Odvikavanje od pušenja

Jovan je jedan od onih koji su bezbroj puta ostavljali cigarete a da im nikako nije uspevalo da ih zaista i ostave. Beuspešno se koristio različitim metodama koje su mu preporučivali poznanici i mediji. Zbog ovih neuspešnih pokušaja prezirao je sebe kao slabića, kao osobu bez volje i karaktera. Sve dok nije shvatio da je njegov problem u tome što zapravo i nije želeo da se liši duvanskog dima. A retko postižemo ono što istinski ne želimo da ostvarimo. Ili ono protiv čega se iznutra bunimo.

Odluke koje donosimo imaju snagu i čvrstinu samo onda kada proizlaze iz dubine našeg bića. Samo onda kada iza njih stojimo «svim srcem». Retko uspevamo da održimo one odluke koje smo doneli prisiljavajući se. Iz jednostavnog razloga što nesvesno radimo da ih osujetimo.

Jovanove odluke da ostavi cigarete su bile više spoljašnje, nekako nisu bile «iz srca». Bilo je to nešto što je znao da predstavlja dobitak za zdravlje i kućni budžet i što je «trebalo uraditi». Tako je govorio Jovanov razum koji je donosio odluke. Ali se Jovanovo unutrašnje biće tome opiralo.

Tom Jovanovom unutrašnjem biću je, naime, bilo dosta lišavanja i odricanja svake vrste. Danas te ostave bez ovoga, sutra se sam odrekneš onoga. Dokle tako. Ima valjda čovek prava na neka svoja mala zadovoljstva, makar na po koju cigaretu, govorilo je u Jovanu ono što se suprotstavljalo njegovom razumu. I što je bilo jače od razuma i odluka koje razum donosi.

Tako bi, sledeći odluke svog razuma, Jovan proveo par dana bez cigareta a onda bi ga ščepala neodoljiva potreba da pripali jer «ne može se čovek vazda svega odricati».

Žudno bi udisao duvanski dim da bi se zatim obrušavao na sebe optužbama zbog nedostatka karaktera i volje. Prisećao bi se i očevih napada. Otac je imao običaj da ga optužuje kako nikada ništa neće postići jer nikada nije u stanju da istraje u bilo čemu.

Otac je, međutim, i sam bio strastan pušač. Jovan se maglovito prisećao kako je prvu cigaretu zapalio potajno se nadajući da će se tako izjednačiti sa ocem i time onemogućiti njegove napade. Zapaljena cigareta je za njega nekako postala simbol muškog autoriteta.

Da li bi možda poklekao pred ocem ako bi ostavio duvan? Da li bi mu priznao pravo da ga osporava, optužuje i napada? Jovan je ipak uspeo da ostavi cigarete. Ali tek pošto se suočio sa svojim unutrašpnjim opiranjem.

Od presudne važnosti je bilo to što je život bez cigareta prestao da doživljava kao odricanje i lišavanje već kao dobitak. Kao priliku da se liši mučnog jutarnjeg kašlja. Kao priliku da prodiše punim plućima. Kao povratak mirisa i ukusa. Kao mogućnost da se oseća lakše, lepše, bodrije, zdravije. Ali i kao mogućnost da novac koji je trošio na cigarete upotrebi za neke druge stvari do kojih mu je stalo.

Niko ne želi da se odriče, ali zato svako voli da nešto dobije. Dobitak je bio onaj podsticaj koji mu je nedostajao.

Ne gledaj šta gubiš, već šta dobijaš, rekao je sebi. I znao je da će ovog puta uspeti jer je nešto u sebi konačno prelomio.

Veoma je važno bilo i to što se suočio sa svojom potrebom da ne zaostane za ocem i što je shvatio koliko je besmisleno izvoditi autoritet iz u papir uvijenog duvana. Kolike je samo godine proveo kao rob jedne dečačke fiksacije.

Da bi dosegao život bez duvanskog dima, Jovan je spoznao i zašto mu je bilo tako teško da to učini i šta je cigareta značila u njegovoj privatnoj mitologiji.

To je bilo ono najvažnije.

Izvor: [Iza Ogledala]

Kažu da je zavisnost od duvana 2 po jačini od svih droga. Tako da je potrebna jaka volja i motiv da bi se ostavio duvan. (lično iskustvo)