Miloš Đuković, radiestezista iz Krive Reke kod Gornjeg Milanovca
Vodu može u metar
da nađe i telefonom
Kad bismo svoj mozak koristili sa samo deset odsto kapaciteta, mobilni nam ne bi bili potrebni, jer smo svi povezani na nekom "kosmičkom internetu"

Na izlasku iz varoši prema Takovu, odmah iza Klatičeva, s puta koji vodi prema pomenutom mestu značajnom za srpsku istoriju i dalje prema Savincu, gde u tamošnjoj crkvi počiva Mina Karadžić, kad se skrene desno može se prema Ljutovnici, Nakučanima, Šilopaju, Cerovi, Davidovici...

Ako skrenete levo iz Klatičeva posle Kalimanića, deset kilometara asfaltnog, oštećenog, ali solidno zakrpljenog puta vodi ka Vrnčanima i Krivoj Reci. Trasom kojom je nekad huktao "ćira", može se stići u Ugrinovce i izaći na Ibarsku magistralu odakle se do Beograda stiže za sat vožnje. U Krivoj Reci odavno nema uske pruge i voza kojim se put do glavnog grada prevaljivao posle pet sati kloparanja uz čerečenje pečene kokoške u vagonu. I kao da je odlaskom tog voza u kraju gotovo stao razvoj ovog, nekad veoma "živog", područja takovskog kraja.

Iako uzorni domaćin, Milan Stefanović, čija supruga Slavka spravlja najbolji sir i kajmak u kraju, voli da kaže da su Vrnčani najlepše selo "od Vujna do Rajca".

Krivorečanin Miloš Đuković ne da mu za pravo, koliko god da su Vrnčanci nedavno (na cerova stabla) izvesili uredno odštampane nazive "ulica". Miloš je odavno čuven po radiesteziji i bezbroj puta je opovrgao pojašnjenje ove reči u Vujaklijinom rečniku, gde stoji da je u pitanju "noviji naziv za tobožnju sposobnost da se, pomoću račvaste leskove grane i drugih 'čarobnih prutića' otkrivaju podzemne vode i druga pod zemljom skrivena tela".

Ništa bez pruta

Miloš (1935.) ima običaj da se našali da ga je otac Milorad kao najbistrijeg ostavio na selu, a dva brata i tri sestre poslao na škole. Da poseduje sposobnost radiestezije otkrio je, veli, još davno, tokom služenja bivše vojske, u Sloveniji. Tamo je, u Gornjoj Radgoni, slučajno zastao videvši da to rade Slovenci, oprobao, a ovi mu odmah rekli da bi s rašljom bio uspešan.

- Kasnije sam se, tu i tamo, time bavio, ali nisam ovo usavršavao i tek poslednjih desetak godina malo više se ovim petljam - navodi Miloš, pa, kad malo oćuti, kao da pravi kakvu državnu strategiju, opominje kako mu je lako pronaći vodu i da bi se njime i njemu sličnim moglo okoristiti i društvo, pre svega vojska, policija, geodezija, medicina, arheologija...

Ovaj krivorečki mislilac, veoma je ugodan sagovornik, besedi lagano, meri svaku reč. Pošto se "demobilisao" (kako se nekad govorilo kad se odsluži armija) neko vreme se nije razdvajao od harmonike, imao svoju grupu, i svirao na igrankama, svadbama i vašarima. Poseduje solidnu mehanizaciju i, mada samouk, rasturi traktor i otkloni kvar. Drži da mozak valja više "forsirati" i tvrdi da je malo ljudi koji "glavni komandni centar" koriste preko pet odsto.

- Kad bismo svoj mozak koristili sa 10 odsto kapaciteta mobilni telefoni ne bi nam bili potrebni, jer svi smo povezani na nekom "kosmičkom internetu" - upozorava Đuković, koji osim što redovno pronalazi podzemne vode i neke predmete (na daljinu) uspešan je dijagnostičar i pronalazi izgubljene ljude i životinje.

