Kusturica o filmu "Život je čudo"

Uskoro će domaći film "Život je čudo" reditelja Emira Kusturice videti i 100.000. posetilac, što je odličan uspeh, naročito kada se ima u vidu to da su bioskopi uglavnom prazni. Zato danas posvećujemo više redova ovom filmu, ovog puta iz ugla Emira Kusturice.


"Život je čudo" predstavlja priču o "ljubavnicima kojima nije bilo suđeno". Da li su Luka i Sabaha Romeo i Julija naših dana?

- Na neki način jesu. Kada sam snimio "Podzemlje", Peter Handke je bio veoma entuzijastičan prema filmu rekavši da je to nešto neverovatno, pokušaj da se kombinuju Šekspir i braća Marks. Pošto je pogledao "Život je čudo", rekao mi je: "Ovoga puta imaš pravu šekspirovsku priču."

Rekao bih da glavni junak, Luka, ima izvesnih šekspirovskih dilema. Zaljubljuje se u svog taoca, Sabahu, ali on nije vrsta čoveka koji bi držao taoca. Ipak, Sabaha ostaje kod njega. Dilema se pojavljuje u trenutku kada treba da je razmeni. Kako da postupi? On je zaljubljen u nju, ali voli i svog sina. To što se dešavalo za vreme rata prilično je u Šekspirovom duhu. Pokušao sam da sve snimim iz sopstvenog ugla, a to uključuje mnoge aspekte života koji su smešni i ironični.


Luka odbija da prihvati ideju da je na pomolu rat.

- To je ono što se i meni desilo. Kada je rat počeo, bio sam u Parizu. Prvih 40 dana rata nisam mogao da poverujem. Možda je to neka vrsta usporavanja u mom mozgu, kao dilej na starim TV kamerama - kada ih pomerite, ostaje slika koja je bila na njima. Nisam mogao da poverujem da je izbio rat. Postojala je čitava generacija Jugoslovena koja nije bila svesna neverovatnih stvari koje će se dogoditi. Luka je jedan od tih ljudi.


Dobro, da li je čitav Balkan jedna velika pozornica?

- Da, potpuno. Kada kreirate šekspirovsku dilemu i postavite je u balkanski kontekst, to se razlikuje od, recimo, danskog ili engleskog okvira. Ovde je sve pomalo paganski. U prvim verzijama scenarija, na primer, Jadranka nije bila operska pevačica, ali sam ponešto promenio da bih dobio te ekscentrične situacije u kojima ljudi imaju priliku da podivljaju, luduju, da postanu deo sasvim drugog sveta. I to je istorijska istina. Balkan je pun talentovanih ljudi na individualnom planu, ali u trenutku kada treba da se uklope u društvo, to ne funkcioniše.


Da li je lakše snimiti ratni film nego film o ljubavi?

- To su različiti žanrovi, ali moj film je kombinacija oba. Postoje i neke ratne scene, ali samo kao odjeci, da bi uobličile sadržaj i učinile intimnije scene jačim. To je bilo veoma teško. Ako želite da vas razume široka publika i ako želite da srž, dušu filma očuvate kao netaknute, to je najveći izazov jer ste film okrenuli i otvorili za publiku, a tako gubite ono organsko, ono suštinsko što čini da se identifikujete sa svojim likovima. Danas sve pomalo izgleda kao da smo se vratili u doba Rima, kada je Koloseum bio pun krvi. Takva je današnja kinematografija ili kinematografija idiotskih sukoba koje diktiraju TV i mediji.


Pored ratne tematike i ljubavne priče između Luke i Sabahe, u filmu ima mnogo komičnog.

- To dolazi iz pisanja, iz načina na koji ja vidim svet. Na neki način ja sam predstavnik publike na snimanju i želim da me film zabavi. Želim da me dotakne to nepoznato osećanje koje dolazi od interakcije likova, od njihovog međusobog reagovanja. Sve to mora da bude veoma pažljivo konstruisano, tako da se ne primeti "od prve". Ja to zovem nevidljivom arhitekturom. Komični elementi dolaze od mog načina sagledavanja stvari, ali i od načina na koji ja živim život. Ako film snimate čitave godine, veoma lako uhvatite i život u kadru.


Gde se završava realnost, a gde počinje fikcija?

- Ono što mrzim u modernoj filmskoj umetnosti je kada svi kažu: "To je tako stvarno." Filmovi ne bi trebalo da imaju bilo kakve veze sa onim što je stvarno. Oni su potpuno veštački i ono što bi mi trebalo da uradimo jeste da ih učinimo organskim i logičnim i da ih približimo ljudima, prvo što bliže njihovim osećanjima, a zatim i njihovoj svesti. Ono što se dešava u životu ima tako malo zajedničkog sa onim što je u scenariju. To je način na koji ja snimam filmove. Gajim velike sumnje prema tvrdnji da je film završen onoga časa kada producent kaže da imate predivan scenario.