Саопштење поводом нових сплетки римске курије око Босне и Херцеговине


   25. 10. 2007.  године у Риму је ратификован тзв. Темељни уговор између Свете столице и Босне и Херцеговине.  На дан смрти посљедње босанске краљице Катарине Котроманић-Косаче, кћерке Херцега од Светога Саве, Стефана Вукчића-Косаче, босански кардинал Винко Пуљић служио је мису и тим поводом изговорио нечувене неистине служећи се вјековном подвалом римокатоличке цркве о опоруци краљице Катарине, којом наводно она оставља папи на управљање Босну и Херцеговину.
   Изјава кардинала Винка Пуљића за православни народ у БиХ није никаква новост, међутим када на годишњицу смрти краљице Катарине присуствује и предсједавајући предсједништва БиХ, Жељко Комшић, који притом покушава заједно са папом Бенедиктом шеснестим да обнови ову лажну опоруку, онда то има за циљ у данашње вријеме политичке искварене игре да на званичном нивоу, без обавјештења остала два члана предсједништва БиХ, присвоји римокатоличкој цркви Босну и Херцеговину, која то историјски гледано никада није била.
   Од првих записа о Босни, које налазимо код Константина Порфирогенита у 10.  вијеку, она се налази у саставу Рашке државе.  Народ који ту живи припада племену Срба.  Каснијим раздвајањем Рашке државе, Босна постаје самостална и под управом византијског намјесника Кулина бана, са већинским српским елементом.  Све даље постојање кроз средњи вијек Босна се више држи са Србијом, неголи са другим државама, иако једно вријеме потпада под Угарско вазалство, али и банови и краљеви гледају да се отргну од њиховог туторства.  Више пута римски папа је покретао на Босну крсташке ратове под изговором да иде истријебити богумиле, који су након истјеривања из Србије, истјерани и из Босне, па су се населили углавном у далматинске крајеве и даље на запад.  Главни разлог ипак не лежи у овим измишљотинама римске курије, него у томе што им је сметао чисти народни српски православни елемент, који се након раскола  цркве 1054.  године на источну и западну, опредјелио за истоћну. Све писане повеље које и данас можемо пронаћи у архивама музеја, говоре у прилог наведеног.  Све почињу  ''У име Оца и Сина и Светога Духа'' и завршавају се датумом на празник који се прославља код православне цркве, а помиње се и Живототворни Крст.  Дакле, све се спомиње оно што богумилска секта не прихвата, па тако и Калајева теза о богумилству босанаца из 19.  вијека отпада. 
   Но, вратимо се римским подвалама.  Комплетна кампања римске курије од почетка заснована је на измишљотинама, без икаквих правих аргумената и често са лажним оптужбама на рачун вјере босанских владара, која су се касније показале недобронамјерним за народ српски у Босни.  Историјске чињенице говоре сљедеће: Кулин бан удаје сестру за хумског кнеза Мирослава, који исповједа вјеру православну, исти бан касније помаже краља Стефана Првовјенчаног у борби против заблудјелог Вукана, који због тога лажно оптужује Кулина римском папи да је постао богумил, па овај покреће крсташки поход на Босну, али безуспјешно.  Кулин бан због тога сазива сабор у Зеници и на врло вјешт начин се рјешава римског папе, тако што наводно прихваћа римску цркву, док у пракси и даље остаје вјеран Византији и свом пријатељу Стефану Немањи; Језик и писмо које се користи у Босни су чисто ћирилићни и српски, што потврђују и сачуване повеље и стећци; Свети краљ Драгутин влада већим дјелом истоћне Босне без проблема, касније удаје кћерку Јеслисавету за бана Стефана првог Котроманића који је изградио много цркви са олтаром окренутим ка истоку, једна од сачуваних јесте и црква у Високом посвећена Светом Николи, а другу за бана Павла Шубића који влада најзападнијим дјелом Босне, гради многе задужбине по Босни и народне успомене говоре о њему као добром владару којем је народ наклоњен; Краљ Стефан Твртко први Котроманић крунише се том титулом на гробу Светога Саве у манастиру Милешеви, из његовог времена је и манастир Драговић у далмациији који подижу његови војници након Косовског боја, помаже Светом кнезу Лазару у борби са Алтомановићима, кнез Лазар му се није противио титули краља Срба, Босне и осталих крајева, шаље у Косовски бој војводу Влатка Вуковића из Херцеговине, који се прићешћује у једној цркви код Билеће по православном обичају, Тада као што знамо папа није послао у помоћ своје војнике из Европе на Косово и Метохију и то можемо сматрати издајом, као и чињеницом колико му је стало до Босне и Србије да им помогне, и по овоме видимо да је само сплеткарењем хтјео освојити Босну за себе; Краљ Твртко гради град Нови и посвећује га Светом Стефану Архиђакону којег углавном славе Срби; У походу цара Душана на тврди град Бобовац народ га дочекује са свим почастима, Кћерка Светог Стефана Дечанског удаје се за бана Младена Шубића трећег и гради манастир Крка; И други манастири у Босни и Херцеговини из Средњег вијека су углавном задужбине славних Немањића; Завршавамо ово набрајање историјских факата великим обласним господарем Босне и Херцеговине Стефаном Вукчићем-Косачом који узима титулу Херцега од Светога Саве и помаже градњу и обнову многих православних цркава, из разлога што је повод писања управо његова кћерка Катарина Косача.