Pre deset godina došli mu ljudi iz Gornjeg Milanovca da im nađe 14-godišnjeg dečaka koji se izgubio. Uzme svoj prutić i kaže im "Dete je živo!" Kaže im da se nalazi u Lipovcu iza Nevada, odu i nađu ga u Vrbavi nedaleko od mesta gde ga je "video". Jednom čoveku iz obližnjih Vrnčana našao tele, što nije uspelo dvadeset tragača. Izvesnom Đunisijeviću, lovcu, izgubilo se kuče.
   
      

Čist amater, pare ne uzima

Miloš ne naplaćuje svoje usluge. Jedino je primio poklon (košulju, kafu i rakiju) od Vere i Zlatka iz Barajeva kod Beograda, kojima je pronašao vodu na sedmom metru dubine. "Kad bih imao neku cenu za sve ovo, čini mi se da bih ostao bez moći", kaže Đuković.
      
      
      
   

Miloš mu kaže da je u Levaji između dve kuće, ali da nije otrovano, niti ubijeno, već ugušeno. Nađu ga mrtvog - u bunaru. Sagovornik Glasa kaže da ništa ne može bez pruta, a uglavnom koristi tvrđe drvo. Vrbovo nikako. O nekim "osetljivim" stvarima izbegava razgovor, poput priče o otmici Ivana Stambolića ili postavljanju teških dijagnoza. Teško mu pada saopštavanje ružnih vesti, a ne može da ćuti.

- Ne idem u crkvu, ali ni na zbor birača. Ne verujem ni u popove, ni u političare. Ja sam samo svoj. Ali, imam neki osećaj, kao da (mi) se prikazuje neka nevidljiva ruka i po tom pitanju sam sujetan. Istina, nemam osećaj (sliku) kako to izgleda, ali uspešno telefonom ljudima iz okoline Kragujevca kaže gde da kopaju i - u metar pronađu vodu. Godinama pokušavam da pronađem blago i rašlja mi kazuje da je srpska kruna u Svračkovcima. Zbog toga mi se javljaju mladi, pitaju kad ćemo u pećinu po blago. Imam i problema, supruga Milica pretvorila se u sekretaricu, ljudi stalno zovu, a ona se ljuti. Ja se samo smejem i, ako mogu, pomognem ljudima - veli Miloš.

Zna gde je lek za sidu

Prošle godine čoveku iz okoline Čačka saopšti da na imanju ima lekovitu vodu, koja bi pomogla u lečenju leukemije. Ovaj malo razmislio i odustane. "Ne dam, uzeće mi država njivu, a voda mi treba da zalivam paprike". Đuković apeluje na društvo ("gospodare") da se ozbiljnije zabavi podzemnim vodama i problemom gasova koji, kako navodi, stvaraju tečnost neprijatnog mirisa, a po izgledu sličnu laku.

U jednom trenu ustade, uze svemoćno drvce, napravi pozu, okreće se ukrug pa će: "Leka protiv raka ima na sve strane, a protiv side, pošto se ponovo okrenu, "samo u jednom pravcu, u selu Ručići, zaselak Devesilovica". - Ćuti, bre, više se veruje lekarima - ućutkava ga supruga Milica.

Teško je pobrojati sve Miloševe mudrosti. Kaže da nema idole i da takve ne ceni, bilo da su predsednici ili ljudi vrhunski u nečemu. Jede umereno, nikad nije sipao preko "crte" u tanjir, čita bez naočala, ne sme da meri vazduh u gumama jer ga to strašno zamara i gradski život ("Vi nigde ne možete bez ključa, samo nešto otključavate i zaključavate, bilo ulaz u zgradu, stan, lift, auto, a kod mene sve uvek otključano") poredi sa zatvorskim. Bolje se oseća ako ustane nešto iza šest sati ujutro, nekad prilegne i tokom dana. Katkad mašta (poželi) da se (po) vrate Carevac i Tito "da svako ne svira i ne bavi se politikom".
Dragan Banjac