Vec godinama zhivim po principu vere, vere da ce sve biti ok. Taj pristup primenjujem na sve aspekte svog zhivota. Mozhda sam ja skrenuo, mozhda je placebo, ali mi osecaj da me Bog/zvezde/statistika voli/e daje veliku sigurnost i mir. Danas sam u takvoj situaciji u kojoj bi mnogi zavrshili sa receptom za bensedin u ruci. Medjutim, bez ikakvog racionalnog razloga, ja znam da ce sve biti u redu. Zashto ? Pa eto zato. Tako je uvek bilo i bice.

Hvala vam svima na komentarima.
Sto se tice mog slucaja, ne sto nemam rezervni posao, nego ga ni ne zelim, kasnije cu objasniti. Arlekin, znam da je tako kako kazes, u slucaju leap of faith racionalna objasnjenja treba da ostanu samo na nesvesnom nivou medjutim ipak sam suocen sa svojom porodicom s jedne strane i s druge strane sa kolegama na poslu, nisam mogao odmah da napustim posao jer bi njih zajebao i morali bi da rade za mene dok se ne nadje zamena, a ovako 10-ak dana unapred kazem i bezim. Sto se tice mojih bliznjih, kad sam rekao svom ocu da napustam sve i ostajem samo s milim Bogom, i bez posla i bez kuce... reakcija sta da ti kazem. Ispricao sam mu pricu o ateistu i Bogu i ko zna sta je pomislio:

PUSTI GRANU
Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz strminu, uspeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u dubini provalije, svestan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja.
»Bože!« prodrao se iz sveg glasa. Tišina. Nije bilo odgovora.
»Bože!« ponovo se kriknuo. »Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a učiću i druge da veruju.«
Tada se zacuo dubok glas, koji je odjekivao kroz ponor: »Tako svi govore kad su u nevolji«.
»Ne, Bože, ne!« dreknuo je, ohrabren. »Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću tvoje ime do na kraj sveta!«
»Dobro«, rekao je glas. »Spasiču te. Pusti granu.« »Da pustim granu?« dreknuo je čovek u pometnji. »Nisam valjda lud!«

Priča se, kad je Moj sije bacio svoj štap u Crveno more, da nije došlo do očekivanog čuda. Tek kada je prvi čovek skočio u talase, more se otvorilo na dve strane da propusti jevrejski narod.

Mozda sad trazi posao za mene od bar 1000 evra al dzaba. Mozda mi ipak samo malo uspori skok. Ne mogu se vise drzati za ono sto me koci, mada naizgled nema niceg loseg u tome, ali Bog ne pomaze, ili ajde ja ne mogu naci sebe drzeci se za sigurne stvari, a i one nisu bas tako sigurne, ne nude pravu sigurnost, a o slobodi da ne govorimo. Idem na biti ili ne biti. Nadam se da se ovo racionalno obrazlozenje nece lose reflektirati na leap. Leap of destiny! A mozda je i sudbina da vam ovo ispricam, jer ko zna sta me tacno ceka, osim slobode.

Pozdravljeni!


Like an arrow we strike – STRONGER THAN ALL
Like an arrow of might – STRONGER THAN ALL

Cesto... Life is like a box of chocolades, you never know, what you're gonna get

Dragi moji, ja sam ucinio taj skok, samo nije bio tako bukvalan. Nego konacno sam primenio na delu sve filozofije, i oslobodio se svega, svih i SVAKOGA, ne bezeci od nicega i nikoga. Shvatam da sam ja za moj svet SVE i SVI i SVAKO, da ne postoji nista izdvojeno van mene. Svaki covek sam ja, ne samo reakcija koju mi on izaziva, nego taj covek sam ja. To je za mene najvece samopouzdanje koje postoji.
Ja sam miran, ja sam zdrav. Hvala vam moji ucitelji, jer ste svi to, i naravno najvise hvala mi samom sebi. (:

Mozda nista nije realno ,ali je sve moguce .

Dobro sam se izlajao ovde, no bitno da sam otvorio temu Planirao ovo i uradio nista. Dva posta gore sam imao jedno prelepo iskustvo koje me odvratilo od namere ali svako cudo za dva dana, pa i ovo malo prosvetljenje. Vise ne uzimam zalet, bojim se da se sav ne polomim dok ne poskocim, ako ima nesto obavesticu vas.
Sve je realno mada neistinito

Mnogo ti nama u metaforama zboriš, dobri čoveče. 

Mi ovde volimo neke pikanterije, konkretne stvari. 

Ja sam u poslednje vreme imala zanimljivo veliki broj situacija koje su me dovodile u polozaj gde moram da biram izmedju svoje jake zelje da 'skocim' i isto tako potrebe da ne razocaram druge. Ja sam po prirodi tip osobe iz prvog posta. Ako me nesto sputava ili imam jaku zelju nesto da uradim, uradila bih to bez razmisljanja, da se moj zivot tice samo mene. Ali, na zalost, realnost me ubi. Svi mi bi trebalo da upravljamo svojim zivotima onako kako mislimo, i iznad svega, osecamo da treba. Ali, ako ce ti postupci na bilo koji nacin uticati na meni drage i bitne osobe, onda dolazim u situaciju da se osecam kao da su mi ruke zavezane i nemam pravo na svoj sopstveni zivot 

 Montenegrina, ja se bojim da nemam voljenih osoba u svom zivotu, samo poshtovanih a to nikako nije isto. Ne ispunjavaju me, niti ja njih. Bojim se da se boje za mene a i ja za njih a to me jos vise nervira. Nema sta tu, cak i da su mi voljene, ako osecam ovakav poriv za promenu... samo pitam se dal imam hrabrosti ili ne za to, da sve odbacim ili ne zelim to. A ovde nema probe, ili idem ili ne.

Bambi, mene onda nece biti. Ili ako prezivim, vraticu se ko potpuno nov covek. Mozda promenim i nick

o boze .. uvijek sam se pitala kako je to kad se utripujes da si neki buda .. sad vidim ..