."

i evo je...druga godina fakulteta,daje casove osnovcima,imala nekoliko izlozbi,odlicne ocijene,sva u zurbi priprema nove izlozbe i sanja o odlasku u Pariz

na njenoj prvoj izlozbi,okruzena dragim ljudima i porodicom,kriticarima i profesorima... iz prikrajka sam je gledala i mogu vam reci....

nikada mladje,ljepse i sretnije nije izgledala

sva od pozitivnog ludila...vidjela sam je na nekoj misiji samo njoj znanoj...gdje sve prsti od njene unutrasnje srece i mira za koji se konacno izborila...pa nam sad to svima nesebicno prenosi

draga,ako procitas ovo....cestitam ti na mudima da preuzmes odgovornost za svoj zivot u svoje ruke.
magija na dijelu.
svi su pogrijesili...bila si u pravu
Bogu hvala sto te nisu smeli racionalni i pragmaticni razlozi za neizivjeti ono sto jesi...a bili su svuda oko tebe.
ako...neka si vjerovala samo sebi i onome unutra,a ne glavi...ovoga puta!

 ti skokovi ne idu iz zaleta, iskljuchivo iz mesta. 

Da pojasnim,to je lep plan ,medjutim, im a jednu veliku greshku...planiranje, a kada planirash pozelecesh padobran ,  a padobrana nema, jer da padobrana ima to ne bi bio "leap of faith". I onda? Na pola zaleta odustajesh od skoka, jer si razumna i oprezna osoba, sigurno jesi, jer da nisi, nikada ne bi ni doshao u poziciju da ti je jedan takav skok potreban. Leap of fait je po definiciji lishen razuma,dakle ne moze biti isplaniran, ne moze biti "iz zaleta".
Drugim rechima, onog momenta kada si svesno pocheo da razmishljash o jednom takvom skoku, sjebo si ga, to vishe nije to...