   Као посљедња господарица Босне са својом невјестом Јеленом Бранковић, након погибије краља Стефана Томашевића 1463.  године и коначног пада Босне под Турке, која је као што видимо била хришћанска и православна, одлази у Дубровник и тамо тражи склониште. У међувремену трага за својом дјецом коју су турци одвели у ропство у Цариград.  Како је Дубровчани нису дочекали са свим почастима, и како је њен сплетом околности посинак Стефан Томашевић, очекујући помоћ од папе у борби са турцима једини примо римокатоличку вјеру од лозе Котроманића, тако се она одлучила преселити у Рим. Са собом је поњела и дио моштију Светог апостола Луке, који је био мираз Јелене Бранковић.  У Риму је живјела све до своје смрти.  Умрла је у великом жалу за својом дјецом о којој није чула ништа до краја свог живота, осим да су потурчена.  Док је боравила у Риму водила је и свој дневник, који ће касније римски бенедиктанци злоупотрјебити на своју корист како би се напокон дочепали Босне. У свој трагедији која је задесила Босну, српски народ и босанску краљицу, Рим се само осмјехивао и величао своју побједу.  Дошавши тајно до дневника краљице Катарине, један бенедиктанац је страницу на којој је писало да краљица оставља Босну у руке свог сина или кћерке ако се поврате из исламске вјере у хришћанство.  Након неколико дана, искористивши слабост и стање у којем се налазила краљица Катарине, папа је написао тзв.  Темељни уговор који треба потписати краљица, у којој дословно наглашава да оставља Босну римској цркви на управљање.  У међувремену су већ били присвојили мошти Светог апостола Луке.  Краљица се одупирала да потпише такав докуменат, без обзира на гостопримство које су јој пружили, имала је у виду да папа није помогао ни у боју на Косову, нити је одржао обећање да ће помоћи посљедњем босанском краљу против навале агарјана, а у Босни и Херцеговини су још били у животу и држали своје територије њен отац Стефан и брат Влатко.  Сјетила се и свог дјетињства и оца Стефана који ју је одгајао православно, сјетила се свих савјета очевих и обећања које је дала њему, иако ју је он удао за Стефана Томаша, који је у то вријеме био много слабија личност од Херцега од Светога Саве.  Катаринино одупирање није могло дуго трајати.  Имајући у виду да је сама без икакве заштите, (отац Стефан је умро 1466.  године, а са братом Влатком није имала никакав контакт), и на удару римокатоличке пропаганде и дрских папиних службеника, који су јој запријетили отказивањем гостопримства, посљедња босанска краљица у свој својој трагедији молила се само да смрт пожури и однесе је из овог поквареног свијета.  25. 10. 1478.  године краљица се упокојила, а на тзв.  Темељни уговор стављен је њен фалсификовани потпис. 
   С Босном је 1463.  год.  нестало једне државе, која је не само настала него и читав свој вјек провела само као географска јединица.  Њена прошлост заборавила се скоро потпуно у властитом народу и на сопственом подручју.  У нашој тако богатој епској народној поезији њени јунаци и толики догађаји потонули су у заборав, или пјевач можда није ни осјетио правог надахнућа да се на њима задржи.  Но, остала је иста римокатоличка пропаганда, која ето и данас живи у неком свом свијету неистина и заблуда.

Информативна служба Светосавске омладинске заједнице
У Брчком, Поводом 630 година од крунисања Стефана Твртка I Котроманића
За краља Срба, Босне, Далмације и осталих крајева



[Edit by vlado85: Zabranjeno pisanje ALL CAPS pravilnikom Politickog ~ Geopolitickog foruma. Koristite bold ako zelite nesto naglasiti!]

Vala kada bi promenili neka imena i aktere ovog jako kreativnog zlonamernog delovanja i raznih pritisaka, imao bi se osećaj da je ovo članak iz nekih dnevnih novina tekućih godina...Pa i pored tako bogate dokumentima istorije mi se nikako ne možemo opametiti čemu se treba povinuti a čega vazda i za navek braniti..O bre Srbine